Ono što je prošle nedelje izgubila u meču sa Darušafakom, Zvezda je sad naplatila u Istanbulu. Kao da je tim porastao za samo sedam dana. U Beogradu je utakmica izgubljena u poslednjih 30 sekundi, u turskoj metropoli je dobijena. Utisak posle prve ovosezonske Zvezdine pobede? Moglo je to i lakše. A moglo je biti i potpuno drugačije.

Ne znam da li pod utiskom teške hipoteke tragičnog događaja u Istanbulu od pre godinu i po dana, ili zbog sudara sa neprijatnom tradicijom poraza u ovoj dvorani i u ovom gradu, tek Crvena zvezda je počela kao bokser koji je grogiran ušao u ring. Dala je protivniku lepu “foru” od 14 poena, i tek kad je Dejan Radonjić pronašao ratničku postavu stvari su krenule bolje po našeg šampiona. Dobra stvar je da se Marko Simonović razigrao, naigrao i nadavao koševa. On je mnogo važan igrač u Radonjićevoj rotaciji, uostalom reč je o reprezentativcu naše zemlje, srebrnom olimpijcu. Samim tim njegova odgovornost je veća od ostalih u timu, ali Marko je nije prihvatio protiv Darušafake u Beogradu. Nešto se u proteklih sedam dana promenilo baš u tom segmentu, i večeras je Simonović bio ključ pobede. On i agresivna odbrana. Naravno, ne bi mogao sam, veliku pomoć je imao u Joviću, Kuzmiću i Bjelici. Kvartet najiskusnijih je povukao, asistirao im je samo Marko Gudurić od mlađih.

S obzirom na raspored i format takmičenja, prva Zvezdina pobeda u Evroligi je značajna i za taj klub, i za navijače, i za košarku kod nas pa čak i za grad Beograd. Sve je tu nekako povezano, ne radi se ni o onih 40.000 evra, koliko Evroliga plaća svaku pobedu, ovde je mnogo veći ulog u igri i veće se pare vrte mada mnogi to ne shvataju. Da ne dužim – ogromna je razlika između takmičarkog učešća gde se igra na pobedu, publika puni arenu, igračima skače cena a atmosfera je užarena, i učešća u kome tim zaređa sa porazima pa posle petog-šestog takvo takmičenje više ne interesuje ni publiku, čak ni same igrače. Zato je bitno da se održi taj tonus, pogotovo jer u sredu u Beograd stiže Barselona, a dva dana kasnije Zvezda igra u Atini protiv Panatinaikosa. Pobeda u Istanbulu sigurno je povratila samopouzdanje, a ono je itekako bitno u predstojeća dva meča jer su protivnici na papiru velika imena, ali u ovom trenutku timovi koji posrću na svim frontovima i “zreli” su da se njihovi skalpovi nađu na Malom Kalemegdanu.

Neko će reći – pa, ovo je tek drugo kolo, od 30 koliko treba odigrati. Da, ali zamislite da je u Beogradu pobeđena Darušafaka, a trebalo je to da se desi, pa da u sredu u paklu Kombank arene padne Barselona, i da Zvezda otputuje sa skorom 3-0 u Atinu. To bi već bila jedna potpuno druga priča, ona u kojoj bi se razmišljalo o plasmanu u četvrtfinale. Izgleda da ni sama Zvezda nije bila spremna na tu priču, a dokaz je plan koji su crveno-beli prezentovali pre starta takmičenja. Rečeno je da će “igrati i gurati u Evroligi koliko mogu, pa dokle stignu”. To me je malo razočaralo, priznajem. Prethodnih sezona ambicija je bila plasman u Top 16, a sad kad su svi u Top 16 plan mora biti četvrtfinale. Zašto unapred abolirati igrače i trenera od mogućih neuspeha? Oni upravo moraju biti našpanovani cele sezone, uvek u borbi za nešto i sa jasnim ciljem kome treba težiti. Ono “guraćemo, pa dokle stignemo” ne priliči ozbiljnom timu. A Crvena zvezda je ove sezone ozbiljan tim, ma šta ko mislio o pojačanjima koja su stigla, ili o pojačanjima koja su priželjkivana ili će tek doći. U ovom trenutku ozbiljniji tim od Galatasaraja, a ja potpisujem i od Darušafake. Zato će meč sa Barselonom biti pravi test mogućnosti ove ekipe.

Photo: Euroleague