Koš magazin sa zadovoljstvom predstavlja još jednog saradnika: Luka Kjaboti, dugododišnji urednik košarkaške rubrike “Gazete delo Sport”, javio nam se tekstom o Saši Đorđeviću, povratniku u italijansku košarku, ovog puta na klupi Virtusa iz Bolonje. Uz pomoć Ivana Jevtovića u prevodu, objavljujemo Lukin tekst.

***

Saša Đorđević se vratio u Italiju da bi odmah napravio prvo čudo: kao bivši igrač Fortituda iz Bolonje dobio je samo aplauze i priznanja navijača novog kluba, Virtusa iz Bolonje. U Bolonji, kao i u Beogradu, navijači obično imaju “slonovsko” pamćenje i teško zaboravljaju svoje protivnike, posebno one koji su im redovno davali 20 poena po utakmici.

Italija je prva strana zemlja u kojoj je Đorđević igrao posle trijumfa sa Partizanom u Evroligi, i ujedno prva zemlja u kojoj je počeo svoj trenerski posao 2006, čim je završio svoju blistavu igračku karijeru, a pre trenerskih uspeha sa reprezentacijom Srbije. Izabrao je da sa porodicom živi u Italiji. Zapravo, za mene je čudno što je Đorđević bio odsustan čak 7 godina iz italijanske serije A. Imaš kod kuće kuće ličnost kao što je Saša, i dozvoliš da ode da trenira klubove u Grčkoj i Nemačkoj.

Đorđevića su poslednjih godina italijanski klubovi kontaktirali, Virtus poslednji put prošlog leta, ali malo je onih koji sebi mogu da ga priušte. Pri tome ne mislim samo na angažman, već i na investiciju kako bi se podigla ne samo ekipa, nego i klub, pošto za uspeh treba da se poklope želje, mentalitet i potencijal. Ako želiš njega treba da znaš da nije trener kao svi drugi: glupo je misliti da neko sa njegovim pobedničkom istorijom može da bude samo trener, i da je to dovoljno.

Utisak je da nije treneri u gradu u kome živi, Milanu, pre svega zato što njegovo prisustvo zauzima previše “prostora”, kako kažemo u Italiji. Zato je prihvatio novi izazov u Bolonji, kao što je bilo u Bajernu, klubu sa ogromnim potencijalom ali koji tek treba da upozna košarku visokog nivoa. Virtus nije više klub iz vremena Saše Danilovića i Zorana Savića, ali ima veliku tradiciju. Ekonomski je vrlo solidan, sa prostorom za napredak ako dobije ozbiljan projekat i sa zaleđem grada koji živi za košarku. Ekipa je solidna za italijansko prvenstvo, verovatno i za dalji napredak u Ligi šampiona FIBA, ali očigledno da je angažmanom Đorđevića klub najavio da želi da postigne mnogo više.

Đorđević je u Italiji osvojio malo u odnosu na delove njegove srpske ili španske karijere, ali je veoma poštovan i popularan svuda. Verovatno zbog toga što osim svog karaktera i načina na koji se postavlja na terenu i van njega, on predstavlja smisao izazova i nadmetanja koji su oduvek karakterisali njegove italijanske poduhvate. U Italiji nije igrao u top-timovima, kao što su u Španiji Real i Barselona, ali je doneo poslednji kontinentalni trofej Milanu , Kup Koraća 1993. protiv Virtusa Roma, kada je Majk Dantoni počinjao trenersku  karijeru. U finalnim mečevima dao je 29, odnosno 38 poena.U Fortitudo je otišao kada je klub ušao u Prvu ligu, i doveo ga do finala prvenstva, a onda je to isto postigao na kraju karijere, i to povređen, u Olimpiji Milano koja je bila spašena od propadanja zahavljujući Đorđu Armaniju. Igrao je za titulu upravo protiv Fortituda (2005).

Kao trener lansirao je Danila Galinarija i promovisao ga u apsolutnog vođu Milana pre nego što je napunio 20 godina. U skromnom timu Benetona  sa dostojanstvom je ispratio izlazak iz košarke porodice Beneton. To su rezultati koji ne ulaze u kurikulim igrača ili trenera, jer nisu pobede ili titule, ali ostaju u percepciji zaljubljenika u sport. Eto zašto je Đorđević toliko cenjen u Italiji. Nikada niko nije čuo njegovu izjavu da ne može pobediti neki meč čak i kada su protivnici bili jači. Tako je i danas s obzirom da su Milano i Venecija, i druge ekipe superionije od njegovog Virtusa.

Đorđević, koga smatramo pomalo Italijanom, postao je i težak protivnik od kada je na čelu reprezentacije Srbije, iako su se neki od nas radovali njegovim medaljama. Sudbina nas je opet ukrstila na predstojećem Mundijalu, Italija i Srbija biće u istoj grupi. Da bi Italija dostigla četvrtfinale moraće da pobedi ili Srbiju, ili Španiju Serđa Skariola, koji je bio Sašin trener i u Fortitudu i u Realu. Do sada nismo imali sreće, Italija nije pobedila Sašinu Srbiju na zvaničnom takmičenju. Protiv Đorđevića smo dva puta izgubili, poslednji put sa skoro 20 poena razlike u četvrtfinalu Evropskog prvenstva 2017.

Ono što je neobično jeste da Saša smatra italijansku reprezentaciju mnogo jačom nego što mi mislimo da je. Ili, bolje rečeno, vidi njen veliki, neostvareni potencijal, ali bi on verovatno imao neku originalnu ideju kako da se taj potencijal iskoristi. I na sledećem Mundijalu Srbija ostaje veliki favorit, iako u današnjoj košarci više nije moguće praviti prognoze. Kada bi Đorđević na raspolaganju imao Jokića, Marjanovića, Bjelicu i sve one koje nije imao poslednjih godina,  Italija ne bi imala šanse čak i kad bi igrali Galinari i Belineli. Treba videti sa kojom će reprezentacijom “azuri” i Srbi stići u Kinu. To što nas Saša poznaje toliko dobro, naše vrline i mane, mentalitet i slabe tačne, veliki je hendikep za nas. Kad bi Italija pobedila Srbija već bi osvojila svoje svetsko prvenstvo, ali ako Srbija eliminiše Italiju bićemo srećni ako Đorđević osvoji još jednu medalju.

Jedan delić njega, posle toliko godina u našoj zemlji, već smo vam ukrali.

Photo: Privatna arhiva