Kultura sećanja. Često se pitamo šta je tačno to? Zašto zaboravljamo ono što se zaboraviti ne sme? I ne radi se tu samo o sportu. O životu se radi. O događajima koji menjaju istoriju. O momentima koji su promenili karijere pojedincima, grupama. O trenucima koji se prepričavaju, uveličavaju, nekada vremenom i pomalo izmišljaju. O sećanjima od kojih se živi. I kada se život gasi, i kada sklapamo oči na kraju dugog puta, sećamo se trenutaka koji su nam obeležili živote.

29. mart 1979. godina. Španski grad La Korunja. Tačno 40 godina od danas. Jedan tim, sastavljen od neustrašivih devojaka, izuzetno vođen s klupe, pokušavao je da uradi do tada nemoguće. Da se okiti titulom prvaka Evrope. Niko pre njih, ni u muškoj, ni u ženskoj konkurenciji to nije uspeo. Ovim devojkama to nije bilo bitno. Nisu se obazirale na dotadašnja iskustva drugih. Imale su sjajnu generaciju, imale su sjajnog trenera, bile su u izuzetnoj formi, odlukom samog Sovjetskog Saveza, njihovi timovi u predolimpijskoj godini nisu se takmičili. Svi uslovi za taj poslednji, odlučujući korak bili su tu.

Do tog dana, košarkašice Crvene zvezde, jer o njima je reč, osvojile su prvo mesto u svojoj takmičarskoj grupi, ostvarivši svih šest pobeda. Bile su bolje i kod kuće i u gostima od francuske, italijanske i poljske ekipe. Onda je došlo veliko i vrlo neizvesno polufinale protiv bugarske ekipe Minjor. Prvi ali i poslednji put te sezone, naš tim je poražen sa 13 poena razlike. Beograd i revanš meč su još tada pokazali koliko je ovaj grad neosvojiva košarkaška tvrđava. Pobeda od 17 razlike otvorila je put našim devojkama u veliko finale.

I onda taj 29. mart. Protivnik mađarska ekipa BSE. Dominacija devojaka u crveno-belom kakva se retko viđa. Već na poluvremenu bilo je 19 razlike. Na kraju, impresivnih 35, 97:62. Pehar u rukama kapitena Vukice Mitić označio je novi početak u istoriji naše klupske košarke. Samo malo kasnije, taj uspeh su ostvarili košarkaši Bosne. Kasnije i Cibona, Jugoplastika, Partizan. Ali, ostaće zabeleženo da su Zvezdine devojke bile prve. Slika kapitena Zvezde sa peharom, obišla je planetu. Uzgred budi rečeno, kažu da tog pehara nema u Zvezdinim vitrinama, da je nestao… Kažu da je bilo ideja da se napravi replika pehara. Eto još jednog zadatka za današnju Zvezdu. Povratak pehara na Mali Kalemegdan. Tamo gde mu je i mesto.

Čudesan je to sastav bio. Sastav ekipe koja je te godine kao od šale osvojila triplu krunu. Nakon evropske, stigla je i titula šampiona države i pehar namenjen pobedniku Kupa. Istoriju su ispisale Biljana Marković, Jasmina Milosavljević, Gordana Vukmirović, Vesna Kovačević, Vukica Mitić, Spomenka Mrđenović, Anđelka Vukmirović, Zorica Đurković, Natalija Bacanović, Sofija Pekić, Jasmina Kalić i Dragana Pandurov. Trener je bio legendarni Strahinja Braca Alagić, a njegovi pomoćnici Petronije Zimonjić i Zoran Kovačić.

Jedna od legendi jugoslovenske i srpske košarke Sofija Pekić priseća se za Koš magazin te zlatne godine: „ O detaljima i tehničkim podacima ne bih. To svako može sad da nađe na kompjuteru pa koga zanima, neka pročita. Ono što želim da kažem je da je to bio sjajan spoj iskustva i mladosti. Ja sam bila najstarija, a bilo je ovih mladih devojaka koje su tek dolazile. Bile smo različite, neki čudan spoj, ali koji je dao rezultat. Ma koliko da smo bile različite, ma kakve stvari da su se dešavale van terena, sve te razlike su nestajale na terenu. Bile smo kao jedna, bile smo tim. Sećam se da u jednom periodu nas nekoliko nije govorilo među sobom, ali smo sve bez problema kupovale pampers pelene, kojih tada nije bilo kod nas, za bebu našoj saigračici. Kada je to video, Braca Alagić je rekao – tada sam znao da ćete biti šampionke Evrope! Inače, da napomenem, duša tog tima je bio naš trener Braca Alagić. Veliki stručnjak i veliki motivator. Vodio nas je baš kako treba do kraja. Znao je da bude i strog ali nikada bez povoda, ili zato što je nervozan. Mene je često znao da kazni sa 10 ili 20  odsto od plate zbog grešaka koje sam činila, pa sam mu u šali predložila da me više ne zove po imenu, već 10, 20 odsto. Ja sam bila već iskusna, igrala sam dobro te godine ali sam na toj finalnoj utakmici podbacila. I dobila pet ličnih, zbog kojih sam napustila parket. Srećom, Zorica Đurković i Jasmina Milosavljević su briljirale i dale zajedno skoro kao ceo mađarski tim. Sve su bile sjajne. Mnogo me lepih uspomena veže za taj period, mnogo anegdota… sve je to ostalo iza nas“.

Postale su najbolje u Evropi. Dobile su taj pehar, od punog drveta, lep, specifičan. Taj koji je nestao. Nije bilo medalja. Neke od njih su kasnije, dobrim delom i zbog ovog uspeha, dobile tadašnja društvena priznanja, neku zahvalnicu, možda su se nakon karijere lakše zaposlile, mada su se tada svi zapošljavali, dobitnice su nacionale penzije. Ali, od konkretnih uspomena, ostale su samo slike, novinski natpisi iz tog doba, komadići sećanja koji polako blede u mozaiku uspomena. Neki ih se sete na ovaj dan, napišu nešto od njima, pozovu ih, popričaju. Zvezda kao klub, povremeno organizuje neko okupljanje, nekad ne. Poneka od njih dođe na ta okupljanja, poneka ne. Neke su i dalje u kontaktu, čuju se, druže, viđaju. Neke su se i okumile. Neke se više i ne viđaju. Ili vrlo retko. Sve su, srećom, i dalje među nama, osim trenera i gospodina Brace Alagića.

Kultura sećanja. Da li je poštujemo?

Photo: mojacrvenazvezda.net