Prvi Slovenac u NBA ligi, prvi koji je preskočio auto i zakucao loptu, prvi “celebrity” sportista u Sloveniji bio je često prvi i kad su novinari tražili intervjue od njega. Marko Milić, alias Milko, rekao je da mu je dosta ozbiljne košarke. Nedavno je završio dugu i veoma uspešnu karijeru koja je trajala pune 24 godine. Pre par dana to je postalo i zvanično. Od sada će da igra možda samo mesec ili dva godišnje na prvenstvima i turnirima na Bliskim istoku i Arabijskom poluostrvu. Očigledno da 38-godišnji Marko to ne smatra dovoljno ozbiljnim bavljenjem sportom.

Nije bilo lako sabrati sve što je dosad uradio, jer je u karijeri nosio dres bar 14 različitih klubova, u neke se vraćao po 2 ili 3 puta, a tome treba dodati i dres jedne reprezentacije – Slovenije. Karijeru je počeo ranih devedesetih u rodnom Kranju, koji je u tom vremenu (i kasnije) proizveo mnogo odličnih igrača. Kao klinac trenirao je desetoboj, što nije čudno, jer mu je majka Metka Papler nekada bila državna rekorderka u bacanju diska, a otac Vladimir Milić olimpijac Jugoslavije u bacanju kugle. Jednom je Milko rekao da može da baci disk oko 42,43 metra, što nije loše. Pre basketa igrao je neku varijantu hokeja na rolerima, u čemu je tada bio vrlo dobar i kasnija košarkaška zvezda Gregor Fučka. Oprobao se i u vaterpolu. Kad mu je bilo 15 godina odlučio se za košarku, i več krajem osnovne škole prvi put zakucao. Imao je predispozicije odličnog skakača, a na sportskim univerzitetima izmerili su mu vertikalni skok od 90 centimetara, što je tu negde, blizu Kobija Brajanta.

Kad je bio klinac imao je Milić bolji šut nego kasnije, što je vrlo interesantno. U finalu kadetskog prvenstva Slovenije zabio je 9 trojki, ali se kasnije u klubu preselio u reket i nije više uzimao toliko šuteva sa distance. Sa svojih 199 centimetara bio je neugodan za čuvanje i pun energije. Brzo je od Triglava iz Kranja stigao do ljubljanske Olimpije, gde je tada alfa i omega bio Zmago Sagadin. Pružio mu priliku da zaigra uz Dušana Hauptmana, Arijela Mekdonalda, Vladimira Stepaniju, Darena Henrija i druge. Sagadinov sistem je poznat, a Milić je to poštovao i vredno trenirao. Već kao tinejdžer je bio popularan među navijačima, a na slovenačkom All Starsu 1995. godine, u legendarnoj hali Tivoli, zapalio je vatru koja se dugo neće ugasiti. Bilo je to najspektakularnije finale u zakucavanju, gde se pored Marka Milića našao još vrhunski skakač Boris Gorenc. Prvo je Milko preskočio motor i zakucao, da bi kasnije u drugom pokušaju uspeo da preleti auto, bila je to Honda CRX, kabriolet zelene boje. Ideju za ovaj spektakularan skok dao mu je Janez Rajgel, poznat kao menadžer i sportski direktor u košarci. U to vreme mu je on mnogo pomagao, i kad ga je jednom vozio na trening sinula mu je ideja da bi Marko mogao preskočiti auto. Kad je Milić to i uradio na pomenutom All Starsu, skinuo je majicu, dotrčao do Janeza u uglu dvorane i dao mu svoju „peticu“. To je bio simboličan pozdrav pre odlaska u NBA.

Snimci tog izvanrednog skoka brzo su došli do Amerike, i Marko Milić je postao ozbiljan kandidat za NBA draft, što ne čudi. Međutim, trener Sagadin, normalno, nije želeo, da ga pusti jer je Olimpija 1997. igrala na finalnom turniru Evrolige u Rimu. Na kraju je Zmago ipak popustio. U junu 1997. je prvi izbor na draftu bio Tim Dankan, a treći iz Evrope naš Marko Milić, kojeg je kao 33. izabrala Philadelphia 76ers. Tada su tamo igrali samo tamnoputi igrači, a veoma popularan je bio film „White men can´t jump˝. Tako je bilo sve dok na utakmicu letnje lige u hali Tempel University u Filadelfiji nije na parket stupio Slovenac sa kratkim nogama i širokima listolikim mišičima, i zakucao odrazivši se skoro sa linije za slobodna bacanja.

Posle drafta u Americi su ga često pitali da li je ono zakucavanje preko auta bila fotomontaža, da li je auto bio niži, ili da li je Marko imao specijalne federe u svojim “superga” patikama. Naravno, ničeg od toga nije bilo. Da bi to dokazao spremao se da na NBA All Stars vikendu preskoči Ferrari, ali verovali ili ne, te 1998. u Njujorku nije održan „Slam Dunk Contest“ (takmičenje u zakucavanju). A godinu kasnije zbog lokauta nije bilo ni All Stars utakmice. Šteta.

Nažalost, u Siksersima iz Fildelfije nije bilo odgovarajućeg mesta za Marka. Prodali su ga u Phoenix Suns, gde je odigrao 44 utakmice i shvatio da novac i popularnost nisu sve na svetu. Želeo je da igra, zato se vratio u Evropu i na kratko nosio dres istanbulskog Fenerbahčea. Kad je godinu dana kasnije ponovo igrao za Olimpiju dobio je ponudu Reala iz Madrida, koju nije mogao da odbije. Odigrao je tamo sezonu 2000/01. U finalu španskog Kupa kralja izgubili su u poslednjoj sekundi od Barselone, što je značilo da čelnici Reala moraju na leto da prave novi tim. Marko je sledećih pet sezona proveo u Italiji (Skipper iz Bolonje, Euro Roseto, Scavolini iz Pezara i Vidivici iz Bolonje). Izgledalo je da će ljubljanska Olimpija ponovo pokušati da napravi jak tim 2006, međutim na kraju nije bilo ništa od toga, a Milić je sezonu završio u Madridu. Bila je dobra, sa Realom je osvojio prvenstvo Španije i pehar pobednika tadašnjeg ULEB kupa.

Treći put se vratio u Zmajevo gnezdo, u Olimpiju, i sa trenerom Memijem Bećirovićem i saigračima Goranom Dragićem, Jasminom Hukićem i Mirzom Begićem u Tivoliju uzeo skalpove Olimpijakosu i CSKA. Te 2008/09  sezonu u Evroligi završio je sa preciznim desnim direktom na arkadi Papea Saua u poljskom gradu Sopotu, kao odgovor na provokacije tog senegalskog igrača.

U Evroligi je najbolji indeks imao protiv Laboral Kuće u Vitoriji (32), Huventudu je u Ljubljani ubacio 24 poena i imao 15 uhvaćenih lopti. Bio je srčan igrač, pravi vođa na i van terena. Svoju igračku priču je okončao  nastupajući poslednje dve godine u Iranu, i potom Kuvajtu. Tamo bi, priča Marko, još i sad mogao da ode, kaže na mesec ili dva, da uzme i treći pehar u Kuvajtu. Za reprezentaciju Slovenije  je igrao 59 puta, a postoji podatak da je zakucao 605 poena na zvaničnim utakmicama.

U Americi su ga zvali „Milkyway“, u Sloveniji Milko. Popularan sportista, koji sada želi da radi sa mladima. Da li če dobiti ozbiljnu funkciju u košarkaškom savezu – videćemo uskoro, mada je jasno kao dan da Marko Milić to sigurno zaslužuje.

Kad si jednom legenda, ostaješ legenda.

Photo: siol.net i privatna arhiva