Sve drame koje su se događale u finalima kupova širom Evrope, koje je odlično opisao Vlada Stanković, bile su odličan šlagvort za ono što se dešavalo u Nišu. Evropski ambijent, evropski kvalitet košarke i pobednik dostojan divljenja Evrope – ime mu je Mega Leks. Prošle i pretprošle godine je ovaj klub stizao u finale Kupa Radivoje Koraća, ali je oba puta tu i stao.Sad su napravili korak više, Žućkova levica je njihova. Zaslužili su je, bili su bolji rival od Partizana, za nijansu ali sasvim dovoljno da slave.

Real Madrid, Fenerbahče, Alba i ostali evropski pobednici imaju mnogo kvaliteta, ali niko od njih nema ono što poseduje Mega. Mladost! Naš pobednik Kupa je najmlađi tim u Evropi koji se takmiči u ovom rangu, a kao da im ni to nije dovoljno – stiže nova Mega, juniori ovog kluba su se plasirali na Fajnal 8 Evrolige.

Niško finale je bilo i okršaj dva dobra prijatelja i kuma, Dejana Milojevića i Aleksandra Džikića. Njih dvojica su svakako “najmoderniji” srpski treneri u ovom trenutku, njihovi timovi igraju u skladu sa savremenim pravcima svetske košarke, pa nije ni čudo da smo videli pravi video-igricu, kao na plejstejšnu. Naročito u prvom poluvremenu, to je bila neverovatno brza košarka na oba kraja terena, mnogo trčanja, blokova, skokova, faulova, šuteva, pa opet faulova, tempo, tempo i tempo… Nisam pomenuo majstorstvo, ono je nekako u drugom planu u ovom trenutku u celoj Evropi i izgleda da je rezervisano za gledaoce basketa s one strane Atlantika. Ali svejedno, gledali smo manje-više uspešnu demonstraciju najsavremenijih trendova u kontinentalnoj košarci pod dirigentskim palicama dva istinska trenerska autoriteta. Zaista je bilo uživanje gledati Milojevića i Džikića kako vešto vode timove, kako su dobro pripremili svoje igrače, a meni je posebno “leglo” to što drže tajmaute na engleskom, što je još jedan dokaz njihove širine.

Posle jučerašnjih polufinala našeg Kupa opširnije sam pisao o toj Meginoj mladosti, sada samo da ponovim da je uživanje gledati Nikolu Ivanovića, prošle godine skrajnutog u Budućnosti, kako je izrastao u pravog lidera tima. Ili Timija Luvavua koji je u finalu držao defanzivnu kliniku. A šta tek reći o Danilu Nikoliću, ne zna se da li je sa onim svojim brzim rukama opasniji u reketu, ili kad se izvuče i šutira trojku.

Partizanu je malo falilo da trijumfuje. I ne bi bilo nezasluženo. Veći deo utakmice su vodili, ali na kraju su platili danak kraćoj klupi i umoru posle utakmice sa Crvenom zvezdom. Svejedno, ovaj tim nema nikakve veze sa onim izdanjem Partizana od pre samo dva meseca. Džikić je, znam – ponavljam se, uspeo da od razbijene bande napravi tim koji zna šta hoće. A to što hoće može se svesti u samo tri reči: “Svi ko jedan”. To je novi poklič igrača Partizana kad posle tajmauta krenu nazad u teren. Nema više onog klasičnog “Ko je najbolji? Partizan!”, Džile je i to promenio, kao i mnogo toga još. Uspeo je u kratkom roku da od Vilsona i Cvetkovića stvori lidere, da vrati Murića tamo gde je bio pre povrede, i da od Koprivice napravi upotrebljivog centra. Jedino mu je nekako “izmakao kontroli” Darel Vilijams, ali ne treba sumnjati da će Džikić i od njega napraviti vrlo brzo igrača koji ne pravi početničke greške kao sad.

Pre ovog finalnog turnira Kupa u Nišu postavljalo se po ko zna koji put isto pitanje: koga interesuje takmičenje čiji pobednik ne dobija ništa osim pehara? I po ko zna koji put pokazalo se da to takmičenje itekako interesuje (skoro) sve aktere, i da može biti kudikamo interesantnije od mnogih utakmica koje odlučuju prvaka. Ponekad mi se čini da su od domaćeg Kupa svi digli ruke izuzev samih igrača i njihovih trenera. Hvala im što su ostali dosledni ideji, i što je niško finale Mega Leks-Partizan bio trijumf vere da se treba takmičiti za trofej, i da vredi pokušati da se osvoji Žućkov pehar. Na kraju je trijumfovala igra, a stradale su kalkulacije.

Photo: MN press