Veliki fudbalski strateg Miljan Miljanić znao je da kaže da je ponekad u fudbalu „strah od pobede veći od straha od poraza“. Njegova tačna opservacija može se primeniti generalno na sport pa i mnogo šire jer nije malo primera da je trema upropastila ispit „iako smo sve znali“, razgovor za posao „iako smo se dobro spremili“, ili sastanak sa devojkom/momkom iako smo mislili da ne možemo da se ušeprtljamo… U Miljanovoj sentenci nedostaje drugi deo, onaj koji bi, otprilike, mogao da glasi: „…ako niste veliki tim“.

Ko je veliki klub u svakom sportu zna se manje ili više. Zna se i kako se postaje veliki klub: rad, tradicija, dobar trener, talentovani igrači, sposoban predsednik, visok budžet, navijačka masa, podrška medija itd. Nema preskakaknja, niko nije postao „veliki“ preko noći. Ili ako i jeste, bio je to privid, treptaj za godinu, dve ili tri, sa cehom koji će neko kad-tad morati da plati. Čitam ovih dana da će Montepaskiju iz Sijene, do pre neku godinu „oličenju“ brzog uspeha u velikom košarkaškom svetu, biti oduzete brojne domaće titule zbog malverzacija u rukovođenju klubom.

Da konačno pređem na temu zbog koje je i ovaj poduži uvod: KK Crvena zvezda. Kada se ono Panatinaikos primakao na nekoliko poena pobojah se da će se Zvezdi desiti isto što i u Istanbulu, da će izgubiti dobijen meč. Na sreću, to se nije dogodilo, ovog puta Zvezdini igrači izdržali su pritisak i pobedili čime je njihov bilans u tri prva kola Top 16 faze na pozitivnoj nuli ako se ima u vidu da je dva puta gostovala. Pobeda u Atini je više nego dobar znak, dokaz postepenog „mentalnog sazrevanja“ tima koje se stiče samo na jakim utakmicama, teškim gostovanjima, pred bučnom publikom protivnika i protiv ekipa koje imaju veće ime i veću težinu u evropskim košarkaškim klubovima što često donosi i (blago)naklonost sudija (mada se u Evroligi generalno sudi dobro). Crvena zvezda igra Top 16 tek drugi put u svojoj istoriji, i logično je da  plati neku putarinu i školarinu, poput one u Istanbulu. Kad bude imala mečeva u Evroligi koliko ih ima Efes, moći će i ona da dobija izgubljene utakmice. Kako se to radi pokazao je u ovom kolu i Fenerbahče. Gubio je od Lokomotive Kuban gotovo 35 minuta, ali kad imaš iksusne igrače i preiskusnog trenera uvek je moguć preokret. I nije samo pitanje košarkaškog znanja. Mnogo se više radi o iskustvu, veri u sopstvene snage, poverenju u trenera i saigrače… Poslednji šut može da uđe ili ne uđe, to može da bude i pitanje sreće, ali takođe i posledica (ne)rada na treningu, fizičke i mentalne (ne)spremnosti ili straha od pobede, što bi rekao nezaboravni Miljan.

Mnogo je priumera i dokaza da se pobeđivanje protiv velikih – uči.Često je neophodno izgubiti neki finalni meč ili neke važne utakmice da bi se dobile sledeći put. Dušan Ivković, bivši selektor, često je govorio da smo finale na Olimpijadi u Seulu 1988. izgubili od SSSR samo zato što su Divac, Kukoč, Rađa, Petrović, Paspalj i ostali igrali svoj prvi finalni meč. Šta je bilo posle, 89,90,91…znamo. Partizan je pre nego što je stigao na F4 u Parizu 2010. imao nekoliko očajnih evroligaških sezona, sa bilansima, recimo, 2-12 ili 3-11. Partizan je radio ono što sada radi Zvezda: učio na porazima, učio da igra u egalu sa velikima, i na kraju da ih sve češće pobeđuje.

Zvezda, ma koliko poređenje izgledalo neuimesno, radi tačno ono što je godinama radio Partizan: koncentriše najbolje domaće igrače i dovodi odlične strance. I ne menja trenera posle gubitka „dobijenih“ utakmica. Uzgred, Zvezda je ove sezone napravila nešto što nema presedan ili ga bar ja ne pamtim: potpisala je bolje igrače tokom sezone nego prošlog leta, kada se tim formirao! To govori o dve stvari:

1. Letos su napravljeni promašaji za koje je neko kriv. Trener, sportski direktor, možda i predsednik koji je to aminovao.
2. Problem je rešen u hodu, bez „seče glava“, međusobnih optužbi, javnog prepucavanja. Sve je obavljeno u tišini, kako i dolikuje velikom klubu. Možda je malo koštalo, ali kupovina igrača uvek nosi deo rizika.

Rezultat svega je da Zvezda danas ima odlične iskusne domaće igrače -reprezentativce (Simonović, Štimac, Jović, Dangubić), dragocenog Branka Lazića, perspektivne mlade igrače (Gudurić, Mitrović, Simanić, Tejić, Rebić)  i odlične strance. Ako je neko kriv za letošnje promašaje – neko je i zaslužan što u Zvezdi igra Maik Cirbes, a neko je „kriv“ i što su došli Kvinsi Miler, Vasa Micić i Tarens Kinsi, čime je postignuto da Big Sofo, Mekel, Tompson i Vilijams budu momentalno zaboravljeni.

Da se vratim „učenju pobeđivanja“. To nije stvar jedne utakmice, to je proces, mukotrpan i dug. Biće još bolnih poraza u „dobijenim“ utakmicama, ali verujem sve manje. Tri kola Top 16 pokazala su da Zvezda može da se nosi sa svima, ili skoro svima. Sad predstoji teži deo posla -ponavljanje rezultata, pobeđivanje u „dobijenim“ utakmicama ili onima koje izgledaju izgubljene. Sada je u prvom planu psihologija, glava, mentalitet, učenje pobeđivanja velikih… Košarkaški, Zvezda nije slabija od većine učesnika Top 16, od nekih je i eveidentno bolja, ali kao „ruki“ u eliti mora da nauči najteže – da pobeđuje. I da se toga ne boji.

Klub je dobro učinio objavivši da od časa plasmana u Top 16 Evroliga više nije prioritet. To ne znači da je pritisak sa igrača skinut, nametnuće ga navijači, štampa, oni sami, ali ako svi skupa budemo realni i ne tražimo nemoguće – biće veće šanse da Zvezda zasija i u plejofu.

Photo: Euroleague