Vremeplov se vraća četiri decenije, na dva datuma, 29. mart i 5. april 1979. godine… Tada je jugoslovenska košarka u roku od sedam dana dobila prve klupske šampione Evrope! Najpre su trofej prigrlile košarkašice Crvene zvezde u La Korunji, a zatim i košarkaši Bosne u Grenoblu…

Dva kapitena su tog proleća ponosno podigla pehare KEŠ, Vukica Mitić i Žarko Varajić…

A okrutna sudbina je htela da ovog ranog leta, u razmaku od četiri dana te dve legende odu u večnost… Vuta i Varaja… Zajedničko im je, osim medalja, dresa sa državnim grbom, neverovatnog šarma i elegancije, i to slovo „V“ na početku nadimaka. „V“,  kao viktorija, pobeda… Bili su rođeni pobednici, ali posustali su u poslednjoj bici, jača je bila opaka bolest.

Uz dužno poštovanje i veliku zahvalnost Žarku Varajiću, jednom od najboljih sagovornika u mom novinarskom poslu, vrhunskom, preciznom, konciznom profesionalcu, sjajnom organizatoru i oratoru, koji nam je „govorio u pero“, nastavak ovog teksta posvećujem Vukici Mitić.

I evo još jednog dirljivog, sudbinskog kurioziteta. Vukica nas je napustila 27. juna, a njen životni saputnik, čuveni trener, Dragoljub Pljakić, na Vidovdan, pre osam godina. Pljaku smo ispratile na Novom groblju 1. jula, a istog datuma ćemo sada i Vutu…

Veliko srce Male, kako ju je Pljaka zvao, prestalo je da kuca prvog dana  ženskog Eurobasketa, koji se održava u Srbiji i u tome, takođe, ima mnogo simbolike. Vuta zauvek ostaje vlasnica dve evropske medalje, srebra i bronze (EP u Poznanju 1978. i EP u Banjaluci 1980.) i klupskog kontinentalnog zlata. „Usput“ je prigrlila i olimpijsku bronzu u Moskvi (1980.), a u prebogatoj karijeri i pregršt klupskih trofeja.

U vremenima kada je „apsolvirala“ košarkašku vladavinu Evropom, današnje igračice još nisu bile ni u planu njihovih roditelja. Naše sadašnje, sjajne reprezentativke zovemo lavice, a Vuta je bila lafica. Neponovljiva!

Originalna, atraktivna pojava, bila je neverovatan spoj virtuoza i lepotice pod obručima. Preko čela i duge kovrdžave crne kose predivno joj je stajala traka u duhu trobojke. Bila je to moda, koju je baš ona donela iz belog sveta na domaće terene, a posle su devojke širom SFRJ kopirale njen imidž. Vragolasta, spretna ratnica, radoznalih, lepih, bistrih očiju, Amazonka, lider tima, rušila je sve barijere na terenu. A i van njega, karakterističnim beogradskim, tada bezazlenim manguplukom i autoritetom, iza čega se krila nežna i topla duša.

Detaljnije o tome bi, svakako, mogla njena verna saigračica i do samog kraja nerazdvojna prijateljica Sofija Pekić, ili Jasmina Kalić, pa Jasna Milosavljević i sve ostale članice slavne Zvezdine generacije.

A meni je ostao nezaboravan momenat sa priprema Partizana, krajem osamdesetih na Srebrnom jezeru, kada nas je Pljaka „postrojio“ i pomalo strogo, ali i ponosno „predstavio“ Vukicu:

– Ovo je prvi kapiten u istoriji naše košarke koji je podigao pehar KEŠ!

I sada, 40 godina posle osvajanja trofeja u La Korunji, ostaje jedna činjenica. Bogami, čekaće se ko zna koliko vremena da u srpskoj ženskoj klupskoj košarci nekome ponovo pripadne takva čast.

A Vuta, tada na Srebrnom jezeru, nije čula Pljakine reči, radila je vežbe razgibavanja, podalje od nas. Kao i uvek u nekom svom fazonu, ali beskrajno pravična i humana u odnosima sa ljudima.

Prepričala sam joj taj momenat sa Srebrnog jezera, mnogo godina kasnije, u beogradskoj dvorani Basket siti, kada je njena „osmica“ uz još četiri dresa Zvezdinih zvezda, svečano podignuta pod svodove sale. Uz setan osmeh tog 4. decembra 2016. godine mi je rekla:

– Nisam znala da vam je Pljaka to rekao. Kad mi je bio trener, nije se baš razbacivao komplimentima na moj račun.

A ovog teškog juna, samo nekoliko dana pred odlazak, smogla je snage da pozove Jelenu Popović, “vođu” veteranske družine, i na taj način se indirektno oprosti od svih nas…

Bilo bi lepo da i današnja deca znaju ko je bila naša Vukica. Slatka, večna devojčica…

Da znaju i da pamte…

Slava joj!

Photo: mojacrvenazvezda, MN press