Svaka titula se pamti, ova treća uzastopna na prvenstvima Evrope, ostvarena 24. septembra 1977. u Liježu protiv Sovjetskog Saveza, nije izuzetak ali se valjda nikada ni pre ni posle nje nije dogodilo da zlatna medalja ostane u senci “ad hok” smišljene vragolije igrača, u konkretnom slučaju Moke Slavnića i Dragana Kićanovića. Stariji će se setiti a mlađi neka potraže na internetu čuvenu “odbojku” koju su njih dvojica odigrali u poslednjem minutu meča. Pobeda je bila obezbeđena, čekao se kraj, kada je njima palo na pamet da se malo dodaju. Učinili su to na “odbojkaški način”, ja tebi ti meni. Belgijska publika, listom uz naš tim, bila je oduševljena, kao i naši navijači. Samo se naš selektor, stari sportsmen Aca Nikolić, ljutio jer je mislio da se potcenjuju sovjetski igrači. Možda je izgledalo i tako, ali mi koji smo bili u dvorani doživeli smo to kao trenutnu inspiraciju koja je za cilj imala sopstvenu zabavu a ne potcenjivanje protivnika. Ta njihova “odbojka” godinama se vrtela na špici nekadašnjeg “Sportskog pregleda” koji se nedeljom uveče emitovao na JRT.

Ovo jeste podsećanje na tu “odbojku”, ali takođe i na treću uzastopnu zlatnu medalju na evropskim prvenstvima.

Jugoslavija je na EP u Belgiji otišla sa novim/starim selektorom jer je Mirka Novosela zamenio povratnik na klupu državnog tima Aleksandar-Aca Nikolić. Novosel je svoj sjajni četvorogodišnji mandat završio sa dve titule prvaka Evrope, svetskim srebrom 1974. i drugim mestom na Olimpijadi u Montrealu 1976. Posvetio se radu u Ciboni, a Nikolić se posle trijumfalnih godina u Italiji, gde je sa Injisom iz Varezea  osvajao domaće titule i tri puta bio prvak Evrope, vratio kući.

Nikolić se oslonio se na kostur tima koji je stvorio Novosel (Slavnić, Kićanović, Ćosić, Jelovac, Jerkov, Dalipagić, Delibašić), novajlije su bili Radovanović ,Varajić i Đogić iz Bosne, krilo Duje Krstulović iz Splita i plej Olimpije Jože Papič. Pomoćnik Nikoliću bio je Bogdan Tanjević, trener Bosne koja je za EP 1977. dala čak četvoricu igrača

Pre nego što je stigla do finala, Jugoslavije je u grupi u Ostendeu pobedila Španiju (79-76), Finsku (88-80), Belgiju (111-83), Holandiju (111-75) a onda je u poslednjem kolu usledio poraz od Čehoslovačke  (103-111). Pre meča stvorila se neprijatna atmosfera jer se špekulisalo da će naš tim namerno izgubiti kako bi u polufinalu igrao sa Italijom, a ne Sovjetskim Savezom. Bio sam svedok  i verujem da je bilo opuštanja, ali sumnjam da je utakmica namerno izgubljena jer se ubrzo pokazalo da je sve jedno ko su rivali i kojim se redom igra.Selektor Nikolić je posle meča negirao priče o namernom porazu, rekao je da je od igrača tražio maksimalno zalaganje a da je sve jedno s kim igramo u polufinalu jer „na putu do zlata moramo da pobedimo i Italiju i SSSR“. U „Politici“ je osvanuo komentar sa naslovom „Pogrešan put ka tituli“  i podnaslovom „Zašto su nas košarkaši razočarali“. Kritika je bila preuranjena.

Polufinale je pokazalo superiornost našeg tima, Italija je savladana 88-69 a tandem Kićanović (24)-Dalipagić (32) pokazao je još jednom zašto je tih godina bio najbolji na svetu, van NBA.

Finale je pokazalo da je redosled protivnika zaista bio nebitan, naš tim je bio toliko superioran da je bilo svejedno s kim igra. Sovjeti su vodili samo u početku (6-2, 3.minut) ali je posle toga usledila egzibicija „plavih“ okončana čuvenom „odbojkom“ Kićanovića i Slavnića. U 11.minutu Kićanović je podigao prednost na 9 poena (21-12) i put ka pobedi bio je otvoren. Sovjeti su nam u prvih 20 minuta ubacili samo 27 poena što jasno svedoči o besprekornoj odbrani. Naši centri obavili su veliki posao zaustavivši Tkačenka uprkos njegovih 16 poena i 18 skokova. Dobro je bio čuvan i Saljnikov koji je pogodio samo dva puta iz 10 pokušaja.

Prednost od 15 poena lako je sačuvana u nastavku iako se SSSR u 7. minutu nastavka primakao na -5 (48-43). U novom talasu tehnički besprekornih napada naši su podigli prednost na 70-55 (35. minut) uz pomenutu egzibiciju na kraju. Dominacija u polufinalu i finalu bila je toliko ubedljiva da više niko nije pominjao „planirani“ poraz od Čehoslovačke.

Nikolić nije mario za danas moderne rotacije, Kićanović i Dalipagić igrali su po 40 minuta, Ćosić 39 (dok nije napravio 5. ličnu grešku), Jerkov 31, Slavnić 27… Papič, Jelovac, Krstulović, Đogić i Varajić uopšte nisu ulazili u igru. Selektor je koristio samo sedmoricu igrača, s tim što je Radovanović igrao 9 minuta a Delibašić 14.

Ćosić je briljirao u odbrani, uhvatio je čak 19 lopti, 16 u odbrani. Nadmašio je za jedan skok i Tkačenka koji je bio viši od njega 9 centimetara. Sovjetski div je dao 16 poena, ali je iz igre pogodio 6 od 13 šuteva, premalo za igrača koji igra blizu koša. U našem timu odlično su skakali  i Jerkov (8), Dalipagić (7), čak i Kićanović (6).

Selektor SSSR, pukovnik Asleksandar Gomeljski, priznao je posle meča:

– Moji igrači imaju kompleks: Jugoslaviju….

„Mundo deportivo“ iz Barselone je izveštaj sa finala naslovio sa „Jugoslavija izbrisala SSSR“, dok je pariski „L’ekip“ preko cele strane iz pera svog urednika Pjera Tesijea objavio veliki izveštaj pod naslovom :“Još uvek Jugoslavija“.

U Beogradu je evropskim prvacima priređen veličanstvcen doček. Vratilo se 11 igrača, jer je Slavnić iz Belgije otišao za Španiju. On je, kao prvi iz generacije, otišao u inostranstvo. Dve naredne godine igrao je za Huventud iz Badalone i već u prvoj sezoni doveo ga do titule prvaka Španije.Vinko Jelovac se u Belgiji oprostio od reprezentacije, isto kao i lekar dr Ivan Kenig, koji je posle 15 godina napustio državni tim.

Istorija pamti:

Jugoslavija-SSSR 74-61 (42-27)

24.09.1977, Lijež (19,30). Sudije: Tarner (Engleska) i Vuldridž (SAD).

JUGOSLAVIJA: Papič, Kićanović 16 (2-3), Jelovac, Krstulović, Jerkov 12 (4-6), Đogić, Slavnić 12 (4-7), Ćosić 5 (1-2), Radovanović 6 (2-5), Varajić, Dalipagić 19 (1-2), Delibašić 4.

SSSR: Jerjomin 2, Petrakov 2, Miloserdov 2, Saljnikov 4, Arzamaškov 8, Harčenkov 2, S. Belov 8 (2-2), Tkačenko 16 (4-6), Miškin 4, Korkija 2, Belostenji, Žigili 11 (1-1).

Photo: Screenshot, privatna arhiva, FIBA