Srbija  je vice-šampion sveta i četrvrta u Evropi. Lep rezultat bez diskusije, ali stariji pamte vremena kada je nekadašnja Jugoslavija istovremeno bila prvak Evrope i prvak sveta, a pride i olimpijski vice-šampion. I to ne jednom! Recimo, 1975. na EP u Beogradu odbranjeno je evropsko zlato iz Barselone 1973, na Olimpijadi u Montrealu 1976. osvojeno je srebro, na EP u Belgiji  1977. ponovo zlato a ciklus je zaključen trijumfom na Svetskom prvenstvu 1978. u Manili. Dve decenije kasnije bilo je gotovo identično: zlato na EP 1995, srebro na Olimpijadi 1996, opet zlato na EP 1997. i onda zlato na SP 1998.

Danas ću o trijumfu u Manili, zbog datuma. Tog 14.oktobra 1978. Jugoslavija je po drugi put postala prvak sveta, posle zlata u Ljubljani 1970. sa Rankom Žeravicom na klupi- U Manili je “plave” do zlata doveo profesor Aleksandar Nikolić. U činjenici da su te dve titule osvojili naši slavni treneri, utemeljivači jugoslovensko-srpske trenerske škole koja i danas dominira u Evropi, ima puno simbolike. Nikolić je 1966. prepustio reprezentaciju svom pomoćniku Ranku Žeravici, ali se posle briljatnih godina u Italiji vratio u našu košarku i za EP u Belgiji ponovo seo na klupu državnog tima.

Rezultat je bilo zlato u Liježu, uz egzibiciju protiv Italije u polufinalu i SSSR u finalu. To je ona utakmica u kojoj su Kića i Moka na kraju igrali “odbojku” dok se profesor Nikolić, stari sportsmen, hvatao za glavu verujući da tandem bekova potcenjuje protivnika. Možda je i bila doza neozbiljnosti, ali ko da im zameri? Bio sam na toj utakmici i verujem da je taj gest više bio izraz radosti zbog treće uzastopne titule prvaka Evrope, i to protiv rivala koji nas je u prethodnoj deceniji “drao” kad god je stigao, nego želja da se ponizi protivnik. Nedavno sam u Lilu razgovarao sa Tkačenkom, sovjetskim gigantom (2,20) koji je tada igrao. Iskreno mi je priznao: “Nismo imali kompleks Jugoslovena, oni su jednostavno tada bili bolji od nas”.

U odnosu na Belgiju, profesor Nikolić je za Manilu izmenio nekoliko igrača. Nije bilo Jože Papiča, Vinka Jelovca, Ante Đogića i Žarka Varajića. U ekipu su ušli Peter Vilfan, Rajko Žižić, Andro Knego i Branko Skroče. Ostala osmorica, koja su nosila igru, bila su ista: Dragan Kićanović, Zoran Slavnić, Krešimir Ćosić, Dražen Dalipagić, Ratko Radovanović, Mirza Delibašić, Željko Jerkov i Duje Krstulović. Nov je bio i pomoćnik, umesto Bogdana Tanjevića asistent je bio Petar Skansi, u to vreme trener Jugoplastike.

Šamponat je otvoren pobedom nad Senegalom 99-64, uz 20 poena Kićanovića, 15 Radovanovića, po 14 Slavnića i Delibašića. Sledeća žrtva bola je Južna Koreja, 121-85. Upisali su se svi, najviše poena dao je Vilfan – 24. Potom je pala Kanada, poslednji rival u grupi A,105-95 (Radovanović 24, Dalipagić i Delibašić po 18, Kićanović 17). Treća uzastopna „stotka“ ubačena je Filipinima na startu druge faze, ali je i primljena prva (117-101). Dalipagić je dao 31 poen, Raša Radovanović 20. Na redu je bila Italija, 108-76. Blistao je tandem Kića (21)-Praja (29). Peta vezana “stotka” data je Amerikancima (100-93) uz ponovo briljatnog Dalipagića (28 poena), ali to nije bilo ništa u poređenju sa egzibicijom Dalipagića (37) i Kićanovića (34) u meču sa SSSR-105-92. Dobri su bili i Radovanović sa 18 poena i Ćosić sa 14. Najteža pobeda ostvarena je protiv Brazila, i to bez Oskara Šmita koji je meč propustio zbog povrede. Jedva smo dobili 91-87, uz 23 poena Kićanovića, 20 Dalipagića i 15 Ćosića. Kod 81-81 u 39. minutu prvo je pogodio Vilfan, izjednačio je De Žesus, potom su Kićanović i Vilfan sa 8 poena, svaki po 4, doneli pobedu. Australija je bila poslednji rival u finalnoj grupi, a za novu “stotku” (105-101) najzaslužniji je bio Peter Vilfan, strelac 28 poena sa 10/11 šut sa penala.

Pravila su nalagala da prvi i drugi igraju za zlato a treći i četvrti za bronzu. Dakle, 14. oktobra 1978. rival je ponovio bio SSSR, sa moćnim timom koji je predvodio Sergej Belov a uz njega bili Bološev, Jerjomin, Lopatov, Žarmuhamedov, Saljnikov, Jedeško, Tkačenko, Miškin, Jovajša, Belostenji i Žigili. Utakmioca je bila maksimalno izjednačena, 41-41 na poluvremenu, 73-73 na kraju 40 minuta s tim da su Sovjeti jurili produžetak i izvukli ga košem Miškina. U nastavku, neizvesnost je trajala do 77-77. Tada je prvo pogodio Mirza, pa Kića, pa Praja jedan od dva penala, 82-77 bilo je nedostižno. Koševi Bološeva samo su “našminkali” semafor. Kada se začula sirena Moka Slavnić je uhvatio volej i poslao loptu pod svod dvorane dok je na terenu nastala neopisiva radost.

Imali smo moćan tim, na vrhuncu snage koju će pokazati i dve godine kasnije osvajanjem zlatne olimpijske medalje u Moskvi. Tandem Kićanović-Dalipagić bio je daleko najbolji i najefikasniji u Evropi , a i šire. Ćosić je još uvek bio  jedan od najboljih centara, Moka Slavnić i dalje “mozak” tima i vragolan kome je u dramatičnim trenucima meča sa SSSR palo na pamet da Mirzu Delibašića, pred izvođenje penala, stimuliše izazovom: “Kladim se u 100 dolara da ćeš promašiti”, rekao je Mirzi, a ovaj mu uzvratio:”Već mi duguješ stotku” i pogodio oba bacanja. Radovanović je bio u punoj igračkoj zrelosti, isto kao i Delibašić, Vilfan igrač koji je u svakom trenutku mogao da zameni bilo koga od bekova…

Na 10 utakmica ostvareno je 10 pobeda, dve nad SSSR, prosek datih koševa bio je 103,3, “stotka” je premašena u 7 utakmica. Odbrana je dozvoljavala 87,5 poena, prosečna razlika bila je 16 koševa. Prvi strelac šampionata bio je Čeh Kamil Brabenec sa 26,9 poena po meču, drugi Kinez Vei Ping Čang sa 25,3 a Dalipagić treći sa 22,4. Kićanović je bio 9. sa 18,0. Ne zaboravimo da još uvek nisu bile uvedene trojke, da jesu  brojke bi bile još impresvnije jer su u našem timu veliku šuteri bili Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Vilfan, Skroče, Slavnić….

Evo, na kraju, i zbirnih poena ekipe koja je tog oktobra 1978. srećnom učinila tada jednu još uvek srećnu zemlju:

Dalipagić 202, Kićanović 162, Radovanović 123, Vilfan 87, Slavnić 74, Delibašić 73, Ćosić, 63, Krstulović 61, Skroče 60, Jerkov 57, Žižić 40, Knego 31.

Photo: Arhiv KSS