Mi u polufinalu EP, a ja o nečemu što je bilo pre 38 godina. Ipak, ima veze, bar simbolične. Meni je Evroposko prvenstvo u Belgiji (Ostende, pa Lijež) te 1977. bilo drugo uživo, a prvi put sam tada bio “specijalni izveštač”. Lil je od Ostendea udaljen 90 km, klima je vrlo slična, kiša smenjuje vetar i obrnuto, jedino što Lil nije na moru. Pre 38 godina profesor Aca Nikolić odveo je u Belgiju moćan tim (Moka, Kića, Praja, Jelovac, Ćosić-prva petorka), koji je imao zadatak da brani dva uzastopna zlata osvojena u Barseloni 1973. i u Beogradu 1975. Put ka het-triku počeo je 15. septembra pobedom nad Španijom (79-76), a na današnji dan, 16. septembar, savladali smo Finsku (88-80). Dan kasnije pali su Belgijanci (111-83), potom 19. septembra Holandija (111-75), da bismo 20. septembra izgubili od Čehoslovačke 103-111. Pale su optužbe da su naši momci špekulisali i namerno izgubili da ne bi u polufinalu igrali sa SSSR-om (koji je u grupi izgubio od Italije), ali ispostavilo se da je redosled rivala bio nebitan. Italija je 22. septembra pala lako (88-69), Sovjeti u finalu dva dana kasnije ne mnogo teže (74-61). Doduše, dve poslednje utakmice odigrali smo u Liježu, ali ni on nije daleko od Lila.

Dakle, za treću uzastopnu titulo trebalo nam je 6 pobeda u 7 mečeva. Na ovogodišnjem EP već imamo 7 pobeda u isto toliko utakmica, ali još nemamo (skoro) ništa. Evropa se “umnožila”, Jugoslavija se prvo usitnila pa raspala, ali njena košarka u Srbiji ima dostojnog nastavljača tradicije. Poraz iz Ostendea od Čehoslovačke delimično je naplaćen u Lilu, samo Česima jer se Slovaci još nisu kvalifikovali da igraju sa nama. Došli smo na korak od medalje, na pobedu od Rija, na “metar” od istorije, na 40 minuta od novog finala. Svaka čast Saletu i momcima.

OK, bilo je malo povuci-potegni, ali ne previše. Na poluvremenu je bilo plus 3, posle 30 minuta plus 7, na kraju plus 14. Zaključak? Koliki gas, tolika uzbrdica. I kad je bilo -7, ili samo +4, nije izgledalo da Česi mogu da pobede. Kad je Simonović “stavio u džep” Šilba (gde je u prvom poluvremenu, kod Nedovića i Markovića, već bio Satoranski) stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Nismo delovali moćno timski, kao na prethodnim utakmicama, ali kad saberemo Ercegov nepogrešivi šut, Raduljičine poene, Bjeličine trojke sa sirenom, Markovićeve “krađe” i 14 Teovih  asistencija, ispada da smo i te kako ekipa. Tea nije hteo šut (0/6 trojke) ali držimo se rekorda evropskih prvenstava u broju dodavanja. Saša Đorđević, koji je i sam bio plej, kaže da neka od njegovih dodavanja, na utakmicama ili treninzima, nikada nije video!

Naši igrači sa klupe dali su 50 poena a Češki 14, naši su uhvatili više lopti, imali više asistencija, više osvojenih a menje izgubljenih lopti…Kako su Česi, sa takvim brojkama mogli da dobiju meč?

Šta sad ? Na redu je Litvanija. Dobili su (95-85) u izjednačenom duelu, posle produžetka,  dobru Italiju. Navijao sam za Litvance jer poštujem nepisano pravilo da je istog rivala teško dva puta dobiti na istom takmičenju, a mislim i da su za nijansu lakši  protivnik od “azura”. Imaju Valančijunasa i Mačijauskasa kao nosioce, Kalnietisa kao glavnog organizatora, Kuzminskasa koji može da pogodi spolja i još par solidnih igrača, ali to je malo za Saletovih “12 veličanstvenih”. Lako biti neće, ali lepo je čuti od stručnjaka i stranih novinara da je Srbija mnogo bliža finalu. Ima kredit, samo treba da ga unovči. Moraće malo (više) da pomognu i naši navijači, Litvanaca ima mnogo, i vrlo su glasni.

U petak igramo za finale, za Rio, za radost naših ljudi, za dokaz da je Srbija zemlja košarke.

Photo: FIBA Europe