Prvi svetski rat se već zahuktavao kada se u Tulonu 14. septembra 1914. (postoji i podatak da je na svet došao 19. septembra)  rodio Rober Bisnel, čovek koji je zadužio francusku, evropsku i svetsku košarku. Otac August bio je oficir, majka se zvala Mari Benoa. U vreme njegovog rođenja o ovom sportu se u Evropi znalo malo, ili ništa. Američki vojnici bili su prvi propagatori basketa koji je na starom kontinentu zaživeo po završetku “velikog rata”. Bisnel je bio jedan od pionira, ali takođe i vizionara. Bio je igrač i trener, kasnije i funkcioner u francuskoj federaciji i FIBA, ali sve što je radio bilo je u službi razvoja, popularizacije i propagande košarke. Figurativno se smatra ocem francuske košarke.

Bisnel je poginuo 15. marta 1991. na putu između Monpeljea i Liona. Imao je 76 godina. Stradala je i njegova druga supruga Žoel kojom se oženio 1973. Iz prvog braka sa Žozefinom Violini imao je dva sina, Mišela i Kloda.

U “Košu” broj 20. od 20. marta 1991. pod naslovom “Odlazak prijatelja” zabeležili smo sećanja njegovih bliskih saradnika.

-Izgubio sam, pre svega, velikog prijatelja pa tek onda saradnika. Bio je čovek neumornog duha, jedan od retkih koji su svatali dinamiku i perspektivu košarke. On je bio čovek koji je ugradio moderne konture našem sportu. Posebno je bio naklonjen jugoslovenskoj košarci – rekao je tada Borislav Stanković, generalni sekretar FIBA u to vreme.

Bisnela je dobro poznavao i Nebojša Popović:

– On je bio jedan od najzaslužnijih ljudi za razvoj naše košarke. Dolazio je kod nas, držao seminare, kurseve, sastanke, pomogao da ne lutamo jer je udario temelje I našoj košarci. Brzo je shvatio da smo mi talentovani za ovu igru i od prvih poratnih godina pa do poslednjeg dana života iskreno se divio našoj košarci kojoj je prorekao najveće domete kada ni mi sami u tako nešto nismo verovali. Odavno nam je prorekao da ćemo biti svetski prvaci a nama je to  šezdesetih godina izgledalo kao čista utopija. Bio je sjajan pisac, animator, analitičar i iznad svega prijatelj. Pre dva meseca, neposredno posle moje operacije na srcu, primio sam njegovo dugo pismo, puno topline i ohrabrujućih reči – objavili smo tada Popovićevo sećanje.

Tekst smo završili detaljem sa Mundijala 1986. u Španiji. Tokom prvenstva Dražen Petrović je “zaratio” sa publikom tako da je cela sala u Madridu zviždala tokom ceremonije uručenja medalja. Rober Bisnel, koji je predavao medalje, zaboravio je na protokol. Spontano je zagrlio Petrovića. U tom nezaboravnom gestu bilo je i ljudske topline i lične simpatije, ali i nečeg vizionarskog jer je Rober Bisnel nepogrešivo znao da mladi Petrović još puno ima da kaže u svetu košarke. Četiri godine kasnije, u avgustu 1990, ponovo su se sreli na Mundijalu u Buenos Ajresu. Bisnel je ponovo uručivao medalje, Petrović je bio kapiten svetskog prvaka Jugoslavije, igrač NBA tima Portlanda i zvezda svetske košarke… Objavili smo i sliku Ivana Doroškog, foto-reportera “Koša”.

Bisnel je u košarci bio sve ali prvo, razumljivo, igrač. Već sa 15 godina bio je igrač Miluza. Sa visinom 1,92, zavidnom za ono vreme, igrao je na poziciji centra. Bio je prvak Francuske pre, za vreme i  posle Drugog svetskog rata. Sa Miluzom je osvajao titule 1930,1931, 1943. i 1944, sa Lionom 1946, sa Marsejom 1948. i Rasingom 1951. U reprezentaciji je debitovao 6. maja 1934. protiv Portugala. i ostao u njoj sve do 1949. odigravši 32 meča. Na Evropskom prvenstvu u Litvaniji 1939. bio je deo francuskog tima koji je osvojio 4. mesto. Nosio je dres sa brojem 13, očito nije bio sujeveran. Bio je član francuskog nacionalnog tima i na prvom poslertanom šampionatu kontinenta 1946 u Ženevi, ovog puta u dresu sa brojem 5, a aktivan je, sa istim brojem, bio na prvenstvu Evrope u Pragu 1947.

Već u Londonu, na Olimpijskim igrama 1948, bio je selektor Francuske, iako je još uvek bio aktivan igrač. Bilo mu je zabranjeno da igra jer je u eri striktnog amaterizma bio optužen da je “profesionalac” zato što je jedna marka cipela nosila njegovo ime… “Trikolori” su stigli do finala u kome su poraženi od SAD 21-65. Godinu dana kasnije na prvenstvu Evrope u Kairu bio je igrač-trener, a Francuska je u finalu izgubila od Egipta 36-57.

Trenerski posao počeo je još 1945. vodeći žensku selekciju Francuske. Na prvom svetskom prvenstvu za žene 1953. u Čileu doveo je Francusku do 3. mesta. Mušku selekciju Francuske predvodio je, kao selektor, na prvom Mundijalu 1950. A u istoj funkciji osvajao je bronzane medalje na šampionatima kontinenta 1951. i 1953.

U sezoni 1965/66. bio je trener Real Madrida, osvojio je špansku ligu sa timom u kome su bili Kliford Luik, Emilijano Rodrigez, Lolo Sains, Monćo Monsalve…. Bilans Reala bio je 16-2 dok je Pikadero iz Badalone imao 15-3. Osvojio je i Kup Španije, ali u Kupu šampiona nije doveo Real ni do polufinala zbog čega nije obnovio ugovor.

Alfredo Di Stefano, fudbalska zvezda madridskog Reala, i Rober Bisnel

Tri puta je bio selektor Evrope, 1964, 1966. i 1967. Tokom 1964. bio je tehniñki savetnik više afričkih zemalja: Senegal, Togo, Čad, Kamerun, Gornja Volta, Gabon, Kongo…

Posle igračke i trenerske karijere na redu je bila funkcionerska. Bio je tehnički direktor francuske federacije  od 1960. do 1964. a zatim njen predsednik od 1967. do 1980. U FIBA je ušao 1956, od 1976. do 1982. bio je predsednik Stalne evropske konferencije, a od 1984. do 1990. bio je predsednik FIBA, i to je period najtešnje saradnje sa Borom Stankovićem, tada generalnim sekretarom svetske košarkaške organizacije.

U septembru 2018, za potrebe ove priče, Bora Stanković se u svojoj 95. godini ovako sećao Bisnela:

– Upoznali smo se 1950. na Mundijalu u Buenos Ajresu, družili na takmičenjima ili prilikom njegovih čestih poseta Beogradu, i posebno dok smo zajedno radili u FIBA. U početku smo razgovarali kao kolege, on je bio trener kao i ja. Mnogo nam je pomogao jer je bio jedan od najboljih trenera posle Drugog svetskog rata. Prvi je shvatio značaj američke košarke i potrebu učenja od Amerikanaca. Kao trener bio je lukav, ali i inovator, voleo je da eksperimentiše, istražuje, traži nova rešenja… Privatno, bio je veoma društven, vesele naravi, voleo da priča i sluša viceve. Kao i svi Francuzi voleo je dobro vino, ali je najviše voleo košarku koja je bila njegov život, njegova najveća strast.

Bisnel je nosilac Legije časti, nacionalnog ordena za zasluge, odlikovanja MOK 1990. Dobio je odlikovanja od Libana, Maroka, Brazila, Švajcarske, Argentine… Kup Francuske nosi njegovo ime, isto kao i sportska sala u mestu Konfranson u kome je imao kuću. Zadužio je francusku košarku i ona ga ne zaboravlja. U “Kuću slavnih” francuske košarkaške federacije ušao je 2005. a u onu FIBA 2007.

Photo: Wiki Commons, privatni album