Ako imate dvadesetak godina, i ako navijate za Partizan, znate samo za uspehe crno-belih, ali polako saznajete svu žestinu kletve – kažu da je jevrejska – koja glasi: “Da bog da imao, pa nemao“. Partizan je godinama imao sve: igrače, zvezde, trenere, titule, punu dvoranu, postao je nacionalni košarkaški brend. Svojevremeno sam, kad je generacija Divca, Paspalja, Đorđevića, Grbovića, Marića, B.Petrovića i ostalih „harala“ Kupom šampiona  i stigla na prvi Fajnal four“ u Ganu 1988. napisao da je Beograd, posle BITEF-a, FEST-a i BEMUS-a, dobio i BEKOS – Beogradske košarkaške svečanosti. Bilo pa prošlo…

Navijači sada uče kako izgleda „nemati“, kakva je druga strana medalje, kako izgleda borba za opstanak umesto one za titulu. Uče da nema Evrope, da BEKOS mogu biti i u „izvođenju“ komšija iz crveno-belog tabora. Navikavaju se da u timu nema zvezda, da se na Partizanovoj klupi kale treneri početnici a da je klupska kasa teška 6,5 miliona duga… U takvoj situaciji i grčevita pobeda, kao ova u petak protiv Tajfuna, predstavljaju tračak nade, makar upaljenu sveću u tami izazvanoj teškom ekonomskom i sportskom krizom.

Ne verujem da je Partizan ikada u prošlostiu bio toliko dužan, ali u sportskom smislu bilo je i drugih i dugih kriznih momenata. Za razliku od fudbalske sekcije, koja se od osnivanja kako-tako nosila sa Crvenom zvezdom, košarkaši Partizana bili su u senci komšija sa Kalemegdana ne godinama, nego decenijama. Čak su i ostala dva beogradska kluba bili prvaci stare Jugoslavije pre Partizana. OKK Beograd je sa Koraćem, Gordićem, Rajkovićem i Nikolićem odneo četiri titule 60-tih godina, dok je Radnički sa neponovljivom generacijom Damnjanović (Dugi koji na ovom sajtu piše sjajne kolumne), Marović, Jarić, Ivković…bio najbolji 1973. Partizan je prvu titulu osvbojio tek 1976. ali je pet godina pre toga – ispao u Druigu ligu.

Bio i drugoligaš

To pamte samo stariji ljubitelji košarke, a listanje almanaha ili novina može da navede na pogrešan zaključak jer u „kartonu“ Partizana nema „rupe“ u ušćešću u državnim šampionatima. Međutim, „kvaka“ je u sistemu takmičenja. Partizan je sezonu 1970/71 završio na 10. mestu u konkurenciji 12 klubova, imao je 8 pobeda i 14 poraza. Isti bilans na 11. mestu imao je Oriolik iz Slavonskog Broda. Iako je Partzizan bio bolji u međusobnim dujelima, u Beogradu je pobedio  93-71 a u Brodu izgubio 75-83, pravila su nalagala da se igra takozvana majstorica ne neutralnom terenu. Pobedio je Oriolik 70-67 i poslao Partizan u Drugu ligu , zajedno sa Željezničarem iz Karlovca. Najbolji igrač, ujedno i trener Oriolika, bio je Nemanja-Neca Đurić, tada već veteran ali još uvek majstor. Rivale su predvodila dva igrača ponikla na Crvenom krstu, u Radničkom: Čermak i Đurić. Tim Partizana uopšte nije bio loš, vedeta je bio Dragutin-Miško Čermak, prvi strelac tima u toj sezoni sa prosekom od 22,8 poena. Bata Jelić, Josip Farčić, Žarko Zečević, Svetislav „Kari“ Pešić, Goran Latifić i drugi bili su solidni igrači ali desilo im se da ispadnu iz lige.

Prva liga se od 1968. igrala u halama, ali Druga liga je i dalje održavana preko leta. Tako je Partizan odmah uleteo u drugoligaško nadmetanje i posle 20 pobeda u 22 utakmice uspeo da se vrati u jugoslovensku elitu. Naredne sezone bio je 6. sa bilansom 11-11, u sezoni 72/73. već treći, sa Rankom Žeravicom na klupi, Dalipagićem, Zečevićem, Farčićem, Čermakom i Todorićem na terenu. Za sezonu 73/74 stigao je i Dragan Kićanović, ali osvojeno je tek 6. mesto. Naredne godine Partizan je bio 3. a 1975/76. konačno prvi sa Borislavom-Rebom Ćorkovićem na klupi, mada velike zasluge pripadaju i Ranku Žeravici koji je posle 4 godine rada i selektiranja igrača otišao u Barselonu.

Pobednik Kupa Radivoja Koraća 1978.

Od te 1976.Partizan je počeo da ređa titule, domaće , međunarodne i regionalne, ali je poslednjih godina živeo iznad mogućnosti. Sada je ceh stigao za naplatu, ni krivi ni dužni plaćaju ga mladi igrači koji danas nose crno-beli dres. Publika mora da shvati i, bar trenutrno, prihvati da je od Partizana ostalo samo veliko ime. Trebaće mnogo strpljenja, rada, i para naravno, da se Partizan ponovo digne do nekadašnjih visina. I kad nije bio u vrhu, sve do te 1976, Partizan je imao istaknute pojedince, reprezentativce, nosioce igre. Od Bate Radovića i Miška Bojovića preko Bate Jelića i Miška Čermaka, sve do pojave mega-zvezda kalibra Kićanovića i Dalipagića ili kasnije Divca, Paspalja, Đorđevića, Danilovića, Rebrače i svih onih koji su u ovom veku proneli slavu Partizana širom sveta. Nema kluba koji je dao toliko igrača za NBA, ceo jedan tim, kao Partizan ali sve to ima prefiks „eks“. Bilo pa prošlo, a da li će se ponoviti zavisi od mnogo faktora.

Višak bekova

Nova uprava čini koliko može, ali je utisak – ovako sa strane i iz daleka – da je tim loše komponovan. Finansijska situacija svakako je uticala na formiranje „rostera“, ali i laiku je jasno da je „overbooking“ na spoljnim pozicijama a manjak pod košem. Od 17 igrača koje vidim u timu na zvaničnom sajtu ABA lige, čak 14 su rastom između 183 i 205 centimetara, dakle jedinice, dvojke i poneka trojka. Dolazak Kevina Džonsa malo je zatvorio „promaju“ pod koševima, ali Partizanova igra ne može da se zasniva, uglavnom, na šutu spolja. Brojke ne potvrđuju veliki šuterski talenat: trojke se šutiraju sa skrominh 30,7 odsto, dvojke 48,6, penali 70,4. Gube se 13,3 lopte po meču, duplo više nego što se osvaja (6,6). Crno-beli su u skoku 12. u Aba ligi sa prosekom 29,8 po meču, 14. – poslednji u asistencijama (11,2), daju 70,3 poena po meču… Ma cinici kažu da je  statistika „tačan zbir pogrešnih činjenica“, brojke ipak tvrdoglavo objašnjavaju zašto je Partizan trenutno tu gde jeste.

Dok je tako, dok se ne pojavi (stvori, kupi) igrač koiji će praviti razliku, minimum koji navijači traže od ovih momaka jeste požrtvovanje. Ako bi drug predsednik Nikola Peković odlučio da se vrati i na terenu pomogne svom klubu, to bi bila druga priča, sasvim drugi tim, ali pošto u dogledno vreme od toga nema ništa treba tražiti i sačekati nekog novog Pekovića, Krstića, Veličkovića, Marića…

Photo: MN press, privatna arhiva