Priznajem, Dugi mi je dao šlagvort… Volim istoriju, sportsku i svaku drugu, i nastojim da kad god mogu podsetim na ljude, događaje, utakmice, da u eri elektronike ostane negde sačuvano i dostupno svima koji budu imali želju da dopune svoju informaciju o onome o čemu sam pisao. U moje vreme dokumentacija se stvarala tako što kupiš novine, pa ako nađeš nešto što te zanima isečeš, pa zalepiš u neku svesku većeg formata. Imam ih puno, mislim svezaka… Počeo sam da seckam i lepim još u osnovnoj školi….

Jova Baničević, o kome je Dugi napisao toplu, ljudsku priču, nije bio prijatelj samo košarkaša i sportista koji su trenirala i igrali u Hali sportova. Jova je bio prijatelj svih, duša od čoveka, uvek spreman da pomogne. Koliko puta me je samo odveo u neku kancelariju da pošaljem izveštaj jer je pred  onim telefonom na portirnici obično bio red. Sećam se anegdote, bar sa ove distance tako deluje, kad sam u magazinu „Tim“ objavio“ sliku Tome Gancija, Roma koji je radio u Hali, a na utakmicama brisao parket ispod koša. Objavim ja sliku Tome u akciji, a on me prilikom mog narednog dolaska u Halu napadne na pasja kola. Kako sam smeo da objavim sliku bez pitanja, preti tužbom, tražiće obeštećenje… Jova ga sluša i gleda, merka da li da ga odmah otera u PM, ali bira suptilniju taktiku:

– Polako Tomo, ne možeš tako… Ti si javna ličnost, kao trener, kao igrači i sudije, svaki čas si u kadru televizije, tvoj rad je izložen sudu javnosti, moraš da prihvatiš svoju popularnost – „ložio“ je Jova Tomu sve dok ovaj nije popustio. Obeća da neće da me tuži, al’ da mu kažem ako opet objavljujem njegovu sliku…

Neću o Jovi, Dugi je sve rekao. Hoću o toj Hali sportova koja je za moju generaciju – studentsku, novobeogradsku, pa i novinarsku – bila kao košarkaški univerzitet. Kada sam 1967. stigao iz Zaječara  u Beograd, nisam krenuo Balkanskom ulicom prema Terazijama, nego na levo, prema starom Železničkom mostu i Novom Beogradu gde  je ćale dobio stan. Takva su vremena bila, ona propala država imala je neki „čudan“ običaj da ljudima dodeljuje stanove, ne u vlasništvo nego na trajno korišćenje. Taj stan je u Bloku 3, između Fontane i Studentskog grada, gledano dijagonalno. U Studentskoj ulici, tamo gde je i danas, bila je stanica GSP na kojoj sam hvatao, ako se ne varam, autobus 36 koji je išao do Zelenog venca. U oba pravca bus je prolazio pored nekadašnje Robne kuće Beograd, tamo gde je danas spomenik ružnoći. Između novobeogradske gimnazije i Robne kuće bio je slobodan prostor, na tom delu je kasnije napravljen mali fudbalski stadion IMT-a, a na prostoru bliže Robnoj kući negde od jeseni 1967. videh temelje nekog kružnog zdanja. Gradnja je brzo napredovala, oblik poče da mi liči na sportsku halu. Jednog dana siđoh stanicu ranije, kod Robne kuće, i upitah radnike šta to zidaju. Na moju radost potvrdiše da dovršavaju sportsku halu…

Prvenstvo 1967/68 pratio sam, kao gledalac, na Sajmištu. Tamo je počelo i ono 68/69. Hala sportova bila je otvorena u decembru 1968, bio sam na otvaranju kao znatiželjni gledalac, ljubitelj sporta. Bila je to prva u nizu sportskih dvorana koje će narednih godina nići u glavnom gradu. Kasnije su nam gradski oci pomogli da dobijemo „Pionir“, „Pinki“,  „Šumice“,„Banjicu“, „Vračar“… Uvek sam branio izgradnju sportskih objekata i organizaciju velikih takmičenja u Beogradu, bez obzira na cenu. Kad su dušebrižnici pitali koliko to košta, odgovarao sam „mnogo, ali mnogo i ostaje“. Svi ti objekti i danas su u funkciji, isto kao i oni silni bazeni izgrađeni za Prvo svetsko prvenstvo u plivanju i vaterpolu, održano 1973. u Beogradu.

Ne sećam se više da li su 4 beogradska prvoligaša drugi deo sezone 1968/69 igrali u novoj Hali sportova, rekao bih da jesu jer se sećam da sam kupovao karte i sa tribina pratio sjajne utakmice. Onda sam u martu 1969. počeo da radim u dopisništvu zagrebačkog „Vjesnika“. Odnesem pismo redakcije u Halu sportova i dobijem stalnu propusnicu! To nikako nije značilo da sam već tada postao novinar, ali imao sam novinarsku legitimaciju…

Hala mi je bila na 5 minuta od kuće, u početku – dok se nisam odomaćio i kasnije upoznao Jovu, Mariolu, direktora Radojicu i ostale zaposlene – izveštaje sam slao od kuće. Zakažem vreme kad da me zovu, i posle utakmice pretrčim do kuće. U to vreme, a ni kasnije još dugo, u našim klubovima, ne samo košarkaškim, nisu znali šta je to press-officer, nisu se držale konferencije za štampu ni pre ni posle utakmica. Statistiku smo vodili sami, a po završetku meča stajali smo pred vratima svlačionice i čekali da se pojave trener i igrači. Tu smo uzimali izjave. Domaći igrači su uglavnom imali automobile parkirane tik uz vrata Hale, gostujuće timove čekao je autobus na parkingu, 20-ak metara od glavnog ulaza. Masa navijača čekala je da pozdravi i svoje ljubimce i protivničke asove, jer se poštovalo veliko umeće Plećaša, Đerđe, Šolmana, Daneua, Ćosića, Tvrdića, Mišovića, Skansija, Delibašića… Ne pamtim incidente, publika je bila kulturna, volela se košarka, asovi   -a bilo ih je u svim klubovima – poštovali.

Ponekad smo posle utakmica ostajali u bifeu koji je bio sa leve strane, gledano od glavnog ulaza. Svlačionica beogradskih tikmova uvek je bila na desnoj strani, u odnosu na ulaz, gostujuća na suprotnoj levoj. Sećam se da su Partizan i Radnički  imali unajmljene kancelarije u Hali, često sam izveštaje slao sa njihovih telefona. Zvezda i OKK Beograd se nikada nisu „doseljavali“ u Halu, iako su trenirali i igrali u njoj sve do prelaska u „Pionir“ (1973). Partizan i Radnički ostali su verni Hali.

Beograd je, rekao bih, jedini košarkaški grad u Evropi koji je imao 4 državna prvaka u košarci. Od četiri šampiona samo OKK Beograd nije osvajao titulu u Hali sportova na Novom Beogradu. Njegova poslednja titula, ona iz 1964, datira sa otvorenog terena u ulici Zdravka Čelara, tamo gde je danas hala OKK Beograda. Zadar je bio prvak 1965,1967. i 1968. a Olimpija 1966. Onda je došla 1969. i prva beogradska titula osvojena pod krovom. Crvena zvezda je, sa trenerom Milanom-Musom Bjegojevićem, bila prvak predvođena legendarnim kapitenom Vladimirom Cvetkovićem, ali i dolazećim mladim lavovima kakvi su bili Ljubodrag-Duci Simonović, Dragan Kapičić i Zoran-Moka Slavnić, plus Dragiša Vučinić, Tihomir Pavlović… Zahvaljujući Zvezdinoj tituli gledali smo Kup šampiona u Beogradu, naravno u Hali sportova. Zvezda je startovala sa Spartom iz Luksemburga, posle preslišala Panatinaikos (101-66 u Beogradu!) a onda pala u duelu sa CSKA.

Titula se vratila u Beograd 1972, opet zahvaljujući Crvenoj zvezdi. Između dve njene titule najbolji su bili Olimpija 1970. (poslednji put u staroj Jugoslaviji), i Jugoplastika 1971. (prvi put). Trener Bratislav-Bata Đorđević predvodio je tim u kome su Zvezdine zvezde bili Simonović, Kapičić i Slavnić ali su doprinos dali i Goran Rakočević (Igorov otac), Ivan Sarjanović, Zoran Lazarević, Dragiša Vučinić… Opet smo gledali Kup šampiona, Zvezdu je zaustavio Injis trenera Ace Nikolića, u to vreme jedna od najboljih evropskih ekipa, sa Bobom Morsom, Meksikancem Manuelom Ragom, Dinom Meneginom, Osolom, Flaboreom, Bisonom, Zanatom…

Titula je ostala u Beogradu i 1973. jer je red došao na Radnički, i njegovu nezaboravnu generaciju sa Srećkom Jarićem, Tvigijem Ivkovićem, Mekom Marovićem i, naravno, našim sjajnim blogerom Dugim Damnjanovićem. Radnički je stigao do polufinala u kome je bolji bio Injis, ali prethodno smo, zahvaljući Radničkom, gledali neke nezaboravne utakmice, poput one protiv Real Madrida (95-87) uz 25 poena Damnjanovića, po 22 Ivkovića i Marovića, 10 Jarića, 8 Raznjatovića, 6 Đorđevića…

Narednu titulu porvaka u Hali sportova osvojio je, konačno, Partizan 1976. Ono što je 1972. započeo Ranko Žeravica završio je Borislav-Reba Ćorković. Tim sa mega-zvezdama kakve su bili Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić, plus Dragan Todorić, Dušan Kerkez, Josip Farčić Miško Marić, Boris Beravs… bio je najbolji, ali je neslavno završio prvo učešće u Kupu šampiona jer je Zbrojovka iz Brna dobila u Beogradu 96-85, a u Brnu 110-93. Ako me sećanje ne vara, Partizan je tada angažovao prvog stranca u svojoj istoriji, nekog Bača Tejlora koji od milošte prozvan „Baća“, ali nije ostavio neki utisak.

U staroj dobroj Hali sportova bili smo svedoci finala prvog Kupa Koraća 1972. (OKK Beograd-Lokomotiva 83-71), Zvezda i Partizan su do svojih prvih evro-finala stizali pobedama na Novom Beogradu… Utakmice su bile događaj, od semafora kod Fontane pa do gimnazije, čak i dalje, bili su parkirani automobili, levim točkovima na travnjaku, u oba smera, ali u to vreme nije bilo pauka. Milicija je bila tolerantna, ljudi su negde morali da ostave svoja kola.

U Hali se, naravno, nije igrala samo košarka. Često sam tamo pratio odbojku i, naročito, boks. Mečevi za „Zlatnu rukavicu“, obično 29. novembra,  održavani su u Hali. Sećam se da je ondašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić bio redovan posetilac. Sam je dolazio svojim kolima i zauzimao mesto odmah ispod ringa.

Jednom sam prisustvovao „boksu“ i na košarci. U Kupu pobednika kupova u februaru 1972. igrali su Zvezda i Simental. Gosti su došli sa prednošču od 24 poena, ali Zvezda je napravila čudo i neki sekund pre kraja povela sa 26 poena… Ne sećam se više kako je i zašto došlo do incidenta, ali izbila je ozbiljna tuča. Jedan mladi milicioner utrčao je u teren hvatajući se za pendrek, ali je naleto na desni kroše Artura Kenija, Amerikanca u dresu Simentala. Nesrećni milicioner završio je prvo na našem novinarskom stolu a onda ispod njega dok su mu šapku tražili po tribinama… Utakmica je bila prekinuta jedno pola sata, nekako je privedena kraju, Milanezi  su najavili žalbu FIBA a milicija ‘tela da „apsi“ Kenija zbog nokautiranja organa reda… Ali, ta istorijska tuča i cela utakmica druga su priča, zasebna tema.

Hala je nekoliko puta renovinaran, danas – na pragu 50. rođendana – izgleda sasvim pristojno, i dalje služi sportu (i ne samo njemu) i lepo je što nosi ime Ranka Žeravice, jer ako je po nečemu pamtimo onda je to po nezaboravnim košarkaškim utakmicama, igračima i trenerima.

Photo: Printscreen