Na današnji dan, 29. oktobra 2015, stigla je najtužnija vest – napustio nas je Ranko Žeravica. Veliki Ranko. Tog dana vest smo pustili na ovom našem portalu pod naslovom “Košarka u crnini”. Do danas žalimo za velikim Rankom, istovremeno se radujući što smo imali priliku da ga upoznamo, neki da rade sa njim, a većina da živi u njegovo vreme koje je on svima učinio lepšim. Ovim povodom ponavljamo emotivnu ispovest Rankovog velikog prijatelja Miroljuba Damnjanovića Dugog, objavljenu u Koš magazinu dan posle Rankove smrti.

***

Običan, normalan čovek Ranko Žeravica

Piva je odavno otišao i ostao je samo Ranko kao čovek koji mi svojim radom i posvećenošću, pa i zaluđenošću košarkom, opravdava moj smisao života. Dok sam bio klinac on je bio ličnost koja mi je ulivala strahopoštovanje, a poslednjih godina sam otkrio da je Ranko prijatelj sa velikim P, da  je posvećen i ljudima i događajima, i da pamti ali  nikad zlopamti. Da je naš svet – košarku – uzdigao, ili  bolje reći zaveštao naslednicima kao dar, kao ljubav i kao nešto uzvišeno.
A planirao je da se vidimo kod Mome i Makija na Petlovom brdu, i sa prijateljima u “Potkovici”, gde ne mogu da veruju da je otišao, jer su ga videli pre par meseci. Ili u “Svetom Nikoli” na Bulevaru, gde smo se viđali mi iz Radničkog. I svuda je bio aktivan i u toku, mozak trista na sat, pa i kad smo Moma Pazmanj i ja otišli pre dvadesetak dana da ga vidimo bio je takav. Jednostavno hteo je, i uspeo, da živi do kraja u punoj mentalnoj snazi.
Postoji neki red, neko sve to odredđuje, ali Rankovim odlaskom izgubili smo mnogo. Govorim za sebe, ali znam da tako misle i drugi. Otišao je jedan retko dobar, nepretenciozan i nadasve normalan čovek. Pazite: normalan. I to je kod nas danas moguće.
Biće o njemu pisanja i mišljenja. Samo hoću da naglasim koliko mi je neizmerno pomogao da se apsolutno opredelim, i da shvatim kako moj smisao života i moja ljubav, a to je košarka, nisu fikcija, niti moja  prosta zaludjenost, već neizrecivo bogatstvo. Hvala mu što mi je pomogao da osmislim život i svoje životno opredeljenje. Hvala mu što me je u mojim poznim godinama naučio da se jako jednostavno, lepo i ljudski može uspostaviti odnos na ti sa više od dvadeset godina mlađim od sebe, pogotovu ako nas vezuje ista ljubav – košarka. Hvala mu što mi je pokazao da ne grešim kad mislim da nadmenost i uobrženost nisu osobine koje jedino vrede danas.
Otišao je jedan dobar čovek, tako lepo vaspitan, i takav ostao do kraja. Nama koji smo se sa njim družili na kraju svog bogatog života ostavio je u amanet da se i dalje družimo, i  da svoja prijateljstva širom one velike zemlje gajimo i čuvamo. Uostalom, videćemo sutra.
A skromno mislim da smo, svojim druženjem sa Rankom, učinili  i njegov život punijim, osmišljenijim i lepšim.
Nedostajaće nam, nedostajaće mi i teško ga je nadomestiti, ali ostaje lepo sećanje i uspomena na jednog običnog, normalnog i velikog čoveka – Ranka Žeravicu.
Radnički je bio i ostao naša zajednička i jedina prava ljubav, sudbina i naša, i moja, i njegova, i nešto što nas spaja izdvaja. A za Radnički, za jugoslovensku košarku i za ljude iz nje je svojom prostodušnošću, iskrenošću i vrednoćom i nesebičnošću učinio mnogo.
Neka mu je laka zemlja, i neka nas sa osmehom čeka gore.

Photo: Arhiva Koš magazina