Posle teksta  Dugog Damnjanovića “Koš magazinu” se javio Ivan Sarjanović-Sajonara. Srećni smo što je naš portal ispunio još jednu misiju -povezivanje ljudi koje je nekada spajala košarka, a posle život razdvojio. Uz saglasnost Ivana Sarjanovića njegovo pismo objavljujemo u celini:

Dragi košarkaški prijatelji,

Dugi me je vratio u najlepše godine naše mladosti i potsetio koliko sam bio “strašan”. Sa svakom godinom koja nam se nakalemi još više cenimo ono što smo radili, pa makar to ostalo u uspomeni samo nekolicini ljudi. Ja sam imao sreću da sam bio svedok stvaranja i istorije fantastične jugoslovenske košarke kao dečak pionir (trener Bora Cenić – tada mi je bila čast da dodajem lopte Cmiljki Kalušević), kao sazreli dečak – mladić kada je Mokina i moja generacija harala na jugo prostoru (trener Zdravko Kubat), i kasnije u juniorskoj reprezentaciji i prvom timu Zvezde. Poseban pečat za ceo život na mene je ostavio profesor Aca Nikolić.

Moku sam posle niza godina ponovo video u Novoj Gorici kao gosta turnira “Sunček” (bili su još Tanjević, Plećaš, Skansi, Šolman, Daneu…) pa sam ga proveo malo po okolini i obali (Italija). Kao da sam bio sa najrođenijim, tako je i on osećao. Bili smo različiti ali komplementarni, primao sam njegova zezanja na moj i tuđ račun sa osmehom, obogatio mi je zajedničke godine. To se ne zaboravlja. Molio me  je da mu se javim kada dođem u Beograd.

Meni je košarka kasnije širom sveta, gde sam radio kao  konsultant (Hjuston, Malta, Italija, Slovenija) služila kao ulaznica u društvo, a da ne govorim da sam često više zaradio od košarke nego kao lekar. Ona me je istrenirala da uspešno savladam sve prepreke koje nisu bile male (u Italiji sam praktično dao sve najvažnije ispite sa medicine, diplomirao na Medicinskom fakultetu u Ankoni i ponovo stažirao u Urbinu; u Sloveniji sam imao kraći put ali sam ponovno davao ispite na Medicinskom fakultetu za treću diplomu u Ljubljani). Istraživanja u HJustonu (1987.) u okviru projekta “Brain injury” – radio sam na tkzv. Centralnom zamoru (moždanom), u dva navrata (1984-1985, i 1989 – 1990) u Sent Luke Hospital na Malti;  vodio sam naše sportiste invalide (kao lekar Saveza invalida Jugoslavije) na Paraolimpijske igre u Barselonu (1992.), naše strelce invalide na Svetsko prvenstvo u Portoriku (San Huan – 1993.). U vreme najveće hajke protiv nas, pred Paraolimpijadu u Atlanti 1996, Ameri su me  obavestili da sam izabran za predsednika Zdravstvene komisije za klasifikaciju invalida u sportu. Moj rad u to vreme je bio značajan za državu jer su naši zdravi sportisti bili onemogućeni da se takmiče, za razliku od invalida. Tako smo uzeli gomilu medalja, vijorila se naša zastava i svirala himna;  za nas se čulo a ja sam bio privilegovan da su mi sva vrata bila otvorena za finansijska sredstva koja nisu bila mala, jer su savezna i republička vlada vlada  naredile da mi moramo nastupati.

U vreme kada je pokojni Krešo Ćosić bio selektor, a Moka Slavnić njegov pomoćnik, bio sam, na molbu Ćosića, dve godine i član Zdravstvene komisije KSJ, kao i predsednik zdravstvene komisije u Zvezdi,  mada sam izbegavao putovanja zbog zauzetosti na poslu u Institutu za rehabilitaciju.

Kad bacim pogled unazad, i prosto samo poređam događanja (mnogo toga sam izostavio), za sve doživljeno i preživljeno mogu da zahvalim košarci. Sumnjam da bi za to bio sposoban da  nisam prošao “Scile i Haribde”, spartanski dril Zdravka Kubata, Ace Nikolića, Bate Đorđevića, da ne nabrajam sve trenere. Pa i u ovim blago rečeno poznim godinama, kada igram za veterane Slovenije (naizmenično svetska i evropska prvenstva), kao da su mi ugradjeni engrami naredbi Kubata i Ace koji te gone, ne daju da posustaješ, samo pobede dolaze u obzir.

Teško da neko ko nije prošao kroz sport  može da razume taj naš “mazohizam”.

Hvala Dugom i urednicima portala  Košmagazin (odličan), možda i ja sutra  nešto napišem, a pozivam  i drugi naše isposnike koji znaju da cene te predivne godine.

Nadam se da ćemo se i videti!

Pozdravlja vas, pa da kažem košarkaški

Sajonara!

Photo: Privatna arhiva