Baš u vreme kada je čačanski Borac postajao stabilan prvoligaš (u najelitnijem košarkaškom takmičenju nadmetao se još dva puta pre toga, ali su oba pokušaja trajala veoma kratko – samo jedno leto), Košarkaški savez Jugoslavije donosi, 1966. godine, izuzetno značajnu odluku za razvoj ovog sporta: takmičenje Prve savezne lige od jeseni 1967. igraće se u halama. Tada su košarkaške hale imali samo Ljubljana (Tivoli) i Split (na Gripama). Beogradski klubovi su koristili sajamsku halu.

Borac je svoje prvoligaške utakmice 1966. i 1967. godine igrao na otvorenom terenu kraj Morave. Košarkaški teren, koji je pre pola veka pretvoren u hram košarke, podignut je pored same Zapadne Morave, na crkvenom imanju i vodoplavnom terenu (bio je poplavljen 13. maja 1965).

U te dve sezone Borac je sa igračima poniklim i stasalim u Čačku uspevao da obezbedi opstanak u jednoj od najjačih košarkaških liga u Evropi. Čačani su zavoleli košarku i, što je najvažnije, razumeli je. U prvom „zimskom“ prvenstvu, koje je igrano 1967/68, Borac je svoje utakmice kao domaćin igrao u Zrenjaninu, u popularnom Medisonu. Bilo je to veliko mučenje, jer se na svaku utakmicu putovalo po 200 kilometara u jednom pravcu. Borac je ispao iz lige (imao je jedan poraz više od ljubljanskog Slovana, koji je ostao u ligi), ali njegova perjanica Radmilo Mišović je po prvi put postao najbolji košgeter velike Jugoslavije.

Druga liga se igrala u leto i jesen 1968, a podeljena je u dve grupe – istok i zapad. Borac je igrao u istočnoj grupi sa srpskim, crnogorskim i makedonskim klubovima. Prvo mesto u ligi osvojio je Borac sa samo dva poraza (u Pirotu i Kragujevcu). Prvak Druge savezne košarkaške lige (grupa istok) i drugoplasirani Rabotnički plasirali su se na kvalifikacioni turnir za ulazak u elitno društvo. Rivali su im bili prvak zapadne grupe (Maribor 66) i vicešampion Mladost iz Zagreba. Turnir je održan u Slavonskom Brodu 1, 2. i 3. novembra. Borac je pobedio sve svoje protivnike i bez izgubljene utakmice osvojio prvo mesto (drugi je bio Rabotnički) i ekspresno se vratio u Prvu saveznu košarkašku ligu.

Praktično bez pauze, posle samo dve sedmice od kvalifikacija, košarkaši Borca igrali su četvrto prvenstvo zaredom. Ponovo su bili članovi Prve savezne lige, tako da nisu pauzirali nijednu prvoligašku sezonu. Inače, prvenstvo je znatno kasnilo, jer se Olimpijada u Meksiku završila tek 27. oktobra. S obzirom da pokrivanje igrališta nije bilo završeno, a da su radovi bili u toku, dopušteno im je (uz saglasnost svih klubova osim Slovana) da prve utakmice igraju kao gosti, a da revanši budu u Čačku. Dozvola je oročena do sredine januara 1969. Na ruku im je išla i jednomesečna pauza u prvenstvu (od 15. decembra 1968. do 12. januara 1969), zbog Balkanskog prvenstva u Izmiru. Tako su prve utakmice sa Lokomotivom i Radničkim igrane u Zagrebu i Ljubljani, umesto u Čačku. Jedino je utakmica sa Slovanom igrana u Titovom Užicu, u sali DTV Partizan.

Zbog proceduralnih problema radovi na pokrivanju košarkaškog stadiona kraj Morave započeli su tek krajem oktobra 1968. godine. Tako su propušteni lepi letnji dani, a radovi izvođeni pod nepovoljnim vremenskim uslovima. Radilo se i nedeljom i državnim praznicima. Idejno rešenje dao je inženjer Boris Kristančić iz Ljubljane, poznati reprezentativac i dugogodišnji trener Olimpije, u to vreme predsednik Stručnog saveta KSJ. Metalnu krovnu konstrukciju montiralo je čačansko preduzeće „Feromont“, a durisol (betonske) ploče montirala je beogradska firma „Kijevo“, dok je izolaciju radila „Izolacija“ iz Beograda. Pokrivanje stadiona koštalo je 650.000 dinara, a u tu cenu nije uračunata električna i toplotna instalacija.

Nedelju dana pred prvu utakmicu pored radnika navedenih preduzeća dobrovoljno su radili učenici ovdašnje gimnazije, vojnici čačanskog garnizona i građani–ljubitelji košarke. Bila je to prava borba sa vremenom, a čitav grad se angažovao u toj borbi. Posebno treba istaći ulogu tadašnjeg Borčevog trenera Aleksandra Stefanovića – Aea Puša. Tih dana bio je vođa i organizator volontera, „zamenik šefa gradilišta“, časove fiskulture držao je na Borčevom igralištu, odnosno u i na novoj hali, a uveče trenirao prvotimce Borca.

Na Bogojavljenje (19. januara) 1969. utakmicom sa beogradskom Crvenom zvezdom otvorena je Hala Borca kraj Morave. Uslovi za igru – izvanredni, iako nije bilo parketa, semafora… Konstrukcije koje su nosile koševe bile su nepromenjene, ostale sa igrališta, cele sezone se igralo na starom asfaltu, koji je bio poprilično oštećen od mehanizacije kojom se dopremala i montirala krovna konstrukcija. Novih je bilo osam stubova pored igrališta, po četiri sa svake bočne strane, koji su nosili krovnu konstrukciju. Ograda između terena i publike bila je krajnje improvizovana – zavarena je po jedna horizontalna čelična šipka između stubova. Klupe za rezervne igrače i zapisnički sto su sa čeone strane igrališta (pored koša bližeg Bunkeru) premeštene su na bočnu stranu igrališta (bliže Moravi).

Prva utakmica u novoj hali, pored zvaničnog otvaranja, imala je još nekih draži. Naime, do tada Borac u prvenstvenim utakmicama nikada nije pobedio Zvezdu. Ostale protivnike je pobeđivao, ali višestruke šampione sa Malog Kalemegdana nije. Crvena zvezda je bila lider prvenstva, a na kraju i šampion. U njoj su nastupali dokazani asovi (Vladimir Cvetković) i izuzetno perspektivni igrači (Ljubodrag Duci Simonović, Zoran Moka Slavnić, Dragiša Vučinić, dok je Dragan Kapičić tu utakmicu propustio). Meč je posmatralo oko 3.500 vatrenih navijača, a smatra se da još toliko nije uspelo da nabavi ulaznicu, pa je ostalo pored Morave da se nada ulasku. U takvoj atmosferi briljirao je Radmilo Mišović, nadigravši mnoga zvučna imena i reprezentativce iz Beograda (36 koševa). Do te utakmice Cvetković (koji se proslavio čuvenim slobodnim bacanjima na tek završenoj Olimpijadi) se nalazio na čelu liste strelaca šampionata, a tada ga je pretekao Mišović. U skladu sa tradicijom pobedili su gosti: Borac – Crvena zvezda 71:97 (35:40). Za Borac su nastupili: Katanić (4 koša), Andrić, Živković, Vidaković, Đukić (7), Zejnilović, Mišović (36), Purić (14), Koprivica (6), Radivojević i Drobnjak (4), a vodio ih je Aleksandar Stefanović Puš. Zvezdin dres su nosili: Todosijević (8), Lazarević, Sarjanović, Poljak, Cvetković (31), Stanimirović, Popović, Simonović (28), Vučinić (20), Škulić, Pavlović (6) i Slavnić (4). Predvodio ih je Milan Bjegojević Musa. Utakmicu su sudili Pastor (Novi Sad) i Maksimović (Sarajevo), a delegat je bio Čolović (Beograd).

Inače, te godine bilo je dosta zanimljivih utakmica u novoj hali kraj Morave, a možda najneizvesnija odigrana je 5. aprila 1969. protiv aktuelnog šampiona Zadra. Čačani su pobedili, Borac – Zadar 72:70 (33:35), a Mišović je postigao 43 koša i nadigrao glavnog konkurenta na listi strelaca Krešimira Ćosića, koji je postigao 33 poena. Na ovoj utakmici Ćosić je, u četvrtom minutu, prilikom zakucavanja, slomio tablu. Rezervna tabla doneta je sa „Želovog“ igrališta, pa je utakmica nastavljena!

Za utehu čačanskim ljubiteljima igre pod obručima ostaju činjenice da je Borac zauzeo sedmo mesto, a Radmilo po drugi put uzastopno poneo titulu najboljeg strelca Prve savezne košarkaške lige. Odigrao je 22 utakmice i postigao 625 koševa (28,4 po utakmici). Na listi strelaca iza sebe je ostavio proslavljene reprezentativce Krešimira Ćosića (Zadar), koji je postigao 601 i Vladimira Cvetkovića sa 599 koševa. Dnevni list „Sport“ ga je nagradio zlatnim časovnikom marke „darvil“.

Kakav uspeh predstavlja otvaranje košarkaške hale u gradu na Moravi pre pola veka dovoljno govori podatak da je u Beogradu prva sportska hala otvorena samo mesec dana ranije. Utakmicom Radnički– Borac 83:78 (39:32) otvorena je 15. decembra 1968. Hala sportova u Novom Beogradu. A, danas u pet čačanskih sela postoje sportske hale u kojima mogu da se igraju zvanične utakmice!

Čačani su emotivno izuzetno vezani za ovaj košarkaški hram. To najbolje potvrđuje njihov odziv za odbranu hale od poplave 2014. godine.

U ovoj hali održano je Balkansko juniorsko prvenstvo (1975), finalni turnir Kupa Jugoslavije (1995), Prvomajski TV košarkaški turnir (1971), odigrano nekoliko međunarodnih utakmica, ali i sportska takmičenja u mnogim disciplinama, koncerti i cirkusi, predizborna okupljanja i komemoracije, svadba i venčanje… Nastupali su svi najbolji jugoslovenski košarkaši, od Nemanje Đurića i Daneua, preko Ćosića i Dalipagića, do Dražena Petrovića, Kukoča, Rađe, Divca i Paspalja. Ne sme se zaboraviti da je u svojoj prvoj prvoligaškoj sezoni ovde igrao jedan od najvećih igrača sa ovih prostora Dragan Kićanović, da je u njoj košarkaški prohodao najveći evropski trener Željko Obradović, i jedini NBA igrač iz ovog grada Radisav Ćurčić ovde je nekoliko sezona igrao za svoj Železničar. Za Čačane je najbitnije da je ovde celu svoju karijeru ostvario njihov ljubimac – Radmilo Mišović. Odavno se govori da bi hali trebalo dati njegovo ime, ali ta opšteprihvaćena ideja još uvek nije zaživela.

U ovoj godini očekuje se rekonstukcija hale kraj Morave, čime bi ona dobila potpuno nov izgled.