Nakon četiri meseca i dve trećine odigranih utakmica, ponovo smo u februaru i sedmodnevnoj ol-star pauzi. Ove godine je domaćin bio Solt Lejk Siti i Juta Džez, prvi put nakon 30 godina. Sada već kontroverzno loši ol-star vikend i ovaj put nije razočarao: takmičenje u veštinama je bilo mizerno, Lilard je pobedio (inače, prvi put u karijeri i ujedno prvi Blejzer) u šutiranju trojki Halibartona u završnom okšaju, dok je šou u zakucavanju ukrao Mek Maklang, MVP G lige i do kraja sezone čan Siksersa. Samu utakmicu i bilo kakav komentar ćemo sasvim ignorisati.

Inače, kakvi su utisci prvog dela sezone?

Izjednačenost u (ne)kvalitetu je preovladavajući dojam.

Ako bi bili maliciozni mogli bi staviti težište na manjak motivacije vodećih igrača, te neprestano propuštanje (popularni „load management“) utakmica, možda primetiti kako sezona ionako predugo traje pa ima smisla odmoriti one najbolje za ono najvažnije, iliti plej-of. Eventualno zaključiti kako je današnja NBA izgubila na kvalitetu u odnosu na neka prošla vremena, pa smo zato svedoci ovakve ujednačenosti… Svakako, ponešto istine ima u svemu gore navedenom, ali taman onoliko da nam kaže kako ništa nije savršeno i da može biti bolje.

Pa čak i da se sasvim složimo sa onima koji uporno tvrde da razlog ovakve neizvesnosti jednostavno leži u činjenici da je nivo košarke danas vrlo nizak, ono što se ne može negirati je da ove godine imamo uzbudljivu sezonu, gde nakon 60+ odigranih utakmica još uvek nemamo izrazite favorite, što opet donosi konačno i nešto dramatike.

Jer, realno, Voriorsi uz Lebrona u Kavsima i Majamiju, su prethodnih desetak godina unapred činili celu sezonu pa gotovo negledljivom: svi su znali još u oktobru da iduće godine veliko finale neće proći bez Karija ili LBJ-a, a pretežno su bila tu obojica.

Na kraju krajeva, budimo do kraja iskreni: čak je i vladavina Najvećeg tokom 90-ih godina iznedrila svojevrstan „zamor materijala“ (i od MJ-a i od Bulsa) kod publike i stručne javnosti, pa je svojevremeno poznata novinarka Džeki Mekmulen 1997. objavila kolumnu pozivajući da, ako već ne možemo bez Bulsa u borbi za prsten, da se bar nekome drugom dodeli MVP priznanje. Tako je i bilo: Meloun jeste bio sezonski MVP, ali su Bulsi i MJ pokupili nagrade u velikom finalu.

S druge strane, NBA je oduvek bila (a posebno jeste danas) najelitnije svetsko klupsko takmičenje. Možda je ponešto izgubila na gledanosti u samim SAD ali zato nikada nije bila popularnija u ostatku sveta. Oni stariji ljubitelji košarke, bez obzira na romantiku i neupitnu „žal za mlados´ “, mogu samo biti ljubomorni na nove generacije i njihovu svakodnevnu dostupnost pravovremenim informacijama kao i mogućnost gledanja svake utakmice (njih 1200+ samo tokom sezone) u svakom trenutku i na svakom mestu.  Zaista fantastično.

Zato su i kontraargumenti takodje ubedljivi: NBA je globalna liga i u njoj igra trenutno ono najbolje što svet košarke može ponuditi pa se sasvim legitimno može tvrditi da nikada u istoriji nije bilo toliko talenata koji istvoremeno dele parket. Takodje, ove godine se nalazimo u periodu kada su se „sukobile“ dve izvrsne generacije – jedna, koja se još uvek nalazi na svom vrhuncu ali evidentno polako silazi sa scene (LBJ, Kari, Durent…), i ona nadolazeća, predvodjena Janisom, Nikolom, Lukom, Morentom… Sve ovo nam obećava izuzetnu završnicu sezone sa dosta neizvesnih utakmica pa se stiče utisak da bi, na opšte zadovoljstvo ljubitelja kosarke širom sveta, ove godine plej-of u stvari mogao početi odmah nakon ol-star vikenda…

Mogu li Kari ili LBJ do još jednog finala, hoće li Tejtum ili Nikola stići do svog prvog prstena, ili ćemo dobiti još jednom potvrdu da je ovo Janisovo doba? Polovinom aprila znaćemo svakako mnogo više.

1. WILD, WILD WEST

U Zapadoj konferenciji samo jedna stvar je sigurna: San Antonio Sparsi (14-45) i Hjuston Rokitsi (13-45)  će završiti sezonu kao dve najgore ekipe konferencije. Za odgovore na pitanja ko će direktno u plej-of, sa koje pozicije, koga ćemo videti u plej-in utakmicama… moraćemo sačekati polovinu aprila i verovatno poslednje mečeve regularnog dela sezone.

Naime, trećeplasirane Kingse (32-25) i Lejkerse (27-32) na 13. mestu deli svega 5 pobeda, što je gotovo nikakva razlika ako imamo u vidu da svi moraju odigrati još 20+ utakmica.

Čak i prvoplasirani Nagetsi (41-18) i najbliži pratioci Grizliji (35-22) neće imati taj luksuz da završnicu sezone odigraju nešto opuštenije: Klipersi (33-28) i Finiks (32-28) su se značajno pojačali tokom prelaznog roka, Dalas (31-29) sada pored Luke ima i Irvinga, aktuelne šampione Voriorse (29-29) da ne pominjemo, Minesota (31-30) igra sve bolje, Pelikani (30-29) čekaju povratak povredjenog Zajona da krenu ponovo ka vrhu… Već pomenuti Lejkersi, zatim Tanderi (28-29), Juta (29-31) i Portland (28-30) svakako nemaju šansu dobaciti do samog vrha ali plej-in učešće i donji delovi kostura doigravanja su itekako u igri.

Rekosmo već, Zapad nam ove godine nije ponudio samo jedno ili dva imena medju kojima ćemo tražiti lidera na kraju sezone. Nakon ultimativne vladavine konferencijom Voriorsa (četiri prstena i šest finala u rasponu od 10 godina) ovaj put imamo zadovoljstvo uživati u potpunoj izjednačenosti takmičenja. Kad već pominjemo aktuelne šampione, recimo odmah da ove godine izgledaju, u najmanju ruku, letargično i neubedljivo. Polovičnih 29-29 im trenutno osigurava 9. mesto i plasman na plej-in turnir pa se možda može zaključiti da je to sasvim dovoljno u vremenu odmaranja igrača..

Svi su tu na oko 50% uspešnosti a par timova koji su se izdvojili na vrhu neće predstavljati problem, prevashodno zbog ogromnog postsezonskog iskustva Karija i društva. Moguće. Naime, zamislimo prvi krug doigravanja u kome lider konferencije Denver mora igrati sa osmoplasiranim Voriorsima. Koga vidimo u toj seriji kao favorita? Ili možda serija protiv Memfisa, da ne pominjemo Sakramento. Realno, u sva ova tri vrlo moguća scenarija, trenutno nisko plasirani Voriorsi važe za favorite što nam opet govori da se Klej, Drejmon i društvo nikako ne mogu posmatrati samo kroz trenutno stanje na tabeli. Istina, odbrana (da, tokom sezone danas gotovo niko ne igra odbranu, ali ipak) nije više na istom nivou kao nekada, specijalno na gostovanjima gde imaju vrlo loš skor od 7-22, ali su opet s druge strane vrlo ubedljivi na svom terenu (22-7). Nekako se stiče dojam da ovu sezonu aktuelni šampion pokušava odraditi sa što manje povreda, turbulencija (na parketu i oko njega) te što više snage sačuvati za polovinu aprila. Izgleda da u klubu razmišljaju u stilu: važno je stići do postsezone, pozicija na tabeli nam nije bitna jer smo pre samo par meseci dokazali da smo još uvek najbolji tim. Vreme će pokazati da li su im ove kalakulacije bile ispravne.

Šta se dešava sa Klipersima? Nesretni trener Tajron Lu celu sezonu se prevashodno bavi oraganizacijom vremena koje igrači mogu provesti na terenu. Prostora za rad na taktici i uigravanju tima jednostavno nema pa se požalio da mu treba samo 25 utakmica u nizu gde će imati na raspolaganju sve igrače. Naime, nakon 60+ odigranih utakmica, još uvek nije imao priliku koristiti kompletan roster: Kavaj Lenard je propustio već 25 utakmica plus nikada ne igra dve večeri zaredom, Džordža nije bilo na 15 i gotovo nikada na „back to back“ mečevima, Norman Pouel je propustio 10 utakmica zbog povreda, Markus Moris 8, Luk Kenard 9, Redži Džekson 7, Kovington 20… Ako sve to imamo u vidu, trenutnih 33-28 Kilpersa i četvrto mesto Zapada uopšte ne izgledaju tako loše. Takodje, na pijaci igrača su tokom februara i značajno promenili roster: Kenard je završio u Memfisu, Vol je ponovo prosledjen Hjustonu (!!) dok je Džekson novi Nikolin saigrač. Stigli su Bons Hajlend iz Denvera, Majls Plamli iz Hornetsa i Erik Gordon iz Rokitsa. Posebno veselo će, medjutim, biti ispratiti dolazak Rasela Vestbruka, koji je nakon otpuštanja iz Lejkersa privremeno završio u Juti da bi, izgleda na insistiranje Džordža, samo promenio dres. Grad i dvorana ostaju isti, Ras ostaje u L.A.-u i jedva čekamo da vidimo njegov odgovor na dve mizerne godine provedene u Lejkersima. Po njegovim rečima, treneri su ga pogrešno koristili na terenu i svakako je speman za bilo koju ulogu koju mu nameni trener Lu. Bilo kako bilo, jedno je sigurno: zabava sa Rasom i Klipersima nam je svakako zagarantovana

Pomenimo još Grizlije i Kingse u ovom delu pregleda. Memfis je gotovo celu sezonu zacementiran na drugom mestu konferencije i trenutno su na skoru od 35-22. U poslednjih mesec dana, tačnije od povrede Stivena Adamsa, došlo je do pada u igri tima pa su ušli u seriju poraza i pomalo izgubili priključak sa Denverom na vrhu tabele. Takodje, nakon sveobuhvatnog obožavanja tokom protekle sezone, pomalo neodgovornim izjavama prevashodno prve zvezde tima Dža Morenta, našli su se u situaciji da su postali najomraženija ekipa cele lige. Tako je Dža još pre par meseci izjavio da su Seltiksi jedini tim koji bi im mogao predstavljati problem, potpuno ignorišući konkurenciju na Zapadu. Istina, doza arogancije i samouverenosti ne mora da znači ništa loše, pogotovu kada je sport u pitanju ali bi ipak prevashodno morala biti podržana i prethodno ostvarenim rezultatima koje, za sada, Grizliji nemaju. Prošlogodišnji poraz u drugom krugu doigravanja u šest utakmica protiv Golden Stejta je najviše što je ova generacija ostvarila, pa se postavlja pitanje na osnovu čega je Morent sebe već tada video učesnikom velikog finala. Sve to podseća pomalo na one izjave Trea Janga od pre godinu-dve i igranja finala Istoka, kada je izjavio da je sezona za njega dosadna i kako jedva čeka ponovo plej-of. Znamo svi šta se od tada desilo sa Hokosom i Jangom. A, ako imamo u vidu da se, u poslednjih 15-ak dana, direktna konkurencija (Dalas, Finiks, Klipersi) izuzetno pojačala, postavlja se pitanje hoće li Grizliji uspeti zadržati ovako visoku poziciju do kraja sezone. Ili, zamislimo scenario u kome u prvom krugu igraju protiv Finiksa? Ne znam kako vi, ali za mene bi Durent i Buker u tom slučaju bili jasni favoriti.

Sakramento (32-25) je prijatno iznenadio sve sjajnim igrama većim delom sezone mada se mora priznati da smo nešto slično i očekivali od njih ovaj put. Možda ne baš treću poziciju ali svakako donje delove plej-of kostura. Foks (25/5/6)  i Sabonis su jedan od najboljih dua lige: prvi je stigao i do svog premijernog ol-star nastupa, dok je Domantas (19 pts./12sk. /7 asist. proseka) vodeći u ligi po dabl-dabl učincima.

Takodje, ovako visok plasman možda se može objasniti i letargičnim igrama direktne konkurencije ali to ne bi trebalo umanjiti jednu konačno vrlo dobru sezonu Kingsa. Hoće li to sve biti dovoljno da na kraju Kingsi konačno dohvate i doigravanje ostaje da se vidi, ali bi ovakav skor ipak trebao biti garancija da, ako ništa, ne propuste plej-in utakmice.

2. Seltiksi, Baksi ili Siksersi?

I dok na Zapadu gotovo da ništa nije moguće sa sigurnošću ustvrditi, Istočna konferencija nam je ipak dala odgovore na neka pitanja. Već je gotovo izvesno da ćemo lidera Istoka  tražiti izmedju Bostona (42-17), Milvokija (41-17) i Filadelfije (38-19). Istina, Klivlend (38-23) ima pristojan skor i još uvek priključak za samim vrhom ali se ipak stiče dojam da još uvek nemaju kvalitet napasti sam vrh. Takodje, Bruklin, Majami i Njujork već su „vidjeni“ kao timovi koji će voditi borbu za preostala dva mesta koja vode u plej-of dok će gubitnik u ovoj trci se priključiti Atlanti, Torontu i Vizardsima na plej-in turniru. Ok, pomenućemo i Bulse kao ekipu koja suštinski ima još uvek sasvim realne izglede za postsezonska takmičenja ali realnost kvaliteta igara koje pružaju će nas pre uputiti na potentni Orlando Madžik ili čak Indijanu Pejserse kao moguće prijatno iznenadjenje. Dno je rezervisano za Pistonse i Hornetse, oba tima koja su zbog povreda (Keningem) i suspenzija glavnih igrača (Majls Bridžis) odavno završili sa ozbiljnom košarkom.

Boston Seltiksi (42-17) igraju celu sezonu kako se to i očekuje od prošlogodišnjih učesnika velikog finala i trenutno jednog od najboljih timova cele lige. Duo Tejtum/Braun sada se već etablirao kao verovatno najbolji tandem lige: prvi je na prosecima 31/9/4 i trenutno je na četvrtom mestu po broju glasova za MVP-a, dok mu Braun sjajno komplementira na terenu uz izvrsnih 26/7/3 proseka.

Ruki trener Džo Mazula je uradio izvrstan posao i nastavio tamo gde je suspendovani Ime Udoka stao pa mu je to donelo i nagradu u vidu izbora za trenera „tima Janis“ na ol-star meču. Takodje, treba istaći i Derika Vajta (11/3/3) koji je napravio evidentan iskorak u kvalitetu igara i sasvim pristojno menja povredjenog Markusa Smarta na mestu organizatora igre. Ili, Malkolm Brogdon (14/4/4) – svakako jedan od kandidata za najboljeg šestog igrača, iskustvom je doneo Seltiksima dubinu i sigurnost na klupi, dok 36-godišnji Horford još uvek igra izvrsnu veteransku košarku koja će dobiti na težini tek u samom doigravanju. Takodje, pomenimo da su prelazni rok završili pojačavši se na centarskoj poziciji dovodjenjem Majkla Muskale iz Tandera te tako dali vremena Robertu Vilijamsu da potpuno zaleči povredu kolena.

Prosto rečeno, Boston već par godina radi izvrstan posao pa bi se, ako je prošlogodišnje finale bilo samo neophodan korak ka sticanju iskustva, sada sasvim razumno bi ih se moglo istaći kao jedne od glavnih favorita za prsten.

Milvoki Baksi (41-17) su trenutno ekipa sa drugim najboljim skorom u celoj ligi. I, po mišljenju potpisnika ovih redova, ipak glavni kandidat za titulu. Zašto? Iskustvo, dubina rostera i naravno Janis. Pre dve godine ova generacija je donela titulu u Milvoki i od tog tima svi glavni igrači su još tu i u punoj snazi. Džru Holidej (19/5/7) igra verovatno najbolju sezonu u karijeri, najbolji je odbrambeni bek lige i trenutno je evidentno drugo ime tima. Kris Midlton (14/4/4) se, kao što su već u klubu najavili pre početka sezone, polako vraća iz povrede, igra za sada oko 20 minuta u proseku ali se očekuje da će do plej-ofa biti sasvim speman vratiti se medju startere i punoj minutaži. Takodje, Bruk Lopez (14.5/6.5 sk.) igra najbolju sezonu u karijeri i jedan je od glavnih favorita za odbrambenog igrača godine. Šta reći za Bobija Portisa (14 pts./10 sk.)? Još jedan bitan šraf igre Baksa koji ove godine igra takodje najbolju košarku karijere. Propustio je 10 utakmica zbog povrede kolena ali se očekuje već početkom marta njegov povratak na parket. Dodamo li njima solidne Konatona, Grejson Alena, Veslija Metjusa, stižemo do sedam izvrsnih rotacijskih igrača sa iskustvom igranja velikog finala. Pa zatim dodamo li još oporavljenog Džoa Inglsa i sjajno pojačanje iz Finiksa u vidu Džeja Kraudera – dobijamo roster koji zrači iskustvom i koji je pametnom selekcijom izvrsno sklopljen upravo za postseznu.

Na kraju, Janis. Ajde da budemo realni do kraja: Nikolinih 77 naspram Janisovih 11 prvih mesta u glasanju za MVP-a zvuči poprilično nerealno i nepravedno. Adetokumbo je trenutno na prosečnih 32/12/5 i uverljivo je najbolji defanzivac od svih kandidata za nagradu. Dominacija koju prezentuje svake večeri pod oba koša teško se može ignorisati pa će ujedno biti i glavni protivkandidat Jokiću do kraja sezone za ovu nagradu. Baksi sa njim na terenu jednostavno izgledaju moćno i pomalo nepobedivo kada su svi oko njega zdravi. Svesna je toga i  konkurencija. Svima je, naime, jasno da će se prvo do velikog finala, a zatim i do prstena, morati ići preko Janisa i društva. Možemo li da zamislimo bilo koga, izuzev posebno nadahnutih i na 120% procenta svojih mogućnosti Seltiksa, koji može na Istoku izbaciti Bakse? Lično mislim da će Janisove igre odlučiti budućeg šampiona: ako bude sasvim zdrav (trenutno ima problema sa zglobom ruke ali se očekuje brzi povratak) te bude imao takodje čist zdarvstveni karton saigrača, ne vidim ekipu koja ih trenutno može dobiti u seriji od 7 utakmica.

Filadelfija (38-19). Ok, Siksersi izgledaju puno bolje nego prethodne sezone. Džoel je ponovo medju igračima koje stručna javnost vidi kao kandidata za MVP nagradu. Priznati se mora da brojevi Embida zvuče moćno: 33 poena, 12 skokova i 4 asistencije proseka uz 34 minuta na terenu, 54% šuta iz igre i 86% sa linije slobodnih bacanja. A, to je trenutno ipak dovoljno samo za treće mesto. Zvuči poznato, zar ne? Prethodne dve godine isporučivao je upravo sličnu statistiku i gde je sve to odvelo Sikserse? Drugi krug doigravanja i to bi bilo to.

Šta je onda bolje ovaj put ? Harden kao i letošnje akvizicije Melton i Milton. „Brada“  (21/6/10) je konačno prihvatio ulogu drugog čoveka tima, brže se oslobadja lopte pa je sve manje situacija koje trenutno krase Luku: 10 sekundi driblanja i onda sledi šut ili pokušaj direktne asistencije. Naravno, to je godinama bio zaštitini znak Hardena koji je taj stil igre doveo do perfekcije i sasvim zasluženo pre par godina poneo titulu MVP-a. Godine (a i prisustvo Embida, naravno) uticale su da je bio primoran poraditi na promeni stila.

Potrajalo je navikavanje nekih godinu dana i sada je Filadelfija ono što su trener Rivers i GM Mori i zamišljali: dominantni kombo bek/centar uz odličnu odbranu i šut za tri poena moraju doneti bar finale Istoka. Pa, mogu li? Mogu ako pre toga neko izbaci Seltikse i Bakse a oni se ne susretnu s njima do tada. Jer, bez obzira na sve,  oba ova tima u na svim nivoima iznad File: bolje odbrane, bolji treneri, klupa, dubina rostera, startna petorka. Jedino pitanje koje se postavlja je sledeće: šta će biti letos sa duom Embid/Harden ako se ponovo ne ode dalje od drugog kruga? Ili, šta ako im plej-of kostur dodeli već u prvom krugu recimo Majami? Ko je spreman staviti novac na to da bi Siksersi prošli dalje? Lično, svakako nisam. U svakom slučaju, solidna, ajde i vrlo dobra sezona Filadelfije, ali ipak i ništa više od toga.

Na kraju, dodajmo još da je, nakon ol-star vikenda, Atlanta otpustila trenera Nejta Mekmilana i još više zakomplikovala ionako turbulentno stanje u kome se nalaze Hoksi tokom cele sezone. Prvo je GM Trevor Šlenk skrajnut sa pozicije osobe koja vodi kadrovsku politiku kluba, zatim su trejdovali Kevina Hertera, doveli Dežontea Mareja, stigao je i Sadik Bej iz Ditroita tokom završnog dana razmene igrača da bi na kraju i Mekmilan ostao bez posla. Ukratko, sasvim razočaravajuća sezona za Hokse: polovičan učinak, duo Marej/Jang najblaže rečeno je razočarao, igra je svedena na solo akcije prevashodno vodećeg dvojca pa je pravo čudo kako su uspeli dohvatiti i 29-30 učinka.

Šta ovo sve znači za Bogija? Već duži period se nagadjalo da bi mogao promeniti sredinu, kao i da je bilo dosta timova koji su izrazili ineteres da dovedu Bogdana (Lejkersi, Bruklin, Klivlend, Toronto). Na kraju od svega nije bilo ništa: Bogi ostaje u Hoksima do kraja sezone pa će biti interesantno videti šta ga čeka tokom letnjih meseci. Lično, rado bih ga video pa gotovo u bilo kom drugom timu gde bi imao više prostora za igru i više slobode da kreira i opuštenije koristi svoj sjajan šut. Ko zna, možda ovaj put trejd sa Milvokijem bude validan pa ga iduće godine gledamo u timu koji se bori za prsten. Eto, bolji scenario za Bogdanovića nisam mogao da smislim.

3. Jokić 3X MVP?

Tri uzastopne MVP titule osvojila su samo tri čoveka : Vilt Čembrlen, Bil Rasel i Leri Bird. Od poslednje Birdove je prošlo 36 godina. Ovaj uspeh nisu ostvarili ni MJ, Medžik, LBJ, Kobi, Šek, Dankan, Olajdžuvon, Kari, Janis… Da li je došlo vreme za rušenje još jednog vanvremenskog rekorda? Sudeći po poslednjoj anketi uticajnog ESPN-a, Nikola je ubedljivi favorit da to i ostvari: od 100 sportskih novinara, njih 77 ga je stavilo na prvo mesto, 15 glasača na drugo, 7 na treće i 1 na četvrto mesto ovogodišnjih kandidata i tako nagovestilo da je ponovo glavni favorit za prestižno priznanje.

Šta reći o Jokiću novo a da to svi već ne znaju? Dominantna svestrana igra ga izdvaja već godinama od ostatka konkurencije: poentira, skače, asisstira, krade lopte i sve to uz neverovatnu preciznost i efektivnost. Ljubitelji statistike su u Nikoli dobili „zlatnu koku“ koja po njima nepogrešivo dokazuje i pokazuje zašto će upravo on biti novi/stari MVP. Iliti, back to back, to back… Evo par neverovatnih brojeva Džokera: prosečni tripl-dabl (25 pts., 11 sk. 10 assit.) i ukupno 21 ove sezone, procenat šuta iz igre 63,2, za tri poena 39,2%, 82 % slobodna bacanja, 1,3 ukradenih lopti uz 33 prosečna minuta na terenu…. Impresivno. Lista rekorda kroz statističke pokazatelje koje je Jokić u svojoj karijeri već oborio je poprilična i iz godine u godinu je sve duža. Lični, rekordi franšize, cele lige… nebitno.

No, ajmo za trenutak zaboraviti suve brojeve. Najbolja preporuka za sve koji vole košarku je gledanje utakmica Nagetsa i tamo na parketu će upravo naći pravi, prvi i jedini razlog zašto je Nikola trenutno najkorisniji igrač lige. Jednostavno, čovek sve svoje igrače čini boljim nego što to oni zaista jesu. I tako godinama unazad. Recimo, nesretni Vil Barton je do juče igrao startera u Denveru, da bi prelaskom u Vizardse potpuno ispao iz rotacije a zatim bio i otpušten iz ugovora od strane kluba. Gde je trenutno veteran Milsap? Monte Moris igra u Vašingtonu ali je daleko od vrlo dobrih partija kao starter pored Nikole… Ili… Aron Gordon, otkada je u Nagetsima, izgleda kao jedno od najboljih krila lige, Majkla Portera šut „ sluša“ duplo bolje (tako kaže neumoljiva statistika) kada je Jokić na terenu… Jednostavno, kreacija, protok lopte, brzina razmišljanja, pokrivanje prostora – stvari koje brojevi ne pokazuju a elementarni su deo košarke, za Nikolu izgledaju sasvim prirodno i jednostavno. Fascinantno.

U svakom slučaju, ovo je treća godina njegove dominacije u NBA, a imamo li u vidu da tek ulazi u svoje najbolje godine (napunio 28 tokom ol-star vikenda), možemo samo da nagadjamo, ako ga neke značajnije povrede zaobidju i ne dodje do pomanjkanja motivacije, do kojih nivoa će još unaprediti svoju igru. Recimo, odbranu. Daleko od toga da je Jokićeva igra u odbrani loša, dapače. Sasvim je prosečna a kada se upari sa ubitačnim svestranim napadom dobija se (već gotovo izvesno) trostruki MVP. Pa, da li možemo da zamislimo Nikolu da, recimo, iduće godine bude jedan od najboljih defanzivaca lige? Da li je nepristojno zahtevati tu vrstu nadgradnje u njegovoj igri? Iskreno, takav scenario doneo bi, gotovo sam siguran u to, i prsten i nemoguću četvrtu zaredom MVP titulu. Na kraju krajeva, niti ovu, gotovo osvojenu treću, niko pre par meseci nije mogao da predvidi. Rečeno je, onako nezvanično: moraš biti prvi u konferenciji, ostvariti prosečni tripl-dabl, odigravši ponovo većinu utakmica. Na kraju, Džoker je isporučio sve sa ove zamišljene nepostojeće liste. Pa zašto onda ne bi iduće godine i vrhunsku odbranu?

Na kraju, treba istaći još nešto. Ovo je za Nikolu verovatno najvažniji period u njegovoj karijeri: igra ultimativnu sezonu, pred osvajanjem je trećeg uzastopnog MVP priznanja i konačno ima i sve zdrave igrače i pristojnu podršku sa klupe. Od njega se, s pravom, očekuje da ove godine napravi korak napred i povede ovu generaciju Nagetsa za korak dalje ili da bar ponovi uspeh od pre tri godine kada su igrali finale konferencije. Sve manje od toga smatraće se nesupehom Nagetsa ali itekako i njegovim lično. Jer, ne zaboravimo, tri puta zaredom MVP je ostvarenje svega trojice ljudi, legendi košarke, koji su ujedno bili i šampioni i višestruki učesnici finala. Bilo bi velika šteta da, na završetku karijere, sve lične neverovatne uspehe nije krunisao i ponekim prstenom. A, kako je ovo Nikolina 7. sezona, 28 mu je godina i nalazi se na vrhuncu svoje igre, pa kada ako ne sada?

4. Denver (ni)je spreman za titulu?

Nagetsi su trenutno na skoru 41-18, zauzimaju prvo mesto Zapada, Jokić igra istorijsku sezonu, Marej i Porter su zdravi i odigrali su većinu utakmica do sada, Gordon igra sezonu karijere, Koldvel-Poup i Brus Braun sjajno su se uklopili… sve ovo govori da bi izvesno trebali i biti jedan od glavnih favorita za titulu. Pa, jesu li?.

Sve do 9. februara i završnog dana za razmenu igrača, bar što se tiče Zapadne konferencije, svakako jesu delovali kao tim koji će verovatno sa Voriorsima (ajde, možda i sa Memfisom) odlučiti o učesniku velikog finala. Kada se slegla prašina oko „trejd-mašine“, došli smo do sledeće situacije: Durent je u Finiksu, Irving je kod Luke, Lejkersi su se rešili Rasa i sasvim promešali roster, Klipersi su jači za Gordona, Plamlija, Hajlenda… Najbolje od svega, stanje na tabeli još uvek daje mogućnost bilo kome iz ove grupe od 7-8 timova (Kingsi, Pelikani, Minesota su takodje u miksu) da sasvim legitimno razmišlja o napadu na sam vrh.

Šta to sve znači za Nagetse? Na prvom mestu, treba pomenuti da i u Denveru nisu bili samo nemi posmatrači: Doveli su vrlo solidnog rezervnog centra Tomasa Brajanta, pomalo iznenadili sa trejdovanjem Bounsa Hajlanda (istina, bilo je pomalo očekivano u poslednjih mesec dana da će se tako nešto i desiti zbog sukoba sa trenerom Melounom) da bi par dana kasnije doveli možda i ključnog igrača za postsezonu, Redžija Džeksona. Roster je ovim potezima proširen, ojačana je evidentno klupa bar do nivoa da navijači Nagetsa ne bi trebalo više da broje sekunde kada će se konačno Nikola vratiti na parket i ponovo uspostaviti red u igri njihovog tima. To nam takodje govori da su izgleda u vrhu franšize prepoznali da bi ovu godinu trebalo iskoristiti i pokušati učiniti sve da se nekako dodje bar do junskih završnih mečeva. Jesu li,onda, dolasci Brajanta i Džeksona dovoljan odgovor na velika ulaganja direktne konkurencije?

Dakle, je li Denver još uvek favorit, da li je klupa konačno dovoljno kvalitetna i može li se preko Durenta, Luke i Irvinga, Stefa, Kavaja, LBJ-a do velikog finala? Naravno, nemoguće je predvideti razvoj situacije u kome, kao što to vrlo često biva, povrede direktno utiču i time se nećemo baviti.

Ali, ako bi većina glavnih igrača ostala zdrava, lično ne vidim načina da Nagetsi mogu ove godine do borbe za prsten. Razlog tome je na prvom mestu, u najboljem slučaju, sasvim prosečna igra u odbrani. Regularni deo sezone i plej-of su, posebno poslednjih nekoliko godina, na neki način dva različita sporta: igra postaje sporija, „skraćuje“ se klupa, smanjuje se broj poseda lopte i akcenat u igri se prebacuje na izvršavanje odbrambenih zadataka. Ništa od ovoga ne krasi igru Denvera: brza tranziciona igra je ono na čemu se bazira postavka trenera Majkla Melouna, gde Jokić ekspresno rešava situacije jedan na jedan, Aron Gordon svako veče odradi novo „highlight“ zakucavanje, koševi se nižu pa obično protivnik bude „zatrpan“ sa svih strana i gubi utakmicu. Medjutim, kada krene plej-of, benefita od takvog stila igre gotovo da i nema: protivnik naravno zna da se treba prevashodno zaustaviti Nikolu pa dolazi gotovo redovno do udvajanja, igra se usporava, raste broj izgubljenih lopti, procenti šuteva padaju i onda se sve svodi na kvalitetnu egzekuciju i racionalnost u igri. Jokić ove godine (moguće njegov odgovor upravo na ono što ga čeka u doigravanju) igra izuzetno racionalno i efikasno, Koldvel Poup ima prsten osvojen sa Lejkersima i zna šta je potrebno na tom nivou ali prevashodno takvo što moraju isporučiti i Marej i Porter. Bez prave selekcije šuta Mareja i visokih procenta Portera teško je zamisliti da se, recimo, ozbiljno parira Durentu i Bukeru ili Luki i Irvingu.

Na kraju, klupa. Redži Džekson je, po ličnom mišljenju, najbolje pojačanje Nagetsa još od dolaska Gordona. Iskusan organizator igre koji zna kako se igra sa superstarovima i koji je svoje najbolje mečeve igrao upravo u plej-ofu, kada su Klipersi pre dve godine, po prvi put u istorji, stigli do finala konferencije. Uparimo li ga sa energičnim Brajantom i Brusom Braunom, stižemo do osam igrača koji bi trebali poneti glavni teret postsezonske košarke. U stvari, mislim da, kako god to zvučalo, ovaj put mi sama klupa uliva više poverenja u odradjivanje svojih zadataka od samih startera Nagetsa. Čak mislim da će biti dosta situacija gde će rezervisti (dodajmo još i Čančara, vrlo solidnog rukija Kristijana Brauna, iskusnog Džefa Grina i Nadjija) odraditi svoj deo posla ali da će podbaciti starteri i ultimativno biti razlog zašto su Nagetsi poraženi već u prvom, eventualno drugom krugu od recimo Voriorsa ili Lejkersa. Lično, bio bih više nego sretan da me Nagesti i Nikola razuvere i za početak počiste Zapad te dohvate konačno veliko finale.

5. Rekord LBJ-a i mizerija Lejkersa

Tvrdnja kako je ovo izuzetno neuspešna sezona Lejkersa potpuno je pogrešna. Naime, mislim da je nekoliko dana pre ol-star vikenda, na utakmici protiv Tandera, ostvaren krajnji cilj franšize za ovu sezonu: LBJ je postao najbolji strelac lige u istoriji, oborivši rekord Džabara star 38 godina i njegovih nestvarnih 38.387 postignutih poena. Na kraju utakmice se Džejms slikao sa brojem 38.390, mediji su se mesecima pre toga pripremali za taj trenutak, upriličen je i prekid utakmice od 15 minuta da se obavi ceremonija pa su Lejkersi, bar na trenutak, izgledali relevantni kao u najboljim danima… mislim, ako sve ovo ne govori o dostizanju ciljeva jedne franšize, onda…

O, inače, Lejkersi su dotičnu utakmicu lagano izgubili: Oklahoma i Šej nisu bili nimalo impresionirani slavljeničkom atmosferom, strpljivo su sačekali njen završetak a onda hladnokrvno priveli posao kraju i vratili u realnost Lejkerse iz prvog dela sezone: tim bez glave i repa, sa velikom zvezdom na zalasku karijere, drugom koja je više na lekarskoj poštedi nego na parketu i trećom koja je, igrajući u L.A.-u, izgubila gotov sav (ili bar ono malo što joj je bilo preostalo) ugled kao vrhunskog košarkaša. Ostatak rostera, da bi priča bila sasvim kompletno besmislena, čine igrači koji većinom ne bi bili u stanju bilo gde drugo igrati uloge statista. Mislim, šta reći o Venijenu Gabrijelu, nasledniku Skotija Pipena, matorom Beverliju, Toskano Andersonu, Demijenu Džonsu… Čak i ponekad pristojni Ostin Rivs ili Loni Voker jesu samo to – povremeno pristojni rotacioni igrači.

Elem, nakon obaranja rekorda, stigao je i završni dan razmene igrača za ovu sezonu. Kao da su svi čekali upravo te dve stvari: LBJ upisuje svoje ime u knjigu rekorda i dan kada će se roster ponovo promešati i ponovo Lejkersi biti, bar na papiru ali i u glavnim medijskim kućama, relevantni. Perfektan scenario još više je nadogradjen činjenicom da su se eto konačno rešili Vestbruka te da će sada sve doći na svoje mesto. Ne bi nešto da branim Rasa, ali se mora priznati da je ovu polusezonu odigrao vrlo pristojno: kao zamena igrao je 29 minuta u proseku, uz vrlo solidnih 16/6/7 učinka. Čak je i broj izgubljenih lopti (3.7) sveo, za njegov stil igre, na minimum. Ukratko, ove godine Ras uopšte nije bio najveći problem same igre Lejkersa. Već pomenuti generalno loš roster i ultimativno redovno povredjeni Dejvis su tačke oko kojih se urušila ova sezona LBJ-a i društva. A, ako bi neko primetio da je i sama igra Džejmsa prevashodno bila okrenuta ličnoj statistici a ne samim rezultatima tima, uopšte ne bi pogrešio. Naprotiv. Forsiranje nerezonskih šuteva uz slabe procente (i za dva i za tri) kao i gotovo sasvim odustajanje igranja bilo kakve odbrane, učinili su da Lebron ostavlja utisak očajnika koji panično pokušava da spasi svoju (ali ipak i Lejkersa) sezonu upravo rušenjem Džabarovog rekorda.

Bilo kako bilo, rekord je oboren, Ras je otišao u komšiluk a dres Lejkersa obukli su povratnik Deandjelo Rasel, Malik Bizli, Džered Venderbilt, Mo Bamba, Rui Hačimura, Devon Rid…..U pitanju je, dakle, potpuno novi roster kao da se radi o početku sezone a ne situaciji gde je do kraja 20+ utakmica i gde se Lejkersi nalaze na 13. mestu sa skorom 27-32 i ako žele stići bar do plej-in utakmica mora se završnica odigrati sa pristojno većim omerom pobeda u odnosu na poraze. U prevodu, da bi stigli na kraju do polovičnih 41-41 , potrebno je da do kraja imaju 14-9 skor a čak ni to im ne garantuje neki poseban napredak na tabeli. Džejms je već najavio da ima nameru odigrati sve utakmice do kraja, rekavši da je ovo verovatno najvažniji deo sezone koji će odigrati u karijeri. Razumljivo, prošle godine ih nije bilo u plej-ofu pa bi dve godine zaredom ostavile popriličnu mrlju na karijeri igrača koji pretenduje (naravno, i dalje bezuspešno) na nezvaničnu titulu GOAT-a.

Mogu li, dakle, Lejkersi otići u postsezonu? Realno, mogu. Mogu li tamo nešto bitno napraviti? Mogu, ako AD bude igrao. Mogu li dobiti bilo koga ? Da, bez ikakve zadrške se može ustvrditi. S druge strane, sasvim realan je i scenario da na brzinu sklepan roster, bez prilike i vremena da se bar nešto poradi na bilo kakvim tatktičkim zamislima, jednostavno uruši sam od sebe u narednih desetak utakmica, gde bi serija od pet-šest poraza i definitivno ugasila sezonu Lejekrsa. Nakon toga, verovatan scenario bi nam ponudio odlazak Dejvisa pre kraja u još jednu povredu, Džejms bi odlučio čuvati snagu za narednu sezonu dok bi ostatak rostera i trener Ham bili prepušteni sami sebi da ponesu krivicu i odigraju nebitnu završnicu.

Čitaocima ostavljamo da sami izaberu svoju verziju koja im se najviše svidja.

6. Luka i Irving

Jedini uslov pod kojim ćemo ovu dvojicu sjajnih igrača gledati i naredne sezone zajedno je taj da letos Dalas uzme prsten pa Kjuban da Irvingu višegodišnji ugovor zbog koga je i napustio Netse.

A, kako je to, imajući u vidu kakav roster imaju Mevriksi, na nivou naučne fantastike, onda ovaj neverovatni potez dovodjenja Irvinga kod Luke možemo tumačiti jedino kao očajnički potez Kjubana kojim kao da pokušava poručiti Dončiću da su spremni na sve kako bi ga odvratili čak i od pomisli da promeni sredinu. U prevodu: kada smo bili spremni dovesti najnepouzdanijeg igrača lige i preuzeti rizik koji dolazi sa njim, možeš biti siguran da ćemo letos njega zameniti za Entonija Dejvisa…

Karikirano naravno, ali to je ono što svi očekuju da se desi nakon projektovane i očekivane propasti ovog novog super-dua: Irving tako ide kod starog bosa LBJ-a da „vida rane“ zadobijene u bruklinskoj avanturi dok bi eto AD konačno bio centar kakvog Luka zaslužuje odavno. Pogotovu nakon serije grešaka sa trejdovima (doazak Vuda, odlazak Bransona) koje ih nisu pokrenule sa mrtve tačke i stila igre: Luki loptu u ruke, on je dovoljno dobar i obaviće posao.

Jer, budimo realni, greška napravljena nepotpisivanjem novog ugovora sa Džejlenom Bransonom mogla bi ih na duže staze koštati ne samo rezulatata već i odlaskom nezadovoljnog Luke za dve-tri godine. Inače, setimo se, nešto slično su uradili i sa Stivom Nešom svojevremeno: nisu ponudili igraču koji je sjajno saradjivao sa Novickim novi ugovor, čovek otišao i u Finiksu uzeo dve MVP titule. Ne kažem da bi i Branson mogao tako nešto ostvariti, ali kako trenutno igra u Njujorku…

Elem, Luka i Irving. Mogu li zaista igrati zajedno? Kako se radi o vrhunskim igračima, sigurno da će u narednih dva-tri meseca iznaći načina da koegzistiraju zajedno na terenu. Ili, bar povremeno, zavisno od toga kada se Irvingu zaista bude i igralo. Takodje, nema sumnje da će biti izuzetno zabavno gledati mečeve Meveriksa, bilo zbog uživanja u sjajnoj košarci ili samo zbog toga da se isprati na koji način će dva dominantno orjentisana igrača podeliti jednu loptu. Da li to znači da nemaju nikakve šanse u postsezoni? Apsolutno ne. Gotovo je sigurno da prsten ne mogu pokupiti ali su itekako u stanju, ako se slože sve kockice, izbaciti bilo koga na Zapadu. Mislim, tvrditi sa sigurnošću da recimo nisu u stanju izbaciti Finiks (ponovo)  ili Denver može samo neko ko je uspeo da ne pogleda nijednu utakmicu Luke ili Irvinga a takvih ljubitelja košarke danas jednostavno nema.

7. Durent i Finiks

Ajmo ovako: ne bude li problema sa zdravljem igrača, ne vidim ko može na Zapadu dobiti Finiks u seriji od 7 utakmica. Bez obzira na plej-of kostur i ko im dolazi u kom krugu, prednost domaćeg terena, sasvim je nebitno – sa Durentom i Bukerom, „Sunca“ automatski postaju prvim favoritom Zapada.

Može i ovako: jeste, Finiks ima Durenta, ali imajući u vidu godine Krisa Pola, rovite Durenta i Bukera, tinjajući sukob na relaciji Ejton- trener Vilijams, „tanku“ klupu, vreme potrebno da se ekipa uigra… teško je zamisliti da ove godine možemo očekivati nešto spektakularno od njih pa će i siguran plasman u plej-of biti sasvim zadovoljavajući, sa krajnjim dometom igranja prvog kruga, da bi ono najbolje mogli očekivati tek naredne godine.

Najverovatnije da se realni dometi Finiksa nalazi negde na sredini izmedju ova dva ekstrema. Da, na papiru, ekipa izgleda odlično: sa Durentom je stigao i T. Dž. Voren, na pijaci igrača pokupljen je i Terens Ros iz Orlanda, tu su i solidni epizodisti Okogi, Pejn, Kreg, Li. Uz udarnu četvorku: Durent, Buker, Ejton i Pol, stižemo do 10 kvalitetnih rotacijskih igrača sa iskustvom igranja plej-ofa pa bi sve to trebalo biti dovoljno da se bar dohvati drugi krug postsezone.

Problem je samo u tome što takav rezultat nikoga ne bi zadovoljio. Finiks je pre dve godine igrao veliko finale, prošle su upravo u drugom krugu poniženi od Luke i Dalasa, novi vlasnik franšize Met Išbija dovodjenjem Durenta želi odmah rezultat dok sam Durent  traži bilo kakvu ličnu validaciju nakon tri mizerne Bruklin godine. Sve zajedno, previše velikih očekivanja na jednom mestu možda mogu biti motiv da se ponešto i ostvari ali obično vode ka nestrpljivosti i brzopletosti pa na kraju ostane samo razočarenje. Do kraja sezone preostale su im još 22 utakmice, na skoru su od 32-28 i petom mestu. Hoće li biti dovoljno vremena da se uigraju, kada će Durent zaista izaći prvi put na teren, koliko je Buker zalečio povredu butnog mišića, može li Kris Pol izvući iz sebe još par vrhunskih meseci košarke a Ejton konačno pronaći motivaciju da svako veče igra bar približno svom potencijalu? Previše pitanja na koja u ovom trenutku niko ne zna odgovor.

8. Orlando i Tanderi

Dve ekipe koje su prijatno iznenadile. Obe se već par godina nalaze u intezivnoj rekonstrukciji timova da bi ova sezona ih izbacila kao one koji su ostvarili najveći napredak.

Medžik su trenutno na skoru 24-35 i svega četiri pobede manje od mesta koje obezbedjuje plej-in košarku. A, kako su prethodnu sezonu završili sa svega 22 pobede, ako ne dodje do radikalnog zaokreta u planovima i uključivanja u poteru za lutrijskim pozicijama, konačni skor od 30+ sezonskih pobeda je i više nego realan. Puno je dobrih vesti vezanih za polusezonu Orlanda: Franc Vagner (18/3/3 proseka) igra sve bolje i bolje, gotovo izvesno ruki godine Paolo Bankero (19/6/3/) je zrelom igrom već uveliko nadmašio očekivanja, Markel Fulc, 1. pik Siksersa iz 2017. godine, izgleda da je konačno pronašao i sebe i šut u Orlanadu (13/4/4), Džejlen Sags je ponovo na terenu nakon 25 propuštenih utakmica zbog povrede kao i Džonatan Ajzak posle dvogodišnje pauze i par operacija. Medžik igra brzu košarku sa dosta energije svojstvene mladim timovima ali, suprotno od nepodnošljivo loših Rokitsa, sa sistemski dobrim korišćenjem potencijala na pravi način. Pohvale idu na račun trenera Mozlija, koji očito ima dobru komunikaciju sa igračima pa rezultati nisu izostali. Padali su redom: Boston (3 puta !), Denver, Siksersi, Golden Stejt, Dalas, Finiks… Za jedan od najmladjih timova lige, impresivno. Ostaje nam samo da se nadamo da se neće upustiti u poteru za lutrijom i pikovima te da će nastaviti sa takmičarskom košarkom do kraja. Bilo bi zaista zanimljivo videti ih recimo u prvom krugu plej-ofa, gde sa osme pozicije igraju sa prvoplasiranim Seltiksima. Serija koju svakako ne bi trebalo propustiti.

Oklahoma Tanderi, s druge strane, su otišli i korak dalje. Sa skorom 28-29 trenutno zauzimaju desetu poziciju i mesto koje vodi do plej-in utakmica. Prvo ime tima je Šej Gildžis Aleksander (31/5/5 proseka), neverovatni kanadski plej koji je ove godine podigao svoju igru na sasvim novi nivo. Trenutno je jedan od najboljih bekova lige pa je zasluženo stigao i do svog prvog ol-star izbora. Kontrola lopte, brzina igre koju savršeno prilagodjava sebi, nezaustavljiv je u prodorima ka košu, poseduje izvrstan šut sa poludistance… Sve zajedno daje sliku modernog lidera tima i rezultati nisu izostali. Takodje, jedan od omiljenih mladih igrača potpisnika ovih redova (možda iz razloga što me neodoljivo podseća na to šta je sve Bodiroga mogao da se odlučio zaigrati u NBA), Džoš Gidi (16/8/6)  se savršeno uklapa sa igrom SGA. 20-godišnji Australijanac radi od svega pomalo: asistira, dobar u skoku, pristojan šut za dva, sigurni ulasci pod koš i ponovo izvrsna kontrola ritma utakmice. Ukratko, kada imate bekovske pozicije pokrivene na ovako kvalitetan način, rezultati moraju neminovno doći. Takodje, ne sme se zaboraviti da Šej ima svega 24 godine te da ono najbolje tek sledi od obojice.

Dodamo li njima dvojicu vrlo dobrih rukija sa identičnim imenom (Džejlen Vilijams), odičnog defanzivca Dorta, sjajnog šutera Ajzeju Džoa te iskusnog Kenriča Vilijamsa, stižemo do solidne osnove na kojoj je trener Mark Degnal izgradio ovogodišnje uspehe. Na kraju pomenimo i nezgodnu povredu noge Alekseja Pokuševskog koja ga je od kraja decembra udaljila sa terena. Poku se nalazi u trećoj i završnoj godini ugovora, odigrao je 31 utakmicu ove sezone uz prosečnih 8/5/2 i 20-ak minuta igre a kada će ponovo na parket još uvek nije poznato. Zaista veliki peh u najnezgodnijem trenutku: Tanderi bez njega igraju izvrsno pa ćemo tek videti koliko će se to odraziti na njegovu minutažu nakon povratka a i na samu budućnost i njegovog ostanka u Oklahomi.

9. Potera  za Vembanjamom i Hendersonom

Četiri franšize su se, da upotrebimo kockarski recnik, odlučile za „all in“ taktiku. Znali smo od početka da Popovi Sparsi neće ništa prepustiti slučaju, te da će biti medju onima koji imaju najgori sezonski učinak. Lutrija letos obećava Vembanjamu i Hendersona ali smo gotovo sigurni da Greg jedino cilja francusko čudo od deteta. Ko zna, budu li imali sreće, možda popularni Pop odluči da nas obraduje pa ostane još neku godinu na klupi Sparsa. Na kraju krajeva, ispostave li se tačnim predvidjanja o njegovom potencijalu, sasvim je razumljivo da izazov u vidu oblikovanja generacijskog talenta Popović neće propustiti.

Hjuston? Verovatno ekipa koja igra najgoru košarku trenutno u NBA. Da li je uzrok trener Sajlas, ili nešto drugo, teško je razaznati, ali apsolutni nedostatak ikakvog smislenog koncepta u igri je evidentan (ko je pokušao pogledati bar jednu njihovu utakmicu zna o čemu je reč). Najčudnija od svega je činjenica da Rakete na papiru uopšte ne izgledaju tako loše. Naprotiv: Grin, Šengun, Parker, Ison, Martin Jr.… i više nego dovoljno talenta da se bar igra zanimljiva košarka i ovi mladi igrači pokažu bar odredjenu dozu napredovanja. Ništa od toga ove sezone se nije desilo u Hjustonu. Sve previše podseća na dezorganizovanu igru svako za sebe, i basket partije na nekom terenu za rekreaciju. Imamo li to u vidu, postavlja se pitanje šta bi u takvoj sredini mogao naučiti Vembanjama? Ili Skut?

Pistonse je potpisnik ovih redova video u najavi sezone kao ekipu koja će učiniti evidentan korak napred, a Kejd Keningem postati jedan od najboljih bekova lige. Povreda potkolenice a zatim i operacija koja je Keningemu okončala sezonu, nakon svega je ipak donekle doprinela tome da se u Ditroitu vrlo rano odustane od ozbiljne košarke te nastavi sa rekonstrukcijom tima i usavršavanjem mladih igrača. Ruki bek Džejden Ajvi (21 god.) i centar Džejlen Duren (19 god.) jesu pokazali potencijal i mogu biti solidna osnova oko koje bi se za neku godinu mogao graditi tim. Takodje, putem trejda je iz Voriorsa stigao i centar Džejms Vajzmen (21. god, drugi pik drafta 2020) a uz već prisutne Marvina Beglija (23 god),  Ajzeju Stjuarta (21) ili Kilijana Hejza (21) te veterane Bojana Bogdanovića, Korija Džozefa i Aleka Burksa, budućnost Pistonsa mogla bi izgledati sasvim pristojno i obećavajuće.

Henderson ili Vembanjama? Utisak je da bi ovakvim Pistonsima više odgovarala opcija gde bi im lutrija donela pojačanje na bekovskim pozicijama, dakle Skut Henderson. Keningem, Ajvi i Skut, za par godina zvuči i više nego dobro.

Na kraju, par reči o Hornetsima.

Od Hornetsa svakako nismo očekivali da su ove godine u stanju napasti vrh tabele ili čak dohvatiti direktan plasman u plej-of ali ih takodje ne bi trebali niti tražiti na samom začelju tabele gde se trenutno nalaze. Igrački kvalitet je bio i više nego dovoljan da bi se vodila ravnopravna borba sa, recimo, Vizardsima ili Bulsima oko plej-in plasmana ali je „viša sila“ ovaj put bila jača od tima iz Sarlota.

Izgleda da je predsezonska suspenzija Majlsa Bridžisa izgleda sasvim poremetila planove franšize, da bi onda usledila serija povreda startera Bola (odigrao 33 od mogućih 60 utakmica), Hejvorda (34/60), Rozira (49/60) i Kelija Ubrea (35/60)… što je i definitivno sasvim uništilo bilo kakve zamisli trenera-povratnika Stiva Kliforda.

Viktor ili Skut? Hornetsima bi odgovarao i jedan i drugi, trebaju im i centri i pomoć Bolu tako da pogrešiti ne mogu. S druge strane, imamo li u vidu već legendarno loše lutrijske pikove Hornetsa, ne možemo se oteti dojmu da će MJ i ovaj put naći načina pogrešno birati te ponovo uspeti odneti titulu GOAT-a medju najgorim vlasnicima/GM lige.

Photo: Twitter