Profesor Aleksandar Nikolić, Nebojša Popović, profesor Radomir Šaper, Radivoj Korać, Slobodan Piva Ivković, Ranko Žeravica, Miodrag Sija Nikolić, Trajko Rajković, Miloš Bojović, Sreten Dragojlović, Borislav Reba Ćorković, doktor Milun Marović, Luka Stančić… I mogao bih još mnogo, mnogo ljudskih gromada, košarkaških legendi da nabrojim. Svi su utkali svoje živote u jugoslovensku košarku, koja je uticala na svetski nivo koji sada ima srpska košarka. Zbog svih tih ljudi iz četrdeset i neke, i pedeset i neke, nemamo pravo da se igramo ugledom srpske košarke. Velika je čast biti trener nacionalnog tima Srbije. Svi koji žele da budu treneri  reprezentacije Srbije treba da napišu molbu Košarkaškom savezu Srbije i da prilože svoj CV i diplomu o nekom fakultetu ili višoj školi – ako imaju.

Ne treba da se srpska košarkaska stručna, polustručna i nestručna javnost brine da li će željenog kandidata pustiti predsednik njegovog kluba da sa reprezentacijom Srbije otvara i zatvara nekakve Fibine  prozore. Ne treba misliti da će za izabranog trenera biti mnogo teško da radi u klubu i u reprezentaciji. Ako bude izabran, željeni kandidat će se žrtvovati da prima pare i od  kluba i od Košarkaškog saveza Srbije. Kandidati treba da podnesu molbe, kao što se to radi kada se zasniva radni odnos. Stručni savet KSS bi trebalo onda da odabere jednog od kandidata koji su podneli molbu. Nažalost, odavno nema Stručnog saveta KSS koji bi trebalo da čine ugledni treneri kao što je to nekada bilo. Znači li to da uglednih trenera nema?

Ko najviše dobija izborom za trenera reprezentacije Srbije? Bez sumnje, izabrani kandidat! Biti trener Teodosiću, Jokiću, Bogdanoviću ili Bjelici je mnogo veća premija od sedmice na lotou. To je drugo mesto na Olimpijadi i jos više para treneru, a ako Amerikanci pošalju loš tim čak je i zlatna medalja moguća.

Košarkaški tim dopusti ili ne dopusti nekome da im bude trener. Obično se to u klubu postiže novcem. Igrači se bogato plate i onda oni ćute i puštaju da trener zamišlja da je glavni, i da se za vreme utakmica dere, a kasnije da  drži konferencije za štampu. Čak i u tu ponekad ima problema. Kada trener pretera. U skorije vreme je poznat slučaj trenera Davida Blata, koji je bio trener Lebronu Jamesu u Clevelendu. U pola lige Lebron je smenio Davida Blatta i doveo svoga prijatelja Tyronna Luea da bude trener. Te sezone Cleveland je bio NBA prvak.

Kada je uprava Chicago Bullsa htela da smeni trenera Phila Jacksona, sam Michael Jordan je rekao: “Ako ga smenite i ja ću da odem. Sada Phill Jackson ima godišnju platu 6 miliona dolara. Dajte mu 9 miliona i sve je rešeno.” I normalno da je uprava prihvatila Jordanov predlog. Poenta je da je dobar igrač važniji od trenera.

Od izbora trenera ili selektora (kako ko voli da kaže) mnogo je važnije da se Teodosić oporavi i da svi ostali budu zdravi i spremni za Olimpijadu.

Sad se nameće pitanje ko može da bude trener prebogatim svetskim zvezdama Jokiću, Teodosiću, Bogdanoviću, Bjelici… Oni su već odavno prešli starosnu granicu do koje se veruje treneru. Trener treba da poseduje autoritet koji će omogućiti da ga igrači prate i ispunjavaju njegove zahteve. Obrazovan, pametan trener ima najveći  autoritet. U slučaju velikih I bogatih svetskih zvezda novcem se meri sve, i njime se sve može kupiti – osim zdravlja. Njima nije bitno da li je trener obrazovana visoko moralna ličnost. Zbog toga treba porazgovarati sa četvoricom najboljih srpskih košarkaša. Neće to biti ni prvi ni poslednji put da najbolji igrači biraju trenera. To su uradili u svoje vreme u Španiji braća Gasol, a kod nas Divac i Stojaković.

Kada bi bilo moguće sastaviti košarkašku reprezentaciju od  igrača sa prostora bivše Jugoslavije, ko bi mogao da bude trener takvom jednom timu?

Sastav te zamišljene reprezentacije: Miloš Teodosić, Luka Dončić, Bogdan Bogdanović, Goran Dragić, Kruno Simon, Nemanja Bjelica, Bojan Bogdanović, Dario Šarić, Nikola Jokić, Nikola Vučević, Nikola Mirotić, Jusuf Nurkić.

Ne znam kome bi ovi momci dopustili da ih trenira?

Kako se obavlja izbor trenera?

To je ustaljeni proces . Svi “veliki” svetski treneri imaju menadžere, koji umesto njih pregovaraju sa predsednicima klubova. Prvo se u novinama pojavljuju tekstovi da “velikog” trenera traže svi poznati svetski klubovi. Zatim kada menadžer sedne da pregovara, odmah kaže predsedniku da za “velikog” trenera nema dovoljno para da ga plati, i ponudi mu nekog svog jeftinijeg trenera sa liste. Tako upeca soma. Predsednik kaže:”Ko nema para? Odmah sada mogu da isplatim celokupnu sumu.” Naravno, ovo se odnosi na klubove, ne i na izbor selektora.

Photo: MN press