Košarka je divna i jednostavna igra za pametne ljude. Ne treba od košarke praviti nauku i uzdizati je na naučni nivo. Postoje ljudi koji ne razumeju igru i skrivaju se iza mase statističkih podataka, pa sa ozbiljnim izrazom lica pričaju o očiglednim stvarima. Nažalost, u pravu su. Imaju nameru da zarade pare, a svi plaćaju samo onima koji se namršte i deluju zamišljeno.

Svi su čuli za playmakera.U bukvalnom prevodu, onaj koji gradi igru. Nismo imali pojma da su to Josip Đerđa , Moka Slavnić, Mirza Delibašić… Onda se neko dosetio da nam to proda. Tako smo kupili i da kod crtanja akcija na košarkaškoj tabli playa obelezavamo brojem 1, a bek šuter je 2, i tako redom, a 4 je visoki post. Kada je to počelo neki trener mi je rekao da mu treba jedna petica. Misleći da pomenuti trener studira, najozbiljnije sam ga upitao: “Zašto, pa petica nije prelazna ocena, na fakultetu je od šest do deset.”

Visoki post (high post) je postao četvorka, za razliku od donjeg posta (low post) koji je petica. Imao sam sreću da učim košarku od Ace Nikolića i Pive Ivkovića. Oni su postavili košarkaške principe na kojima se zasniva pametna košarkaška igra.

U košarci postoje dve vrste playa. Spoljašnji i unutrašnji. O spoljašnjem playu pričaju svi, ali malo je ljudi upoznato sa unutrašnjim playom. To je zapravo visoki post. Da bi neki igrač bio odličan visoki post, ili unutrašnji play, osim fizičkih osobina mora da bude, grubo je reći obučen, pre bi trebalo reći da razume košarku (ima visok košarkaški IQ). Kao i da je pametan, talentovan, sa izuzetnom tehnikom i da je hrabar. Trener treba da prepozna takvog mladog igrača i da mu pruži apsolutnu podršku.

Odličan visoki post sa svoje pozicije (negde oko linije za tri poena iznad penala) trebalo bi da može da uradi sledeće:

Da šutne i po mogućstvu ubaci sa dobrim procentom šuta;

Da može da prodre do koša u levu i desnu stranu i poentira;

Da ima pregled igre, odličnu anticipaciju i da asistira saigračima;

Da uvek ide na skok;

Da je sposoban da prevodi loptu preko celog terena i po mogućstvu razvija kontranapad.

Kada je nabrojano šta sve visoki post treba da radi, jasno je zašto ga treba zvati unutrašnji play. Sve to radi spoljašnji play, osim što ne ide na skok u napadu. Ako igrač na poziciji visokog posta (unutrašnjeg playa) nema jednu od tih pet osobina on je samo prosečan igrač. Savremena košarka je prepuna tih visokih igrača koji su izuzetno jaki, istetovirani i nose zlatne “kajle”. Nekada se za takve govorilo da u glavi bizona imaju mozak mušice. Kako ih prepoznati na terenu? Stanu na liniju za tri poena i prave blokove. Kada prime loptu dignu je iznad glave i mlate njome bez namere da pogledaju koš, a kamoli šutnu.

Nisam siguran za godinu, možda je bila 1974. Popularni Žile – Radivoje Živkovič (igrač Crvene zvezde) je na treningu svaki put kada primi loptu podizao je iznad glave. Aca Nikolić mu je rekao:

“Žile, ne diži loptu iznad glave. Izvodiš samog sebe iz triple treat ( trostruka pretnja) pozicije. Kada digneš loptu iznad glave na možeš da šutneš i kreneš u dribling, možeš samo da dodaš”.

To smo naučili još 1974. A ovi i danas mlate tom loptom i na znaju šta će sa njom. Još za njih kažu da posle bloka “odlično rolaju  prema košu”. To je zapravo eufemizam. Oni su u stvari  prosečni košarkaši i, kao svi polufabrikati, jako su jeftini na košarkaškom slobodnom tržištu.

Najbolje u trenerskom poslu je što predsednici klubova i menadžeri sastavljaju tim i tek onda dovode trenera. Jednom prilikom sam došao u što bi “stručnjaci “ rekli “niskobudžetni” tim. Posle par treninga sam rekao predsedniku kluba da zameni visokog posta, zato što je bio samo jak, mogao je da zakuca, nosio  zlatnu “kajlu” i bio istetoviran. Predsednik kluba mi je dao da telefonom razgovaram sa menadžerom, koji je doveo ovog igrača. Rekao sam mu da mi treba igrač koji može da šutne i ubaci i tako raširi odbranu, prodre do koša, deli asistencije, ide na skok i da pomaže u razvoju kontranapada. Odgovor menadžera je bio: “Takav igrač vredi 500 hiljada dolara, a ovi tvoji su spremni da daju 45 hiljada maksimalno.”

Da ne bi gubili više vreme u objašnjavanju, setimo se čoveka koji je bio daleko ispred svog vremena i bio taj prvi pravi unutrašnji play. Krešimir Ćosić. Posle njega Vlade Divac, a sada Nikola Jokić. Zapažene uloge na toj poziciji su imali i Duško Savanović i Novica Veličković.

Pomenuću i trojicu koji su malo poznati širokoj košarkaškoj javnosti, a koji su po svom talentu i košarkaškom IQ mogli da dostignu zvezde. Žarko Vučurović (KK Radnički), Mihajlo Grušanović (Zorka – Šabac) i Ivica Žurić (Šibenka). Igrao sam sa Vučurovićem (jedno vreme sam mu bio i trener) i Žurićem. Razumevali su košarkašku igru i mogli su da urade sve ono o čemu pricamo. Igrali su se košarke. Za sve ove godine trenerskog rada imao sam još samo dva visoka posta (unutrašnja playa), koji su bili na veoma visokom nivou.

I sada, ako su u timu dva vrhunska playa, spoljašnji i unutrašnji  Moka Slavnić – Krešimir Ćosić, Aleksandar Đorđević – Vlade Divac, Miloš Teodosić – Nikola Jokić. taj tim je u najgorem slučaju drugi na svetu. Samo je potrebna jedna stvar. Ta dva playa treba da nadvladaju ličnu sujetu i da žele da igraju zajedno. Ostatak tima potrebno je samo sluša i radi. U svakom dobrom timu sami igrači znaju ko drži visak, a ko meša malter.

Photo: Printscreen