Na ovom sajtu se ne bavimo politikom, osim košarkaškom, pa ni ovaj tekst neće biti izuzetak iako će imati „politički“ uvod. U subotu je iz Madrida stigla vest da je na internim izborima u okviru PSOE (Socijalistička radnička  partija Španije) za izbor kandidata za gradonačelnika Madrida ubedljivo pobedio Hose Visente „Pepu“ Ernandez, košarkaški trener i bivši selektor Španije sa kojom je 2006. bio prvak sveta a godinu dana kasnije vicešampion Evrope. Ernandez je sa 64,28% glasova zbrisao dvojicu rivala koji su dobili 22,35%, odnosno 13,37% tako da nije bilo potrebe za drugim krugom glasanja. Pepu Ernandez će 26. maja „na crtu“ kandidatima ostalih partija sa nadom da bi socijalistima mogao da vrati mesto gradonačelnika glavnog grada posle punih 30 godina.

Da li će Pepu Ernandez biti ili neće gradonačelnik Madrida znaćemo tog 26. maja, ali nezavisno od ishoda glasanja Pepu zaslužuje svoje mesto u košarkaškoj istoriji. Pre nego što podsetim na njegovu, pre svega trenersku karijeru, samo još podatak da je išao u istu školu u kojoj je basket „pikao“ i Pedro Sančez, španski premijer i lider PSOE čiji je Pepu lični izbor za mesto prvog čoveka prestonice. Reč je o institutu „Ramiro de Maestu“ iz koga Košarkaški klub Estudijantes decenijama crpi talente. Košarka je tradicija škole, igraju je deca u vrtiću, prvaci, osnovci, srednjoškolci… Škola je dala brojne asove, prvotimce Estudijantesa i Real Madrida, reprezentativce. Uz onu Huventudeovu važi za najbolju školu za rad sa mladima.

Pedro Sančez i Pepu Ernandez nisu bili školski drugovi, jer je ovaj drugi stariji 14 godina, rođen je 1958, ali pripadnost istoj školi je nit koja povezuje sve generacije i briše razlike u godinama.

Hose Visente Ernandez, za prijatelje i košarkaški svet jednostavno „Pepu“, je rođeni Madriljeno, što u budućoj kampanji neće biti bez značaja. Ko bolje oseća probleme grada od onoga ko je u njemu rastao, stasao, radio, napravio karijeru? Sa osam godina počeo je da igra košarku, ali je sa 15 već trenirao pionire u sekciji mini-basketa Estudijantesa. Do prvog tima stigao je 1990, sa 32 godine. Postao je pomoćnik Migelu Anhelu Martinu a 1994. preuzeo je prvi tim. Mogao je da bude novinar jer je kao student bio stipendist Radija „Ser“ na kome je šegrtovao, ali je izabrao košarku. Radijsko iskustvo kasnije mu je pomoglo da bude vrlo solidan televizijski komentator.  U Estudijantesu je ostao do 2005, jednu sezonu proveo je u Huventudu (2010/11) a tokom 2011/12 opet je vodio svoj Estudijantes. U ova dva kluba sakupio je 498 utakmica u ACB, sa Estudijantesom je osvojio Kup kralja 2000, bio je finalista Kupa Koraća 1999, drugi u ACB 2004, trener godine u sezoni 2003/04. Selektor je postao početkom 2006. sa zadatkom da na Mundijalu u Japanu „ostvari što je moguće bolji plasman“.

Španija se posle 9 pobeda vratila kao prvak sveta! Na putu do titule pobedila je je u osmini finala i selekciju Srbije i Crne Gore (87-75), u četvrtfinalu je nadvisila  Litvaniju (89-67), u polufinalu Argentinu (75-74) a u finalu Grčku  (70-47), i to bez Paua Gasola koji se povredio u polufinalu. Huan Karlos Navaro i Horhe Garbahosa, danas predsednik španske Federacije, povukli su sa po 20 poena svaki. Pre finala Pepu je dobio vest da mu je mro otac, ali je odlučio da igračima ne kaže ništa. Najvažnije je bilo finale, zlatna medalja.

Španija je svoje sportske heroje dočekala kako i dolikuje. Slavlje se pretvorilo u nacionalni praznik a Pepu Ernandez je održao najkraći trijumfalni govor. Okupljenoj masi je izgovorio samo jednu reč, deleći je na slogove: ba-lon-cest-to! U prevodu: ko-šar-ka. U jednom intervjuu dao je malo opširniju definiciju:

„Košarkla je skup vaspitanja, ljubaznosti, solidarnosti, timskog rada, talenta i tolerancije. To su vrednosti, stečene u košarci,  koje mladog čoveka prate kasnije u životu“.

Godinu dana kasnije na Evropskom prvenstvu kod kuće Španija je doživela šok jer je u finalu poražena od Rusije onim košem Holdena par sekundi pre kraja. Pepu Ernandez je ubrzo smenjen, ali njegovo mesto u istoriji španske košarke već je bilo rezervisano.

Pre 10-ak godina ubedio sam ga dođe u Beograd na tradicionalni košarkaški seminar (ne volim reč „klinika“, asocira me na zdravstvenu ustanovu) koju organizuje Udruženje košarkaških trenera Srbije. Deo svog bogatog košarkaškog znanja podelio je sa našim mladim trenerima.

Poslednjih godina nije aktivan u košarci, ali nije izgubio osećaj za takmičenje i pobede. Njegov prvi korak u politici bio je pravi mali trijumf, a nije bez izgleda da 26.maja trijumf bude potpun i postane prvi košarkaški trener, bivši prvak sveta, na čelu grada kakav je Madrid.

Photo: ACB, MN press