Možda je ovo tekst sa zakašnjenjem, ali, ako budete imali strpljenja da ga pročitate do kraja, iskreno se nadam, da ćete ga doživeti kao najdobronamerniji doprinos razgovoru na temu domaćih i stranih igrača u našim klubovima. Povod mi je bio derbi, kojeg je onomad Koš magazin ispratio, što neposredno u dvorani, što i kroz tekst našeg neumornog hroničara basketaških zbivanja Duška iz Zagreba. „Cvećar i baštovan “ Souli izneo je već u prvom pasusu lični stav da bi dozvolio nastup samo jednog stranca u nacionalnom tj. regionalnom takmičenju i (eventualno) dvojici u Evroligi. Napisa da je ograničavanje broja  stranaca u našim ekipama uslov za razvoj košarke na ovdašnjim prostorima.

Dušu dalo da se pristalice i jedne i druge mogućnosti (više ili manje stranih igrača), ili (kako neki vole da kažu) opcije, počnu raspravljati, a znajući temperament ljudi sa ovog podneblja, eto ti odmah i žustrine. No više sam za jedan kafanski divan. Tada je atmosfera opuštena, uzimaju se u razmatranje mnoge okolnosti.

Ali sve počinje od osnovnog pitanja, šta hoćete/mo? Šta je cilj? Za šta ste/smo se opredelili? Rezultati po svaku cenu, ili razvoj mladih igrača, ili oboje, ako može (i da li u današnje vreme to stvarno može)? Kada na ta, i slična, pitanja, stignu jasni i nedvosmisleni odgovori, i kada se u skladu sa tim bude radilo, mnogo toga odvijaće se samo od sebe.

Koga da pitate? Navijače, ljude koji vode klubove? Čućete – zna se šta su ciljevi Crvene zvezde ili Partizana, ili bilo kog drugog kluba, svejedno. “Naši su ciljevi najviši, mi idemo da osvojimo trofej”. Kako ćete to uradite? Koji će igrači to da ostvare? Samo domaći, i mogu li to oni? Ili pretežno domaći, ili pretežno stranci?

Jesu Partizan i Jugoplastika bili prvaci Evrope, sa tadašnjim najdarovitijim košarkašima Jugoslavije, bez da se bilo koji stranac našao u tim družinama, pa su ih još vodili i NAŠI najbolji treneri, ali od tada je prošlo toliko vremena da su i igrači, rodjeni tih godina kada su crno-beli i žuti dominirali na kontinentu sada već ihaj, u drugom poluvremenu karijere.

Košarka se promenila, i od mile i cakane lepotice postala je kao i sve ostalo iz sportske porodice, dobra udavača sa mirazom. Basket, zapravo sport generalno, odavno je postao biznis, a najsuroviju potvrdu za to dobili smo pre desetak dana, od večito nasmejaneg Đordija. Gospodin Bertomeu, baš nekako posle dramatičnog finala Kupa Kralja, kada  je jedan deo gnevnih ljudi iz Reala zbog nekih sudijskih odluka u završnici meča sa Barselonom nagovestio istupanje kraljevskog kluba iz ACB lige, reče da uslov da se igra Evroliga ne mora da bude i učešće u nacionalnom šampionatu, jer takmičenje čiji je on prvi operativac jeste pre svega kompanija, ne federacija.

“Vlasnici donose odluke koje su najbolje za takmičenje što nam omogućava da izbegnemo birokratske procedure. Budućnost  može da donese mnogo promena. Kao kompanija, moramo biti fleksibilni”, kazao je mrtav ‘ladan vešti Katalonac, ako je štampa tačno prenela njegove reči. A kada imate vlasnike kompanije, imate i kapitalizam, a kako to izgleda u najprimitivnijoj varijanti svakodnevno vidimo oko sebe, jer smo u tome uvaljeni do guše, bez da smo za išta pitani.

I sva takmičenja, u kojima bismo želeli da vidimo naše klubove (nisu važne boje) nataknuta su baš na tu motku. Drugim rečima, ako hoćeš da tancuješ u tom kolu, moraš da igraš kako svira “taj orkestar stari” (što otpeva u jednoj pesmi Đorđe Balašević). Željko Obradović vodi turski Fenerbahče, u kojem Turaka ima k’o krmadi u Teheranu, dobro, malo više, ali ključni igrači sigurno mu nisu lokalni momci. Ništa drugačije nije ni na evropskoj strani Istanbula, gde igra Efes. I kod Atamana, po koji tamošnji… ostali, sa svih strana. Da se moglo, i da je Vasilije Micić ostao još u Zvezdi, ne bi se kuburilo sa organizatorom igre, pa da moraju da se dovode stranci (Ročesti lane, ove godine Regland; ili Renfro u Partizanu, svejedno). Ali zato, bez obzira na poraz od Reala, Fener šije kao singerica, Efes, takođe, CSKA … ima kojeg Rusa, ali oni ne komandantuju… Multinacionalne kompanije, od igrača, do trenera i njegovih pomoćnika…

I di smo tu mi? Pa, batrgamo se. Želimo da se nadmećemo sa najboljima, jer, barem u košarci, imamo i osnova da se malo hvalimo, ali kako ćemo? Verujem da bismo svi voleli da to uspevamo sa našom decom, ali u globalizovanom sportu, ustrojenom po principu tzv. liberalnog kapitalizma, u kojem su gramzivost i pohlepa šipovi pobijeni u temelje tog zlog sistema (lično ih prezirem i doživljavam kao tešku zarazu poput difterije), to, da se ne lažemo, nije moguće, ili ne onoliko koliko želimo; možemo da kukumavčimo kao Kalimero, ili da se nekako tome, u određenoj meri, prilagodimo. U ovim elektronskim novinama imate svedočanstvo Laleta Lučića da je morao da “istrpi” Sašu Obradovića na jednoj utakmici, i njegov šut 0/9, da bi u budućnosti izbrusio šampiončinu, a sada već opasno dobrog trenera. Razvoj darovitog igrača je proces, u čemu je vreme važan faktor; to je cveće, koje Duško sadi u Zagrebu, ali ono mora i da se zaliva. U kapitalizmu, nemaš baš vremena, jer vreme je novac. Tamo u sterilnim kancelarijama, po ćoškovima čuče neke poluveštačke biljke, za koje ne znaš da li će da te pojedu, ili otruju svojim posebnim, “opojnim” mirisima.  

Pomenuti Đordi, nagovestio je da je cilj KOMPANIJE da dobije evroligaša u Parizu (‘ajde nekako) i u Londonu (pomozi bože!). U prestonici Francuske biće i Olimpijske igre 2024, gleda se košarka, nekako bi se to uradilo, ali preko Lamanša, na Temzi, ići će teže, možda i nikako, no on ne odustaje. Jer, tamo je lova, ovde kod nas tek neke mrvice za sirotinju.

Ne znam da li vam je poznato da je koncept  fudbalske Premijer lige osmislila pamet u londonskom Sitiju, tj. finansijkom centru glavnog grada imperije u kojoj nekada nije zalazilo sunce, a ne u glavama mudraca iz EF EJA, tj. Engleskog fudbalskog saveza, a sve u cilju da se pare iz sveta “usisaju” na ostrvo, kako se, zaboga, ne bi propanulo. Pa otuda vlasnici raznih sindikalnih klubova poput Junajteda, nisu tamošnja šljakeri tj. sirotinja, nego neki kao Krez bogati Američani.

Čak je i autistična FIBA, pomerila Svetsko prvenstvo iz parne u neparnu godinu, kako bi svoje najvažnije takmičenje odvojila od fudbalskog Kupa sveta da bi se sponzori, koji se prilično istroše kod gazda Đanija Infantina, oporavili za nove izdatke u predolimpijskoj godini. I da bi od toga, naravno, još prihodovali.

Ali, tako vam je to u životu. Narodno iskustvo, kojeg se lako odričemo, kad – ikad nam je, kroz čudesno zaumnu priču, naslova kao i ovaj tekst, poslalo poruku da “nije život što i polje preći”. Odnosno, da nema sve jednu dimenziju. Kako god da se odlučimo, zbog nečega ćemo da ispaštamo. Pitanje je (pro)cene!

Zato, pročitajte ovu kratku pripovetku još jednom.

Bio jedan car, pa došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave ondje ždrebad od kobila da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekakvo ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Gdje koji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdjekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nijesu poneli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.

P.S. Ako ste izdržali ovaj tekst do kraja, znajte da ste se i vi zadesili u tamnom vilajetu. Pročitali – kajaćete se, niste pročitali – opet ćete da se kajete!

Photo: ABA