Nije bio ni igrač, ni trener, ni funkcioner kluba, ali je nedavno doživeo ovacije kakve se priređuju samo velikanima. Tokom F4 u Vitoriji, čini mi se da je bilo prvog dana, tokom polufinala, neka pauza iskorišćena je za svojevrsni omaž Rafi Muntionu, radio reportaru koji je više od tri decenije prenosio sve utakmice Baskonije. Njegova popularnost u Vitoriji je merljiva sa popularnošću igrača, a o tome mogu da posvedočim iz prve ruke.

Pošto sam nekoliko godina sarađivao sa Rafom u jednom od njegovih specijalizovanih basket-programa na Radio Vitoriji, i dalje doživljavam da me ljudi prepoznaju po glasu. Kada sam se registrovao u hotelu recepecionar je, videvši pasoš, rekao da me je slušao na Radio Vitoriji, a sutradan me je taksista prepoznao po glasu… Zasluga za moju „popularnost“ u Vitoriji ne pripada meni, nego mom prijatelju Rafi, koji na kraju sezone odlazi u penziju. Dobar razlog za intervju sa prijateljem, uz zdravu zavist zbog omaža koji je doživeo.

Na velikom ekranu Buesa Arene bila je njegova slika, spiker je najavio da legendarni Rafa odlazi u zasluženu penziju… Kamera se fokusirala na njega, podigao se sa svog mesta, sa slušalicama na ušima, poklonio publici kao akter velike predstave, mahnuo rukom kao da je rekao „Adios“. Košarka u Vitoriji bez Rafe Muntiona neće biti ista, ali očekujem da će njegova Radio Vitorija znati da iskoristi njegovo ogromno znanje, iskustvo i veze, i da će njegov prepoznatljiv glas, makar povremeno, i dalje odjekivati na talasima ovog radija.

Evo šta je imao da kaže moj prijatelj Rafa Muntion.

Koliko dugo druguješ sa mikrofonom?

– Tačno 33 godine. Prve dve sam prenosio utakmice fudbalera Alavesa, onda sam prešao na basket i ostao do danas…

Imaš li neku evidenciju o utakmicama, putovanjima…?

– Imam, i to vrlo preciznu. Pred plejof ACB, koji je pred nama, prenosio sam 2.048 utakmica. Prešao sam nekih 2 miliona kilometara, obišao svet jedno 48 puta, u kilometrima je to 2,5 puta do Meseca…

Zašto košarka a ne fudbal?

– Rekoh da sam počeo sa fudbalom, ali onda se ukazala potreba za pokrivanjem košarke. Predložili su mi da probam, dopalo mi se i ostao sam zauvek. Košarka je obeležila moj profesionalni život. Nikada nisam igrao košarku, ali me je taj sport oduvek interesovao. Gledao sam mnoge utakmice još dok je televizija bila crno-bela, zapamtio velike duele Jugoslavije i SSSR, utakmice Makabija i Real Madrida, italijanske klubove… Pamtim istorijske igrače, bilo je zadovoljstvo gledati ih i učiti. Priznajem da tada nisam ni pomišljao da će moja Baskonija stati uz rame sa evropskim velikankima. Na sreću, desilo se…

Koji su najveći uspesi Baskonije koje si prenosio?

– Uvek se najviše pamte titule, ali takođe i velike utakmice širom Evrope. Na primer, pobeda na F4 u Moskvi nad CSKA u polufinalu, ili prve pobede u Tel Avivu, u OAKA dvorani u Atini… Pamtim i poraz od Kindera u pet utakmica u prvom finalu nove Evrolige, ili koš San Emeterija koji nas je odveo u finale ACB na megdan Barseloni. Ne zaboravljam ni divne momente sa turnira za Kup kralja… Mnogo je toga nezaboravno.

Bilo je i razočaranja?

– Naravno, u sportu, kao i životu, niko ne pobeđuje stalno. Nikada nisam prigovarao igračima kad sam video da su dali sve od sebe… Pamtim poraz od TDK Manrese u onoj sezoni u kojoj su oni sa 6. pozicije osvojili titulu prvaka. Neprijatnih iznenađenja je uvek bilo, jedno od poslednjih je poraz na poslednjem Kupu kralja od Huventuda u Madridu.

Vitoriju su prošli mnogi treneri, pripadnici jugo-škole: Duško Ivanović, Velimir Perasović, Neven Spahija, Boža Maljković… Ko je ostavio najjači utisak, da ne pitam ko je, po tebi, bio najbolji?

– Teško pitanje! Duško je bio najuspešniji po rezultatima. On je dao karakter Baskoniji. Tačno je da je imao velike igrače, ali trebalo ih je voditi. Učinio je da se Vitortija nađe na mapi košarkaške Evrope, uz rame klubovima koji su imali veći renome, ali razlika u budžetima nije bila tolika kao danas. Maljković je došao u nezgodnom momentu, posle odlaska Perasovića. Odveo je ekipu na F4 i čini mi se da smo na kraju svi bili pomalo nepravedni prema njemu. Priznao sam mu to jedne noći u Zagrebu. Spahija je neverovatan slučaj. Svlačionica je bila komplikovana, ali je on sjajno vodio tim. Osvojili smo Ligu posle jedne od najboljih sezona kluba. Bilo je neverovatno da nije dobio novi ugovor, jer je sa Duškom prethodno bio postignut dogovor o povratku. Perasović je rastao sa klubom, danas je bolji trener nego što je bio u svojoj prvoj etapi ovde. On je tip trenera kome predsednik Hosean Kereheta, alfa i omega kluba posledjih 30 godina, veruje. „Peras“ se vešto snalazio u nekim komplikovanim situacijama. Rekao bih da je odlazak ekipe na F4 u Berlin bilo malo sporttsko čudo. Duško je bio najtvrđi, tražio je najveću disciplinu, Perasović je više diplomata, zateže i popušta prema potrebi. Spahija je bio veoma zahvalan za saradnju.

Od brojnih igrača sa prostora eks Jugoslavije koga najviše pamtiš?

– Ovo je najteže pitanje, bilo je toliko vrhunskih igrača da je nemoguće odlučiti. Igor Rakočćević je bio najbolji na takmičarskom planu, uvek gladan koševa, pobeda, totalni „kiler“. Bio je srećan u Vitoriji, brzo je uspostavio vezu sa publikom. On je jedan od istorijskih igrača Baskonije. Svi igrači sa Balkana su imali ogroman talenat, ali nisu svi imali podjednaku sreću, Na primer Drobnjak, ili Dragić koji je ostao veoma kratko… Pamtim i Berića. Tomaševića, Mirzu Teletovića…. Uf, bili su na nivou Argentinaca. A to u Vitoriji znači mnogo. Naravno, ne zaboravljam ni Nemanju Bjelicu, najbolji visoki igrač, zajedno sa Marselom Nikolom, koga sam video u ove 33 godine sa mikrofonom.

Najbolja petorka Baskonije koju pamtiš?

– Daću ti dve, nisu prva i druga nego dve najbolje po onome šta su ti igrači dali klubu i gradu:

Benet–Macijauskas–Berić–Skola–Oberto; i Priđoni–Rakočević–Noćoni–Skola–Spliter.

I jedan vaš jugo-kvintet: Dragić–Rakočević–Berić–N. Bjelica–Tomašević. Nije loša petorka!

Trener?

– Duško Ivanović, uz veliko poštovanje za sve ostale sa kojima sam i danas prijatelj.

Više puta si prenosio utakmice iz Beograda. Kako ih pamtiš?

– Ko je makar jednom bio u “Pioniru” ne može da zaboravi tu atmosferu, taj ambijent. Sećam se prvog reda u kome su sedeli Boža Maljkovic, Dušan Ivković, Vlade Divac, Duško Vujošević… Jednom sam prenosio bez publike, zbog kazne. Utakmice su uvek bile žestoke, gubilo se i pobeđivalo. Atmosfera je pakao za gostujuće timove, ali je sve skupa istinski spektakl. Volim Beograd, Kalemegdansku tvrđavu, košarku koja je tamo rođena. Mnoge stvari si mi ispričao ti. Ponosan sam na prijateljstvo sa tobom. Pokazao si mi mnogo toga, od poznavanja košarke i ljudi do sjajne hrane u restoranima u koje si me vodio. Hvala od srca. Prava je sreća imati prijatelje širom Evrope.

Šta je tajna za dobrog radio reportera?

– Glas ili imaš, ili nemaš. Ritam je stvar iskustva. Ostalo je stvar pripreme, poznavaje sporta, same utakmice koja može da ponese reportera… Uvek treba znati i nešto o gradu iz koga prenosiš. Reporter treba da uči od drugih, ali ne i da kopira druge. Mora da nađe svoj stil. I da bude dobar čovek. Da budem iskren, više bih voleo da me pamte po ovom poslednjem, nego kao reportera.

Mikrofon ide u penziju a moj prijatelja Rafa Muntion u – istoriju.

Photo: Privatni album