Zna se da je prva utakmica u istoriji nove Evrolige odigrana 16. oktobra 2000. u Madridu, rivali su bili Real Madrid i Olimpijakos (75-73) ali to je, recimo, bilo „krštenje“. „Dete“ se rodilo nekoliko meseci pre toga, tačnije 9. juna u Siđesu, turističkom mestašcu nadomak Barselone. „Porođaju“ je prethodila „trudnoća“ koja je potrajala, i koju FIBA nije ozbiljno shvatala. ULEB (Udruženje evropskih profesionalnih liga) je od sredine 90-ih godina pokušavao da u FIBA isposluje bolje uslove za klubove, regularnije utakmice, bolje suđenje, bolji marketing… Posle niza neuspešnih razgovora i sastanaka prešlo se na pretnju osnivanja sopstvenog takmičenja, van FIBA, što je bio presedan u profesionalnom sportu. Da li FIBA nije verovala u tu mogućnost, da li je potcenila snagu klubova i (nekih) profesionalnih liga, ili je u pitanju bilo nešto treće, sada više nije ni važno. Većina vodećih evropskih klubova, posle niza preliminarnih sastanaka i konsultacija, sastala se 9. juna u Siđesu i donela istorijsku odluku:

– Krećemo u oktobru – glasila je najvažnija rečenica u tom saopštenju.

Donošenju tako važne odluke pripomogla je činjenica da je španska firma „Telefonika“ bila spremna da novo takmičenje podrži sa 35 miliona dolara godišnje u narednih 5 godina u zamenu za centralizovana TV prava. U odnosu na 20 miliona koje je FIBA nudila preko ISL (koji će bankrotirati naredne godine) ponuda je za klubove bila mnogo atraktivnija.

– Danas je istorijski dan za sve nas koji volimo košarku – rekao je Eduardo Portela, predsednik ULEB (i ACB lige).

Dodao je da postoiji veliki stepen solidarnosti sa klubovima koji od strane svojih federacija trpe pritiske, čak i pretnje iskljućenjem iz lige,  zbog opredeljenja za novo takmičenje van kontrole FIBA. Portela se pozvao na antimonopolske zakone Evropske unije rekavši da klubovi i lige neće oklevati da potraže zaštitu u institucijama EU ako na to budu primorani.

Sastanku u Siđesu prisustvovalo je 15-tak klubova i liga, među njima i Radovan Lorbek ispred Jadranske, koja je tada stekla poziciju i dugo je držala. Od španskih klubova bili su Real Madrid, Barselona Tau Keramika i Estudijantes, od grčkih Olimpijakos, Peristeri, AEK i PAOK (Panatinaikos je odabrao FIBA), iz Italije su došli Fortitudo i Kinder iz Bolonje, Beneton i Verona, iz Belgije Šarlroa…

Malo lične istorije. Tih dana, čini me i pre sastanka u Siđesu, čuo sam od prijatelja bliskog vrhu ULEB da „računaju na mene za odnose sa medijima“. Pošto nije bilo zvanično, nisam ozbiljno razmišljao o tome. Međutim, ubrzo je stigao poziv od Đordija Bertomeua, koga sam poznavao samo iz viđenja. Otišli smo na ručak, izneo mi je ponudu, rekao šta očekuje od mene i dao neki dan da razmislim. Rekao sam mu odmah da sam počastvovan i da ću prihvatiti ponudu, ali postojao je jedan tehnički problem – bio sam akreditovan za Evropsko prvenstvo u fudbalu koje je tih dana počinjalo u Belgiji i Holandiji. Nije bilo problema, rekao je da će me sačekati, ali dok sam bio na prvenstvu već sam počeo da radim za novu firmu.

Tog leta Evroligu je, za razliku od kasnije, mogao da igra ko je hteo. Imali smo bazu od 15-ak klubova, ali trebalo je sakupiti 24. Neke zemlje, poput Rusije i Turske, okrenule su se ka FIBA. Iz regiona eks-Yu Cibona i Olimpija su se odmah opredelile za Evroligu, a ja sam dobio zadatak da razgovaram sa Partizanom i Budućnosti. U Partizanu su mi odmah jasno i glasno rekli da će igrati takmičenje FIBA, a Budućnost je pokazala interesovanje. Ponuđen im je dvogodišnji ugovor, tražili su tri i – dobili ih. Da je hteo, i Partizan bi tada dobio trogodišnji ugovor.

Na Skupštini u Solunu utvrđeni su mnogi detalji. Imao sam zadatak da obezbedim prisustvo „nekog poznatog“. Doveo sam Paspalja i Divca koji su zbog mene došli iz Atine, na čemu sam im i danas zahvalan, a u Solunu sam zatekao Peđu Stojakovića i Dragana Šakotu. Kada sam rekao  Đordiju koji „poznati“  dolaze, nije mogao da veruje…

Nije bilo lako zatvoriti listu sa 24 kluba. Na kraju je bilo mesta za Lugano, Zadar, Ovarense, London Tauers, Hapoel Jerusalim, Opel Skajlajners pa čak i za Sankt Peterburg Lajons, ekipu menadžera Kapikjonija sastavljenu od igrača bez angažmana. Čak nisu ni živeli u Sankt Peterburgu, dolazili su iz Italije, ili negde iz Evrope, da budu domaćini u ovom gradu. Sećam se da sam sa Džudit Mari, direktorkom takmičenja, išao u Sankt Peterburg da obiđemo salu, hotele i ostale uslove.

Ta prva godina nije bila laka. Ljubitelji košarke bili su zbunjeni, imali su dva takmičenja, dobili dva prvaka Evrope za tu sezonu, evropska štampa bila je podeljena, svaki potez Evrolige merio se najstrožim kriterijumima… Ta prva sezona završena je finalom plejofa u kome je Kinder sa 3-2 pobedio Taukeramiku. Naredne godine prešlo se na Fajnal four, i ta formula traje. Traje i Evroliga.

Photo: Euroleague