Poslednji tekst Dugog Damnjanovića vratio me je u lepe sedamdesete kada se za „matični“ klub navijalo, a voleo se Radnički. Nije, valjda, bilo ljubitelja košarke koji nije imao bar simpatije prema „krstašima“ koji su pod vođstvom Pive Ivkovića nekoliko godina bili najatraktivnija ekipa lige. Njihova kulminacija bila je 1973. kad su osvojili (jedinu) titulu prvaka Jugoslavije pošto su tri godine ranije ispali iz Prve lige sa +5 pozitivnom koš-razlikom što je, rekao bih, nezabeležen slučaj u košarci. Ali su zato kao generacija potrajali do pred kraj te decenije. Sećam se grupe advokata o kojoj Dugi piše: Fila, Mačak, Rile, Branko, Tapuško, Strahinja…Nisu propuštali ni jednu utakmicu, često su putovali sa ekipom, bili uz igrače ili upravu, poneki i u njoj.

Radnički je 1976.u finalu Kupa Jugoslavije, igranom u Užicu (tada Titovom) pobedio Rabotnički iz Skoplja 88-81 i izborio pravo učešća u Kupu pobednika kupova. Prvi rival trebalo je da bude Partizani iz Tirane, ali su Albanci otkazali učešće  iako su godinu dana ranije igrali sa Crvenom zvcezdom, pa je Radnički oba meča dobio sa 2-0. Sledeći rival bio je poljski Vibžeže, poraz od 7 poena u gostima lako je nadonađen kod kuće (117-86), a onda je u četvrtfinalnoj grupi za rivale dobio Spartak iz Sankt Peterburga, Olimpiju iz Milana koja se te godine zvala Čincano, i Slaviju iz Praga. Prva utakmica bila je sa Spartakom u gostima. Klub je organizovao čarter, bila je to kombinacija turizma i zadovoljstva. Let je bio do Moskve gde sam iskoristio da odem na jednu ligašku utakmicu CSKA. Tada sam upoznao čuvenog trenera Aleksandra Gomeljskog, sa kojim ću kasnije postati veliki prijatelj. Iz Moskve smo otišli vozom, čuvenom „Crvenom strelom“ do Sankt Peterburga koji se tada, valjda, još uvek zvao Lenjingrad.  Dva dana turizma, Ermitaž, Zimski dvorac, pogled iz hotela na ukotvljenju „Auroru“, svedoka i učesnika Oktobarske revolucije… I utakmica, naravno.

Spartak je bio moćan, na klupi je bio čuveni trener Vladimir Kondrašin, olimpijski šampion iz Minhena 1972. Proćaskao sam sa njim pre utakmice, čak smo se i slikali. Ove nedelje, 38 godina kasnije, pisaću o njemu za sajt Evrolige u serijalu o velikim trenerima. Na terenu je zvezda bio Aleksandar Belov, strelac pobedonsoinog koša u tom minhenskom finalu posle famoznog ponavljanja tri poslednje sekunde, po naređenju Vilijama Džonsa, generalnog sekretara FIBA. Koliko se sećam, od poznatijih igrača u Spartaku su igrali Aleksandar Boljšakov, Vladimir Arzamaškov i drugi čijih se imena, iskreno, ne sećam.

Sama utakmica je bila  najgori deo boravka na toj lepoj mini-turneji. Radnički je bio dobar, ali je Spartak bio bolji i pobedio 99-84 (50-39). Utakmica odigrana u maloj klupskoj dvorani, koja više liči na neku školsku salu, pred 300 gledalaca, mahom navijača Radničkog. Priznajem da sam zavirio u dokumentaciju da bih video strelce, ispostavilo se da su veliku duel vodili Arzamaškov (29) i Milun Marović (33) . Domaćin iz potkrovlja, Saša Belov, dao je 19, njegov gost Dugi Damnjanović 18. Spartak je vodio i sa 23 poena, Radnički je do kraja smanjio na ponošljivih 15.

Početak, dakle,  nije obećavao, ali je kraj takmičenja u grupi bio sa hepiendom. U drugom kolu Radnički je sasvim nadigrao Olimpiju (87-73), u trećem je pregazio Slaviju (115-70) a u drugom krugu je savladao Spartak 85-80 i Slaviju u gostima 84-64, a izgubio u Milanu i  sa bilansom 4-2 bio prvi u grupi.

U polufinalu protivnik je bio Huventud iz Badalone, veoma jak tim koji će dve godine kasnije, po dolasku Moke Slavnića, postati prvak Španije. U staroj dvorani u Badaloni 9. marta 1977. Radnički je napravio podvig i pobedio 77-74. Briljirao je Srećko Jarić sa 29 poena, Milun Marović je dao 15, Dragan Vučinić 14, Tvigi Ivković 10, Mile Stanković 7… Dugi Damjanović je dao preostala 2. Nedelju dana kasnijem u novobeogradskoj Hali sportova, Radnički je sigurno pobedio 94-80. Opet je blistao Srećko Jarić, strelac 31 poena, centri  Milun Marović i Mile Stanković  ubacili su po 16, odnosno 15, Damnjanović i Ivković dodali su po 10, Vučinić 8… Radnički je ušao u finale, protivnik je bio Forts Kantu.

Finale je bilo zakazano za 29. mart na Palma de Majorci. Došli smo dva dana ranije, proleće na Palmi bilo je za uživanje ali jedan tragičan događaj pretvorio me je u izveštača o jednoj od najvećih avionskih nesreća u istoriji vazduhoplovstva, iako se dogodila na zemlji. Onog dana kad smo mi sletili na Palmu, 27. marta, na jednom drugom španskom ostvrvu, Tenerifima, desila se strašna nesreća. Na pisti aerodoroma sudarili (!)  su se, u punoj brzini, avioni KLM i PanAm. Bilans je bio strtavičan – 583 mrtva… Dva dana sam, prikovan za TV u sobi, izveštavao o tragediji. Govorim o „kamenom dobu“, internet nije postojao ni u naučno-fantastičnim romanima, satelitski programi su (možda) bili u povoju, mislim da ni faks još nije bio u upotrebi… Veza sa redakcijom bio je telefon, izveštaji su diktirani stenografima…

Utakmica je bila izjednačena, dramatična, sa tužnim krajem za Radnički. Valjda ništa više ne boli nego poraz sa jednim poenom. Forst Kantu je pobedio 87-86.

Marzorati sa peharom pobednika Kupa Radivoja Koraća

Italijane je sa klupe predvodio Arnaldo Tarisano, čovek koji je 1968. bio pomočnik Bori Stankoviću u tom istom Kantuu, na klupi Radničkog sedeo je Milan-Ciga Vasojević. Radnički je sjajno igrao, Jarić je dao 30 poena, Marović 29, Damnjanović 14, ali je Forst bolje rasporedio koševe: Karlo Rekalkati 21, Perluiđi Marzorati 18, Bob Linhard 19, Dela Fjori 13, Hart Vingo 12… Ko zna šta bi bilo da Srećko Jarić u 39. minutu nije morao na klupu zbog 5 penala. Šteta, zaista je nedostajalo samo malo sreće da ta generacija Radničkog okruni svoju zlatnu deceniju evropskom titulom.

I bez nje bila je to lepa sezona, sećanje koje, evo, Dugi i ja delimo sa čitaocima našeg portala.

Photo: Branko Banjanin, Privatna arhiva, Mundo Deportivo, Euroleague