Dragan Šakota više nije trener AEK-a.

Dušan Šakota, kapiten tima, revoltiran odnosom manjeg dela navijača, najavio je odlazak iz kluba!

Otac i sin su rekli DOSTA primitivizmu. Živeći košarkaški život sve ove silne godine naučili su da prag tolerancije za najčešće neuke, ali odane, pa time i neophodne, navijače mora da bude sasvim blizu podrumskog nivoa. Navijačke armije su pogonsko gorivo, ogroman podstrek, sama suština sportskog spektakla.

Za razliku od onih koji deru grlo, skaču po dva sata po šipkama, i plaču kada se peva AEK-ova himna,u čiju se ljubav i odanost nikako ne sme sumnjati, čak i kada prave probleme, postoje i neki drugi „simpatizeri“.

Oni koji uglavnom simpatišu mogućnost da za 10 evra po ceni ulaznice izbljuju svoje frustracije, primitivizam, često i svoju ksenofobiju, a sasvim sigurno neprebolni košarkaški kompleks koji traje tri decenije i prepoznatljiv je pod zbirnim imenom – „serviki mafia“!

I, to je u redu! Može da se razume. Nikome nije baš drago da ga neko prebija kao majka malo dete, gde god ga sretne. Smislio bih i ja nekog „Boru, Rašu, FIBU i sudije-fibčiće…“, pa onda obnavljao gradivo u svakoj situaciji kada mi se broj koza u glavi poremeti visinom kreditne rate.

Imamo mi i domaćih primera takve patologije uronjene u sport.

Uostalom, jelte, svako za svoje pare može da izrazi mišljenje, ma kako ono bilo glupo.

Što rekli, demokratija je kad svako ima pravo da se kreće i da bude kreten!

Ima, međutim, situacija, kada se uđe u osetljivu zonu, u graničnim područjima dostojanstva, gde više ni profi odnos, ni pare, ni sportska misija, ni tolerancija, ni bilo koji sledeći kompromisni element ne igraju nikakvu ulogu.

Jednostavno, tada se kaže DOSTA!

Τι ακριβώς ήταν? Šta se tačno dogodilo?

U mutnim kuloarskim lavirintima ispletena, „otmenim“ delom tribina se širila psihotična atmosfera. Onaj potuljeni, razdražujući podsticaj na bezobrazluk, primitivizam, dovoljno lukav da se vrati u pacovsku rupu kada ekipi krene i grune pesma sa navijačkog kopa. I, tako, pojedinačni prostakluci su podgrevali to tinjajuće nezadovoljstvo na svakoj utakmici u Atini već skoro mesec dana. Sve je eskaliralo tokom treće četvrtine sa litvanskim Neptunasom. Serija grešaka igrača AEK-a, koji, naravno, čuju komentare najbližih navijača, učinila je da se posle bujice psovki bitangi iz prvih redova dogodi nešto neverovatno. Puknuo je TAJAC. Pozorišna tišina je delovala kao zaglušujuća buka prema ovom audio mraku. Kao da je neko pritisao mute!  Ni jedna reč, ni jedan uzvik, čula se škripa patika po parketu. To je bila valjda ta kritična tonska zavesa za odluku koja je eksplodirala u glavi dvojice Šakota?!

Valjda nije neophodno reći da se posle toga AEK vratio sa -16 i dobio utakmicu?

Pobeda je bila bez značaja, jer Atinjani, neverovatnim spletom okolnosti nisu prošli u narednu rundu Evrokupa.

Komplikovano je i mnogo bi trajalo objašnjenje kako je glavni favorit Galatasaraj gubio neke utakmice, kako je ruski Crveni oktobar samo protiv AEK-a odigrao u pravom i „skupom“ sastavu, a posle bankrotirao, pa ostalim takmacima u grupi bio preslab i za jači trening….

Da skratim, nije se desila ni jedna od 20 varijanti u kojoj AEK ide dalje. Klasičan  Marfi!

Mada, ako mene neko pita, što nije čest slučaj u ovom sektoru, pravo pitanje je – ne bi li naredna faza Evrokupa ovom i ovakvom AEK-u, na datom nivou generalne obnove, bila ona grozomorna Sizifova kamenčina, koju bi morali da okače sebi oko vrata i prepuste se slobodnom padu niz liticu?

Dakle, sa skorom 7/2 u domaćem prvenstvu i 5/5 u Evrokupu, što je domet koji bi pre godinu dana bio tretiran kao suluda utopija najzagriženijih optimista, bajka koja će se možda u bližoj budućnosti dogoditi, Šakota je odabrao da klupu prepusti nekom drugom.

Znajući dobro da je Šale najbolji čuvar njegovih miliona, utučenih u klub i ekipu, kao i glavni žirant bilo kakvog uspona onoga što se zove košarkaški AEK, vlasnik Makis Angelopulos mu je ponudio da preuzme mesto genaralnog menadžera.

To bi značilo da bude na čelu glomaznog mehanizma, u kome su trener i igrači na utakmicama finalni eksponenti, ali, ipak, tek jedan etapni, najvidljiviji segment dugoročne sportske i poslovne politike, osmišljenih planova i projektovanih strategija kako bi se došlo do konačnog cilja. Pod pretpostavkom da se do definicije tog cilja dođe na kvalitetan način. Nije lako citirati šta je zapravo cilj? Ozbiljno znanje je potrebno za jedan tako jednostavan posao!

Ako ne možeš da budeš prvak Grčke, a jasno je da je to mesto na ovim prostorima već duže vreme duplo kaparisano; ako ne igraš Evroligu, a ne igraš, niti ćeš uskoro; ako ti dvorana nije puna, a ovakvim radom neće ni biti; ako je prodaja klupske brendirane robe na zanemarljivom nivou; akademija na niskim granama….. onda je jasno zašto vlasnik Angelopulos želi Šaleta uz sebe.

On ima milione, ali ništa osim toga. Može da kupi igrača ili trenera na sezonu, dve, ali retko se na tržištu nalazi na prodaju znanje & vizija & iskustvo & posvećenost, da ne zalazim u detalje koji spadaju u domen etike, bontona i estetike.

To se kod nas zove „struk“ ili „veza“ najplemenitijih elemenata, koji praktično nemaju cenu.

Kad se nađe neko takav, onda nije teško opredeliti cilj.

Pod uslovom da onaj koji plaća brani svoju odluku po svim nivoima i u svim situacijama!

Tek onda se zacrtani ciljevi, na optimalno prijemčiv način transferišu sve komplikovanijim i zahtevnijim konzumentima.

Nezavisno do toga da li su u pitanju, svakako prioritetni navijači, pa poslovni partneri, mogući sponzori, emiteri i mediji uopšte, roditelji talentovanih dečaka koji maštaju o velikoj sceni i na kraju šira javnost koja u konačnoj instanci kreira globalne odnose.

Sve to određuje poziciju u poslovnom okuženju koja je majka svih ostalih postulata, i samo amateri i povremeni TV navijači zabluđeno veruju da bilo kakav sportski trijumf, zanos ili veliko slavlje mogu da se dogode bez adekvatne kompetentnosti, uparene sa odgovarajućom količinom čvrste valute.

Svaka radost ima svoju cenu. Svaka cena ima cvoju gorku stranu. Ko promišljeno izbalansira ove kategorije može mirno da spava i samo povremeno se opusti.

Nije više paradoks da u tako slojevitoj i visoko rizičnoj „igri“  nekada „dobar poraz“ ima mnogo veću specifičnu težinu od „loše pobede“!

Normalno, navijači prepoznaju samo pobedu. Danas, sutra, i odmah posle toga, pa tako u nizu… ne pitajući ko je naredni protivnik.

Ovakav epilog Šakotinog jednogodišnjeg prvog čina u stvaranju „velikog AEK-a“ možda je isprovociran, iznenađujući i zvuči šokantno, ali je, pre, i iznad svega, logičan.

A logika, kao i istina, bez obzira na uporne dimne zavese, na kraju ipak pronađe put do svetla.

Što se tiče Dušana, pre samo jedne decenije neprikosnovenog ćlana ekskluzivne petorke  najtalentavanijih evropskih juniora, stvar je čista kao suza. Nije zaboravljeno da je čekajući ponudu dostojnu svog igračkog statusa, trenirao sa skarabudženim sastavom AEK-a. Na zvaničnim utakmicama porazima se nije naslućivao kraj, na treninzima, sa Dušanom, to je bila druga ekipa. Zamoljen da se uključi u „humanitarnu“ akciju i pomogne, senzibilan, kako ga je majka rodila, pristao je da na „oročeni rok“ obuče „žuto-crnu“ majicu. Druga pesma! Širio se taj milozvučni refren kao eho iz tužno prazne dvorane. A Grci vole pevljive melodije, pa je baš tada zakleti AEK-ovac, Makis Angelopulos, prepoznao potencijal koji bi jednog dana pogao da se pretvori u zanimljivu kombinaciju ljubavi prema klubu i održivog biznisa. Slučaj je hteo da se na tribini jednog novembarskog dana prošle godine, gledajući Dušana i ostatak tadašnjeg AEK-a, slučajno sretnu Makis i Šale.

Sve ostalo je jednogodišnja istorija „novog AEK-a“, koja posle „vakcinacije“ valjda ulazi u novu fazu?!

p.s. navod iz grčke štampe:

Delegacija bivših igrača, vođa navijača, pratilaca sa društvenih mreža, organizovala je posetu Dušanu Šakoti i insistirala da promeni odluku o odlasku iz kluba. Jednodušno je ocenjeno da je „kapiten neophodan AEK-u“!

Photo: Eurocup