Od odlaska Dude i Žoca grčki košarkaški meni je bio relativno otužni repertoar egejske košarkaške kuhinje – zdravo, lepo na oko, obilno, ama nekako bez pravog ukusa. Šmek je nedostajao u svakom mogućem košarkaškom kadru. Na terenu, tribinama, u medijima, a ukupan košarkaški ambijent je bez ikakve naznake žara istrajavao.

Da nema, još sasvim malo pa patološke ostrašćenosti najvernijih „ludaka“ (svaka njima čast za potrošnju strasti i ljubavi) Olimpijakosa i Panatinaikosa, period bez „srpskog“ faktora bi mogao da se oboji isključivo sivim nijansama. Doduše, Olimpijakos je osvojio Evropu u londonskoj O2 Areni sa raspomamljenim Spanulisom, ali to je bio Dudin goblen, sramežljivo potpisan od strane Jorgosa Barcokasa.

Na sreću  egejske košarke, bogovi su im opet poslali darove sa Severa.

Saša Đorđević, Raduljica, Kuzmić, doduše stigao prečicom iz Amerike, Pavlović, Janković, Milutinov, Dragan i Dušan Šakota, Minja Milošević… Ima ih još, ali tokom sezone će prema zaslugama dobiti prostor na našem portalu.

Svakom od dobronamernih čitalaca, koji bi moguće podigli obrvu sumnje spram  moje objektivnosti odmah serviram glavno jelo; bez, inače, neophodnog uvoda o srpsko-grčkoj istoriji najvećih uspeha grčke klupske košarke.

U pirejskom SEF-u (Hala “Mira i prijateljstva”), u super derbiju grčkog Kupa, Saša Đorđević je svojoj novoj „zelenoj“ porodici priredio parti kojem se malo ko nadao.

Finale pre finala je odigrano u praznoj dvorani, još jedna kazna zbog divljanja, ali su zato kafići širom Grčke bili prepuni a klijentela je ispijala hektolitre piva očekujući da vide ko će već u četvrtfinalu osvojiti prvi trofej u novoj sezoni. Čudno i preuranjeno? Ne! To je, prosto, tako. Nema ni promil šanse da neko drugi u preostale dve utakmice (polufinale i finale) napravi iznenađenje i poremeti beskonačni niz trijumfa jednog od ova dva tiranina grčke košarke.

E, baš tu, pod visokim svodovima (nebitno što gledalaca nije bilo jer sama energija SEF-a je 30% snage Olimpijakosa), Sale Đorđević je napravio prvi džinovski korak u svom pohodu ka imaginarnom cilju – sve titule u sezoni. O tome drugom prilikom detaljnije.

Ne bih da ulazim u košarkaške finese, ne samo zbog rupa u znanju, već iz elementarne pristojnosti autsajdera koji gleda sa strane, ali zato nalazim da imam puno pravo da pomenem kolaterale. Mnogo šire od igrališta, zapisnika, sportske štampe. Da prostite, pokušaj fenomenološkog pristupa naizgled nebitnoj sportskoj informaciji: Olimpijakos 64-Panatinaikos 70!

Kako je svaka utakmica ove dve ekipe na „krv i nož“; čak i kada žene igraju ping-pong, jasno je da je „veličanstveni uvod u novu sezonu“ bio od vanrednog značaja za oba tima. Đorđević je utirao put ka „malim bogovima“ na navijačkim kopovima, a Sferopulos je trebalo da promoviše novi Olimpijakos, koga ni Jonsko ni Egejsko more neće oprati ako ne stigne do fajnal-fora Evrolige i makar jedne titule u Grčkoj. Za apsurdno prevelike budžete, imajući u vidu grčku krizu, od krucijalne je važnosti kako će treneri voditi svoje igrače.

Treba li uošte trošiti slova o tome ko je te večeri ispravnije skicirao „pravac održivog razvoja“, a potom otišao u neki atinski buzuki da pripali „kohibu“?

U utakmici koju je inače bilo mučno gledati, preslabo čak i za početak sezone, ipak se moglo naslutiti zašto je Sale spakovao u džep Jorgosa. Odbrana, odbrana, i na kraju nije zgoreg pomenuti još samo – odbrana. Spanulis (samo 2 poena) je „uhapšen“ još početkom utakmice, ostali neutralisani sasvim dovoljno, pa se „divljanje“ Printezisa (19) moglo ukalkulisati u dobitnu kombinaciju.

Kod Panatinaikosa Dijamantidis (16) i Dominikanac Felden (14) bili su dovoljni da održavaju ravnotežu, da bi, ne više mali, Vlada Janković „prelomio“ meč mini serijom za nedostižnih 13 razlike.

Tako je serum za ublažavanje bolova u duši „zelenih“, koji su samo sećanjima na „Žocovu eru“ obnavljali energiju, podeljen u probnoj količini, a delovao je više nego blagotvorno.

Naplaćene su delimično godine patnje tokom kojih je „radnički“ Pirej sa podsmehom gledao na „blazirane bogate devojčice“ iz severnih kvartova. Posmatrajući to kroz političku prizmu, „zeleni“, koji svakako jesu predstavnici etablirane kaste grčkog društva, trpeli su teror od dana kada je Žoc odleteo sa atinskog aerodroma. Duševna patnja je dodatno pojačana neprikosnovenom političkom dominacijom Aleksisa Ciprasa, kome je jedan od glavnih „populističkih“ aduta obračun sa bogatima. Jeste da ih je malo, ali ima i onih koji su poverovali u Ciprasovu „vazda predizbornu“ retoriku. Došla su vremena kada zapravo treba da se stidiš kada izađeš iz lepe i velike kuće, i klikneš alarm da otvoriš malo skuplji auto! Tako se osećala većina onih koji zeleni trolist imaju istetoviran na samom srcu! Da ne dužim. Olimpijakos i sve što on simbolizuje je dominirao.

Ova pobeda u SEF-u je resetovala stanje u grčkoj košarci. Mala ilustracija: po završetku utakmice oko 3.000 navijača PAO-a stiglo je da upriliči feštu ispred hotela “Karavel”, gde su igrači boravili u karantinu pre meča. Inače, to je isti hotel iz koga je Sale ’95. krenuo da uništi Litvance u finalu Evropskog.

Sve je podsećalo na godine slavlja. Toliko oslobođenih emocija nije viđeno poslednjih godina. A sezona je tek počela. Đorđević je započeo „zeleni“ doktorat!

Photo: Euroleague