Sani Bećirović i Boštjan Nahbar su se juče u ljubljanskim Stožicama pred nekih 6.000 posetilaca i zvanično oprostili od igranja košarke. U egzibicionoj utakmici velikih zvezda stavili su tačku na kraj uspešnih karijera,a  koju je Sani kao igrač završio još pre tri godine, dok je Boštjan neaktivan tek godinu dana.

“Odlazim bez neprijatelja. Pola života sam proveo u inostranstvu, a završiti na ovakav način želeo sam još kad sam bio mlad i gledao oproštajne mečeve Vilfana i Zdovca koji su imali sjajne poslednje utakmice ,” rekao je posle utakmice novinarima Nahbar, koga sam upitao kakva je to bila nameštaljka na kraju sa izjednačenim rezultatom, na što se samo nasmejao.

”Morali smo pustiti Sanijevima. Pa videli ste koliko smo vodili celu tekmu!”

Bilo je to emotivno veče sa njima dvojicom u glavnim ulogama. U prekidima sa gostima su izvodili različite tačke zabavnog programa. Čak su iznenadili i Marka Milića kada su mu doveli auto pod koš, da ga preskoči kao na onom spektakularnom slovenačkom All-staru, kada je preskočio “hondu”. Sada nije mogao ni omanji dečji autić koji nije bio viši od 30 cm, i koga mu je dovezao klinac, a koji je u presmiješnom pokušaju – kad se hteo od njega odraziti – čak pokvario i oštetio.

Marko Milić pokušava da zakuca

Ove su se večeri oprostile i  devojke iz poznate plesačke grupe čirlidersica – popularne Zmajčice. Sve se vreme s njima igralo uz muziku, i čak su izabrani igrači morali sa djevojkama da plešu. Najviše od svega je bilo – smeha i suza.

Uz prisustvo mnogobrojnih zvezda iz sveta košarke priredba je  potpuno opravdala svoju svrhu. Bila je to  prava košarkarška simfonija koja je na kraju završena pomenutim “nameštenim” neodlučenim rezultatom 100:100, iako je Sanijev tim na kraju čak poveo za poen posle stalnog zaostatka (krajem treće četvrtine  69:86).  Sve je bilo za za stopostotno zadovoljstvo jednih i drugih,  ali i trećih , odnosno publike u inače slabo posećenoj velikoj dvorani koja prima 12.500 gledalaca i nije bila popunjena ni do pola. Možda bi zato bilo bolje da se igralo u punom Tivoliju koji bi svojom bogatom prošlošću, u kojoj su se proslavili i glavni protaganisti, bio bolje rešenje jer su ionako bile prisutne kamere nacionalne TV pa je i to “oduzelo” dosta publike.

Da ovde ne pričamo o katastrofalnoj poseti na poslednjim kvalifikacijskim utakmicama za SP protiv Španije, i posebno protiv Crne Gore, jer je to posebna tema. Ipak, samo da vam odam, da je u zemlji evropskih prvaka situacija takva da Slovenija može na SP samo pomoću filmskih trikova! To je  direktna posledica brojnih otkaza reprezentativaca na čelu za zlatnim dečakom – Lukom Dončićem. Ali, kao što napisah, da ostavim  za sledeću raport kada posle Letonije (14. septembar) u gostima, Slovenija igra kući sa Turskom (17. septembar), baš na godišnjicu osvojenog naslova u – Turskoj…

Da se vratim dogadjaju. Za tim Sanija (Bećirovića), uz kapitena u punoj “borbenoj” opremi, bili su: Šarunas Jasikevičijus, Saša Pavlović, Fragiskos Alvertis, Vladimer Boisa, Vlatko Ilievski, Matjaž Smodiš, Jasmin Hukić, Primož Brolih, Pero Antić, Miroslav Raduljica, Rodrigo Dela Fuente, Dimitris Dijamantidis, Jurica Golemac, Marko Belineli, Slavko Kotnik i Primož Brezec. Treneri su bili: Željko Obradović, Saša Đorđević i Tone Krump.  U timu Bokija Nahbara, uz njega bili su: Boris Gorenc, Jaka Lakovič, Igor Rakočević, Jirži Velš, Samo Udrih, Nenad Krstić, Goran Jagodnik, Smiljan Pavić, Marko Milić, Erazem Lorbek, Radoslav Nesterović, Nikola Vujčić, Beno Udrih, Zoran Planinić i Uroš Slokar. Trenerski štab su sačinjavali: Zmago Sagadin, Aleš Pipan, Jure Zdovc i Zoran Martić.

Sani Bečirović je odmah posle kraja igračke karijere, kao njegov otac Memi,  kratko pokušao  kao trener na poziv Saše Đorđevića kome je  u sezoni 2015/16 bio pomoćnik u Panatinaikosu. Tamo je dostigao igrački vrh kada je 2007. osvojio naslov evropskog prvaka. Mogao je i želeo  u NBA, a 2003. ga je na draftu izabrao Denver, ali na kraju ipak nije pošao kao što nikad nije zaigrao za Real  čiji je veliki navijač. A igrao je čak za 18 klubova (Bistrica, Maribor Ovni, Pivovarna Laško, Olimpija, Virtus, Krka, Varese, Panathinaikos, Roma, Milano, Turk Telekom, CSKA, Benetton, Petrchimi Bandar Imam, Dinamo Sasari, Folad Mahan Isfahan, Forli i Puacentina). Sada kao agent pomaže mladim igračima, a u Mariboru i rodnoj Slovenskoj Bistrici ima dečje košarkaške škole koje nose njegovo ime.

Boštjan Nahbar je promenio boje 11 klubova u Evropi, i posle početaka u rodnom Dravogradu igrao još za Olimpiju, Maribor Ovne, P. Laško, Benetton, Efes Pilsen, Uniks, Dinamo Moskva, Brose Basket, Barcelonu i Betis  u Evropi, a u NBA za Hjuston, Nju Orlens/ Oklahoma Siti i Nju Džersi Netse. Sada je ušao u istoriju košarke kao začetnik ideje o povezivanju evropskih profesionalnih košarkaša u sindikat na čijem je čelu.

“Sani boy”, kako se zove i njegova maskota škole (mogu se pohvaliti, da sam mu taj nadimak dao baš ja u sportskom listu Ekipi) poseban je momak. Ne samo zbog velikog talenta, već i zbog tvrdoglavosti kojom se Bećirović borio protiv teške povrede kolena. Uvek sa osmehom na licu. Njegov je broj bio 7, i sedam sekundi pre kraja  tekme u četvrtak glavni akteri su se zagrlili i (njihova) simfonija na terenu bila je završena. Do neke sledeće uloge. Naravno – košarkarške…

Photo: Twitter, privatni album