Da budem iskren, Olimpijske igre u Atini 2004. više pamtim po debaklu naše reprezentacije  nego po trijumfu Argentine, ali kada su naše zvezde uspele da budu 5. u grupi sa šest ekipa, uz poraze od košarkaškoih sila kakve su Novi Zeland i Kina, sa zadovoljstvom sam pratio Litvaniju i Argentinu koje su igrale na najjači mogući pogon u sportu – onaj koji donosi urođeni talenat. Prvo sam uživao u pobedi Litvanije nad SAD sa 94-90, a od četvrtfinala moje simpatije bile su na strani Argentine. Možda grešim, ali nekako sam oduvek video sličnost – naravno, u sportu –  između Argentinaca i nas. Jednaka strast za sve igre sa loptom, individualni majstori u kolektivnim, pa čak i u pojedinačnim sportovima (tenis), euforični navijači, ne retklo skloni incidentima…

Selektor Željko Obradović je za  Igre u Atini okupio tim kome u startu nije ništa moglo da se prigovori, jer se neki igrači, poput Stojakovića, Rebrače i Miličića, nisu odazvali. Bilo je klasnih igrača poput Bodiroge i Tomaševića, onih sa iskustvom iz NBA kao što su Drobnjak, Radmanovia, Rakočević i Pavlović, dolazećih asova Nenada Krstića i Miloša Vujanića, korektnih igrača i boraca kakvi su bili Vule Avdalović, Vlado Šćepanović, Đuro Ostojić i Petar Popović.

Ništa nije nagoveštavalo najveće razočaranje u našoj novijoj košarkaškoj istoriji… Debi zemlje pod imenom Srbija i Crna Gora na Olimpijskim igrama bio je za zaborav, mada se veliki neuspesi pamte jednako kao i velike pobede. Prvi protivnik bila je – Argentina. Izgubili smo pod dramatičnim okolnostima, ali malo ko je tog dana mogao da pomisli da nas je pobedio budući olimpijski šampion.

Utakmica je bila, na izvestan način,  repriza finala iz Indijanapolisa 2002. Argentinci su silno želeli revanš, bez obzira što pobeda u prvom meču grupne faze nije donosila ništa bitno. Bolje su otvorili meč, dobili prvu četvrtinu sa 27-15, druga je pripala našem timu sa 24-22 što je značilo da je zaostatak na poluvremenu bio 10 poena. Bolja odbrana u drugom poluvremenu sprečila je Argentince da pogađaju kao u prvom, razlika se topila, da bi Igor Rakočević u 32. minutu prvi put doveo naš tim u vođstvo. Onda je usledila rezultatska klackalica tako da je utakmica podsećala na onu iz Indijanapolisa. Kod 75-75 Bodiroga je postigao trojku za 78-75 na dva i po minuta pre kraja. Činilo se da smo na putu ka prvoj pobedi, ali četiri promašena slobodna bacanja (tri Tomašević, jedno Bodiroga) u poslednjih 60 sekundi koštali su nas poraza. Na 42 sekunde pre kraja vodili smo 80-76, na 3,8 sekundi pre sirene još uvek smo imali prednost 82-80, ali onda je usledila drama bez hepienda za nas. Manu Đinobili je sa sirenom, gotovo sa centra, pogodio trojku za pobedu.

Argentinci su uveli loptu ispod svog koša, stigla je do ruku Manua Đinobilija koji je negde sa centra, ili možda korak u našoj polovini, šutirao i pogodio trojku!

Naš stručni štab je protestovao tvrdeći da je vreme isteklo, Obradović je čak seo na zapisnički sto, ali ništa se nije promenilo. Akteri meča bili su:

Argentina – Srbija i Crna Gora 83-82 (49-39)

15. 08. 2004, Atina (16.45). Sudije: Dovidavičijus (Litvanija) i Carion (Portoriko).

ARGENTINA: Sančez 3, Djinobili 27 (7-10), Montekija 2, Oberto 8, Herrman, Fernandez 3 (1-2), Skonokini 5, Skola 10 (4-5), Gutijerrez, Noćoni 12 (2-2), Delfino 8 (1-1), Volkoviski 5.

JUGOSLAVIJA: Bodiroga 16 (5-7), P. Popović, Ostojić, Radmanović 21 (1-3), Rakočević 19 (2-2), Šćepanović, Avdalović, Drobnjak 5 (1-1), Krstić, Vujanić 15 (5-6), Tomašević 6 (4-8), Pavlović.

Mi smo nastavili da posrćemo a Argentina je tempirala formu za kraj. U grupi je izgubila od Španije (76-87) i Italije (75-76), a pobedila Kinu (82-57) i Novi Zeland (94-90), i kao treća ušla u četvrtfinale. Tamo je pobedila domaćina Grčku sa po 13 poena Manua Đinobilija i Fabricija Oberta, Pepe Sančes je dao 12 a Luis Skola 9. Onda su u polufinalu protiv jakog tima SAD odigrali najbolji meč. Pobedili su 89-81 a Manu Đinobili je ubacio 29 poena. Noćioni je dodao 13, Skola 10. Na drugoj strani najefikasniji je bio Marberi sa 18, Odom je dao 14, Ajverson 10.

U finalu, 28. avgusta 1984, Italija nije imala nikakvu šansu, Argentinci su bili superiorni, posebno u drugom poluvremenu, i zasluženo postali olimpijski šampioni sa svojom „zlatnom“ generacijom. Bila je to prva medalja, i to zlatna, za jednu južnoameričku selekciju posle 40 godina, Brazil je bio treći 1964. u Tokiju.

Tek drugi put u istoriji olimpijskih igara u finalu nisu bili ni SAD, ni SSSR / Rusija. Godine 1980. u Moskvi, kada Amerikanci nisu učestvovali, u finalu su igrale Jugoslavija i Italija.

Protagonosti finala bili su:

Argentina-Italija 84-69 (43-41)

Dvorana “Oaka”. Sudije Dos Santos (Brazil) i  Voreadis (Grčka). Gledalaca:

14.500

ARGENTINA: Sančez 3 (1-2), Đinobili 16 (8-9), Noćioni 7 (3-4), Skola 25 (5-5), Volkovicki 13 (1-7), Montekija 17 (4-5), Fernandez 1 (1-2), Skonokini 2, Delfino.

Selektor: Ruben Mangano.

ITALIJA: Buleri 5, Bazile 9, Soranja 12 (4-4), Galanda 7 (1-2), Markonato 6 (2-4), Radulović, Poceko 12 (5-7), Rigeti 3, Rombaldoni 10 (1-1), Kjaćig 3 (1-5), Gari 2.

Selektor: Karlo Rekalkati.

* Prvi strelac turnira bio je Pau Gasol (Španija) sa 22,4 poena, Novozelanđanin Fil Džouns bio je drugi sa 21, a Jao Ming (Kina) treći sa 20,7;

* Jao Ming je bio najbolji skakač sa 9,3 uhvaćene lopte po meču, drugi je bio Dejan Tomašević sa 9,2, a treći Tim Dankan sa 9,1;

* Najbolji asistent bio je Šarunas Jasikevičijus (Litvanija) sa 5,6 dodavanja u proseku, drugi je bio Karlos Arojo (Portoriko) sa 5,2 i treći Mark Dikel (Novi Zeland) sa 4,5.

Photo: MN press