Na portalu nova.rs povodom praznika objavljeni su komentari poznatih (i manje poznatih) ličnosti na tematiku prema slobodnom izboru. Među njima je i tekst Tine Krajišnik, kapitena naše ženske košarkaške reprezentacije, koji prenosimo uz minimalna skraćenja, i uz zahvalnost kolegama sa sajta nova.rs.

***

Često sam u prilici da menjam životnu sredinu zbog prirode posla kojim se bavim tokom poslednjih petnaest godina. Ta putovanja i promene zemalja i gradova najčešće nisu u službi turističkog zadovoljstva, više su deo paketa na koji sam se obavezala baveći se profesionalno sportom.

Usput se vidi i obiđe dosta toga, što je lep bonus angažmana u inostranstvu. Prilagođavanje na novu sredinu i uslove se dešava prirodno i treba nam manje ili više vremena da bismo se osetili dobro u novom okruženju.

Samo zadovoljstvo upoznavanja različitih kultura, ljudi, mentaliteta, gastronomije ima svoju draž i bogatstvo i to predstavlja lepšu stranu medalje.

Svakom promenom i izazovom stičemo značajno životno iskustvo, bilo ono pozitivno ili negativno, postajemo bogatiji za još jednu kulturu, kontakt, prijateljstvo i perspektivu.

Upoznajući ljude iz raznih delova sveta, deleći sa njima i dobro i loše, imala sam priliku da vidim kako se ukrštaju potpuno različiti svetovi i koliko onda nostalgija ume da bude opipljiva. Tako je devojkama iz Australije, Afrike ili Amerike, koje se prvi put nađu na evropskom tlu, adaptacija novom mentalitetu i načinu života uglavnom nešto teža nego nama koje smo sa istog kontinenta.

U više navrata sam bila u ulozi instruktora vožnje, jer smo u klubovima mahom dobijali automobile sa manuelnim menjačem. Drugarica iz Amerike se već prvi dan susrela sa vožnjom „manuelca“, a do tada nikada nije imala priliku da se oproba u tome.

Interesantna situacija je bila kada je devojka koja je došla iz Afrike na timskom ručku pojela pileći batak, ali i kosti jer se u njenom mestu tako jede. Moja bliska prijateljica iz Australije sa kojom sam igrala jedne godine je bila vidno nezadovoljna i šokirana veličinom stanova koje smo dobili od kluba, jer je u Australiji to mnogo ispod standarda.

U većini evropskih klubova su obavezni timski obroci i druženja sa sponzorima kluba nakon utakmica, dok u Americi to nije slučaj. Svaki igrač dobije novac i jede gde, kada i sa kim želi. Generalno pravila ponašanja, dnevni raspored i treninzi su dosta strožiji u Evropi.

Kada je reč o humoru, zabavi, proslavi praznika i tu su razlike i te kako prisutne, iz sopstvenog iskustva izdvojiću aktuelna dešavanja povodom praznika u Rusiji. Novu godinu sam slavila gotovo svake godine u drugom gradu igrajući u raznim klubovima. Imala sam priliku da osetim prazničnu čaroliju i uzbuđenje povodom praznika, da vidim ukrašene trgove, jelke, pijace, ali ovoliku radost u celom gradu i iščekivanje najluđe noći videla sam samo u Ekaterinburgu.

Prelepi parkovi sa skulpturama od leda visine i do 30 metara, di-džej žurke na prepunim klizalištima, božićna pijaca sa suvenirima, toplim napicima i kolačima… Atmosferi svakako doprinosi i činjenica da od 31. decembra sledi deset neradnih dana u ovoj zemlji. Naravno i oni imaju tradiciju kupovine i deljenja poklona dragim osobama. Nezaobilazna tradicionalna ruska salata, kotleti od mesa i Napoleon torta su deo prazničnog menija.

Ma koliko sve čarobno izgledalo, vreme koje provodimo daleko od porodice i svoje zemlje jeste ona druga strana medalje, naročito u prazničnom periodu kada nostalgija dobija drugu dimenziju. Dok na minus dvadeset upisujem još jedno iskustvo u riznicu sećanja, čini mi se da će topao čaj, ruska kapa i jedno spuštanje niz veliki tobogan od leda barem malo da umanje nostalgiju.

Photo: MN press

(Izvor: nova.rs)