Iz Torina nam se javila naša čitateljka Marina Mojsilović, velika ljubiteljka košarke. Ona je iz Niša, ali odavno živi u Italiji. Poslala nam je priču o košarci u Torinu, gradu koji nikada nije bio poznat po basketu ali i dalje postoji nada da će to jednog dana ipak biti.

***

Iako je poslednjih nedelja bio bio teniski centar planete, Torino je tokom većeg dela godine fudbalski grad u kome se još od 1907. igra jedan od najpoznatijih gradskih derbija u Italiji, onaj između Torina i Juventusa. Naša sportska javnost radovala se jer je Novak Đoković osvojio šestu titulu na završnom Mastersu, a čak pet naših fudbalskih reprezentativaca koji su trenutno u Kataru igraju baš u Torinu.

Iako je veliki grad i može da se pohvali sjajnom sportskom infrastrukturom, na prvi pogled bi se reklo da se košarka nekako nikada nije „primila“. Današnji Basket Torino, koji igra u seriji A2, postoji tek od 2019. i zvanični je naslednik mnogo slavnijeg kluba Auksilijum, koga su navijači od milošte zvali Auks, i čije se  istorije rado sećaju. Pamte voljene igrače Mea Saketija, Karla Kaljerisa, Pina Brumatija i još cenjenije trenere Đanija Astija i Dida Gverijerija. Lepa prošlost danas izaziva setu ljubitelja košarke u gradu. Klub je postojao od polovine 60-ih godina prošlog veka, dok posle uspona i padova i brojnih preokreta nije ugašen nakon bankrota u junu 2019.

Najveći uspeh Auksilijuma na evropskoj sceni bilo je je finale Kupa Koraća u sezoni 1975/76. Upravo tog finala, odigranog 23. marta 1976, prisetili su se nedavno na zvaničnom veb sajtu kluba odgovarajućim tekstom u kome  su izneti  zanimljivi detalje iz polufinalnog i finalnog dvomeča. Naime, ekipa iz Torina koju je trenirao Augusto Đomo, izgubila je u gostima prvu utakmicu poufinala protiv Huventuda iz Badalone 107-83, a onda je u prepunoj hali „Palarufini“ na čudesan način nadoknadila veliku razliku iz prvog meča i pobedila 79-54, i sa samo jednim poenom prednosti u ukupnom rezultatu obezbedila mesto u finalu.

Osim neverovatnog rezultata, ovaj dvomeč ostao je upamćen po lukavosti centra Alberta Merlatija:  Više puta je išao na šut jednom rukom, dok je drugom protestovao, čime je ostavljao utisak da ga je protivnik faulirao. Sudije su nasele više puta i nagradile ga dodatnim slobodnim bacanjem posle priznatog koša. Ne zaboravimo da tada nije bilo šuta za tri poena, pa je Merlati ovim potezom pravio razliku. Još jedan zanimljiv detalj je da je Merlati slobodna bacanja izvodio, kako bi rekli „po starom“, a za nas bi to bilo „u maniru Radivoja Koraća“: sa dve ruke, raširenih nogu, izbačajem odozdo, sa visine kolena.

U prvoj utakmici finala u Splitu tim Jugoplastike, koji je sa klupe vodio trener Petar Skansi, činili su, između ostalih, Željko Jerkov, Rato Tvrdić, Duje Krstulović. Ekipu iz Torina iznenadio je sa 22 poena Mirko Grgin. Splićani su u prvom meču 16. marta 1976. u svojoj hali pobedili 97-84. Navijači  Torina  nadali su se čudu u revanšu.

U halu „Palarufini“, čiji je kapacitet bio oko šest hiljada mesta, ponovo je ušlo, kažu, deset hiljada ljudi. Utakmica je završena 82-82, nije bilo produžetka s obzirom na ubedljivu pobedu Splićana u prvom meču. Najbolji igrač Jugoplastike sa 18 poena bio je Željko Jerkov. Torino nije imao za čim da žali, postao je deo košarkaške mape Evrope i budućnost je izgledala svetlo.

Godine krahova

Klub je tri godine vodio i legendarni Sandro Gamba, pre nego što je prvi put postao selektor reprezentacije Italije i sa njom 1980. osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Moskvi. Iz Torina je u Moskvu poveo i Romea „Mea“ Saketija, koji je u Auksilijumu ostavio trag prvo kao igrač, a zatim i kao trener. Upravo je u klubu iz Torina počeo svoju trenersku karijeru koja traje i danas.

Osamdesete godine su donele i najveća uzbuđenja: klub je četiri puta igrao polufinale nacionalnog prvenstva i još dva puta četvrtfinale Kupa Koraća.

Posle godina uspeha sledile su godine krahova: loša sreća, povrede, pogrešni izbori kako stručni, tako i finansijski, ne samo da su onemogućili da se dosanja san o skudetu (tituli), već su vodili i do nepovratnog propadanja. Klub je ugašen 2008, a marka „Auksilijum“ darovana je Đaniju Astiju, čuvenom treneru kluba i „ocu košarke u Torinu“. Kada je 2015. jedan novi gradski klub, PMS Torino, obezbedio mesto u Seriji A, Đani Asti mu je ustupio ime Auksilijum i time se ono, doduše kratkotrajno, vratilo na košarkašku mapu Italije. Tih nekoliko godina do konačnog bankrota i gašenja, donelo je nastupe u Evrokupu (sezona 2017/18 i 2018/19) i osvajanje nacionalnog kupa 2018, jedini trofej u istoriji kluba. U narednu i, kako će se ispostaviti, poslednju sezonu, klub je ušao ambiciozno i za trenera doveo legendarnog Lerija Brauna, već narušenog zdravlja. Njegov boravak u Torinu trajao je kratko, a na loše igre u domaćem prvenstvu i Evrokupu nadovezalo se i neispunjavanje finansijskih obaveza i Auksilijum se na kraju sezone bespovratno ugasio.

Njegov naslednik, Basket Torino ili, kako se iz sponzorskih razloga danas zove, Reale Mutua Torino, od svog osnivanja igra u Seriji A2, a u sezoni 2020/21 bio je na pola koša od plasmana u Seriju A.

Ove godine klub pruža solidne partije, nada se plasmanu u plej-of i održava san o povratku najvećeg nacionalnog prvenstva u halu „Palarufini“.

Ljubitelji košarke u gradu velikog sportskog ugleda, kakav je Torino, to jedva čekaju. U međuvremenu mogu da pogledaju dokumentarni film „Vera je i dalje tu” iz 2017. godine, o istoriji košarkaškog kluba Auksilijum .

Link ka priči o finalu Kupa Koraća na zvaničnom veb-sajtu kluba:

https://www.baskettorinoofficial.com/news/pillole-di-storia—ep.-2-la-finale-di-coppa-korac-1976

Photo: Twitter