Priznajem da ne razumem najbolje glasove kojih je sve više u poslednje verme, tipa: Evroliga nas je izdala, FIBA nas je zaboravila, treba izaći iz ABA lige i igrati samo domaće prvenstvo… A sve to povodom predloga da se od 2016. igra nova Evroliga sa 16 timova, u kojoj nije predviđen niko sa ovih prostora. Nešto slično je zamislila i FIBA.

Emocije su proključale. Kao da to isto, samo pre dvadesetak godina, nije uradila UEFA. Kad je postalo jasno da najveći evropski klubovi ulažu ogroman novac, a Kup šampiona osvajaju klinci iz Ajaksa, a kasnije su “ušatog” nosili kući državni projekti poput Steaue i Crvene zvezde, jednostavno su preimenovali takmičenje u Ligu šampiona, i prilagodili ga onima sa velikim budžetima. Sada Ajaks, Steaua i Zvezda mogu da sanjaju da im se ponekad “otvore karte” pa da se uopšte kvalifikuju u tu ligu bogatih, a o osvajanju trofeja niko normalan ne mašta. A fudbal se i dalje igra širom Evrope, i malo kome smeta što se u Španiji kao prvaci smenjuju tri tima, u Nemačkoj dva, a u Italiji jedan i po.

Ne vidim šta je čudno što u košarci sada Evroliga i FIBA nude timovima u ovom regionu Kup Evrope, Evrokup ili kako će se već zvati takmičenje koje će po snazi biti broj 2. Zvezda, Cedevita i Budućnost barataju budžetima oko 4 miliona evra, Partizan, Cibona, Olimpija i Krka i mnogo manjim, i sad bi trebalo da se odjednom nađu u ligi sa ekipama koje godišnje troše najmanje deset puta više novca. I procentualno isto toliko više novca zarađuju. Ako bogati žele da naprave svoj klub gde će igrati i družiti se, ne treba im smetati. Ali zato nikako ne treba rušiti takmičenje koje već postoji, a to je ABA liga.

Mnogi kažu: šta će nam ABA liga kad nema prohodnost u Evroligu? I to kažu uglavnom oni koji poslednjih dana slave početak pregovora Srbije i Evropske unije. Zaboravljaju da iste takve pregovore već dve decenije vode Turska i EU, i to bezuspešno, a malo ko u Turskoj poziva da se sve to prekine, i da se zemlja zatvori i odrekne evrointegracija. Ako nisi trenutno dovoljno jak i bogat, to ne znači da treba da digneš ruke od svega, i da uvređeno kažeš: Odoh ja svojoj kući, a vi ćete tek tada videti kako je to bez mene…

Još nešto mi smeta: uvređeni su stavovima Evrolige i FIBA skoro isključivo navijači Zvezde i Partizana. Kao da je ABA liga smišljena da bi neki od ova dva kluba, ili čak oba, igrali elitno evropsko takmičenje. Na kraj pameti im ne pada da bi se kroz ABA ligu u Evroligu mogle kvalifikovati Budućnost, ili Cedevita, ili Krka, što da ne Zadar ili Olimpija. Niko ne pomišlja da su i ti klubovi podjednako oštećeni, ali to je već “deja vu”. Jer pre samo tri godine niko se nije previše sekirao kad je mučki oštećena Igokea, a sigurno se niko neće uzbuditi ako se nešto slično desi Mega Leksu u slučaju da taj tim bude šampion ABA lige (što nije nerealno).

Treba biti realan, ali ne baš onoliko koliko su to bili pariski studenti 1968. kad su istakli parolu “Budimo realni – tražimo nemoguće”. Niko nas ne tera na istupanje iz ABA lige i povratak nacionalnom prvenstvu, baš kao što niko ništa ne nudi našem nacionalnom prvaku. Znam, ima onih koji viču: Kako je Platini dao šansu klubovima iz siromašnijih evropskih zemalja da se takmiče u Ligi šampiona? Jeste, dao je tu šansu, i šta su u Ligi šampiona uradili Partizan, Dinamo ili Hajduk (da pomenemo samo one iz ex-yu)? Samo su se izbrukali u društvu koje očigledno nije za njih.

Postoji i druga škola mišljenja. Po njoj, bilo bi dobro da Evroliga rezerviše jedno mesto za prvaka ABA lige. U tom slučaju, nadaju se pojedini, država Srbija bi ušpricala neku ogromnu lovu u Crvenu zvezdu koja bi, kao prvak, mogla onda ravnopravno da se nosi sa evropskim milionerima. A takva Zvezda bi onda bila toliko jaka da bi i naredne godine, i svake sledeće, osvajala ABA ligu i bila takoreći stalni član elitnih 16 u Evroligi. Pa nek’ crknu oni iz Partizana, naravno i oni iz Zagreba, Podgorice, Ljubljane… E – tek ovaj scenario bi bio istinska katastrofa za košarku u celom regionu. Neuporedivo je pametnije održati ABA ovakvu kakva je – nije ona loša, i pokušati kroz nju izboriti mesto u Evrokupu. Kad tamo budu igrali ruska Lokomotiva i Himki, španska Unikaha i Valensija, turski Galatasaraj ili francuski Limož – sve ekipe sa budžetima od 10-15 miliona evra godišnje – da li bi bila sramota da se u takvom društvu nađu jedan ili dva najbolja tima sa Jadrana? Pa makar to bila i Mega Leks…

Dakle, da rezimiram, pred nama su u svakom slučaju samo dva moguća scenarija: ili da prihvatimo realnost i pokušamo da je popravimo, ili da kažemo svetu (koji to i ne želi da čuje) da su svi protiv nas i da mi više nećemo tako da se igramo. Pa da se lepo povučemo u domaću ligu, da tu igramo fantastičnu košarku i čekamo da svet shvati šta je izgubio i dođe na kolenima da nas moli da se vratimo. Sve varijante ovog drugog scenarija u prošlosti smo već isprobali, ne samo u košarci nego i u politici, ekonomiji, kulturi… Još uvek čekamo rezultate. Jedino još nismo pokušali da budemo realisti. Ko zna, možda bismo kao takvi imali više sreće…

Photo: ABA