Iako sve do Barselone 1992. Amerikanci na olimpijade  nisu slali profesionalce, uvek su – za razliku od svetskih prvenstavala – imali jake ekipe koje su uglavnom lako osvajale zlatne medalje. U Berlinu 1936, na debiju košarke na olimpijskim igrama, do zlata su stigli sa 5-0, u finalu su savladali Kanadu 19-8. U Londonu 1948. ostvarili su 8-0, u finalu 65-21 protiv Francuske. Treće uzastopno zlato osvojili su u Helsinkiju 1952. takođe sa 8-0, a u finalu su pobedili SSSR 36-25. Četiri godine kasnije u Melburnu opet je bilo glatkih 8-0, protivnik u finalu takođe je bio SSSR, a rezultat još ubedljiviji nego u Helsinkiju 89-55.

Finale u Melburnu igrano je na današnji dan, 1. decembra, a meč je očekivan sa posebnim interesovanjem zbog duela dvojice džinova, Bila Rasela na jednoj i Janisa Kruminša na drugoj. Rasel je već bio univerzitetska zvezda, Kruminš otkriće trenera Aleksandra Gomeljskog koji je baš tih godina u Rigi počeo stvaranje velikog vojnog tima ASK Riga koji će 1958, 1959. i 1960. osvojiti tri prva Kupa šampiona. Ključni čovek bio je Jan Kruminš, kolos od  (najmanje) 218 centimetara i 140 kila.

Rasel se, zahvaljujući enormnom košarkaškom talentu, upisao na univerzitet  San Francisko, do tada rezervisan za belce ali je stidljivo počeo da se otvara za crnce. Smestili su ga u sobu sa drugim crnim igračem koji  će mu vremenom postati najbolji prijatelj. Bio je to K.C. Džons ( ovo  “K.C. ” nisu inicijali, puno ime ne postoji jer se  čovek, jednostavno, zove  “Kej Si ” i tako je zaveden u svim dokumentima i košarkaškim knjigama). Kasnije  će zajedno praviti  čuda u Bostonu, ali prethodno je trebalo dokazati se na Univerzitetu. U svim intervjuima Rasel ne zaboravlja da spomene ime trenera Rosa Gajdajsa  koji je sa njim provodio sate i sate na terenu usavršavajući njegovu tehniku. Godine 1955. njihov Univerzitet  postao je šampion  NCAA, a Rasel najbolji igrač. Imao je prosek od 21,4 poena i 20,5 skokova! Naredne sezone ponovio je  dabl-dabl sa 20,6 poena i 21 skokom. Obojica su otišli na Olimpijske igre u Melburnu gde je Rasel  bio najbolji igrač tima koji se lako dokopao zlatne medalje. Na povratku, američki tim je posetio više afričkih zemalja koje su, kao pra-domovina njegovih predaka, ostavile jak utisak na mladog Rasela.

Janis Kruminš je bio 4 godine stariji, u Melburnu je imao 26 godina prema 22 Bila Rasela, ali je Amerikanac bio neuporedivo iskusniji jer je košarku igrao od rane mladosti, dok je Kruminš dosta lutao i  kasno pronašao sebe u igri među obručima. Sa 14 godina je već bio visok 2 metra, ali nije pomišljao na košarku. Morao je da radi jer je rano ostao bez oca. Sovjetski sportski stručnjaci  pokušavali su od njega da naprave rvača, boksera ili atletičara u nekoj bacačkoj disciplini, ali svi pokušaji su propali jer on nije pokazivao ni volje ni talenta za sportove koje su mu nametali. “Živnuo” je tek kada je nekako dospeo u ruke  Aleksandra Gomeljskog koji je, čim ga je video, rekao svoju čuvenu rečenicu: “Dobili smo centra”.

Gomeljski je po dva sata dnevno individualno radio sa Kruminšom i ubrzo je napredak bio vidljiv. Olimpijada u Melburnu bila je prvo veliko takmičenje za Kruminša. U utakmicama do finala igrao je promenljivo, od mečeva bez poena preko 7 ili 8 do “eksplozije” u polufinalu protiv Francuske kada je ubacio 27 poena uz 9/10 sa linije penala. Na drugoj strani Bil Rasel je bio mnogo stabilniji, samo je jednom bio ispod 10 poena, po 20 je ubacio Japanu i SSSR-u grupi (85-55). Sreli su se ponovo u finalu, ali sovjetski tim nije prošao ništa bolje. Amerikanci su pobedili sličnom razlikom (89-55) a direktni duel pripao  je Raselu koji je ubacio 13 poena, dok je Kruminš upisao samo 4, sve iz slobodnih bacanja. Iako znatno niži (208 centimetara) Rasel je bio mnogo pokretljiviji, tehnički potkovaniji, lukaviji. Lako je izlazio na kraj sa Kruminšom koji je shvatio da mora još mnogo da uči. U kasnijim godinama bio je ključni čovek i svog kluba i ekipe SSSR, tri puta evropski prvak sa ASK  i reprezentacijom i još dva puta olimpijski vicešampion, 1960. i 1964. Dve godine posle Melburna, na nekom turniru u Briselu, SSSR je pobedio neku američku selekciju a Kruminš je dao 27 poena i bio nezadrživ.  Da je bilo prilike da ponovo igra protiv Rasela možda bi ishod bio drugačiji, ali Rasel je otišao u NBA a Kruminš postao dominantan centar Evrope. Naša publika videla ga je prvi put na Evropskom prvenstvu u  Beogradu 1961. Bio je atrakcija i na terenu i van njega, o čemu svedoči i ova slika nastala ispred najveće hale beogradskog sajma. Dvojica španskih reprezentativaca, Alosen i Alonso Martinez, hteli su sa slikaju sa sovjetskim džinom.

Bil Rasel je 1974. ušao u “Kuću slavnih” u Springfildu a 2007. u svoju ga je uvrstila i FIBA.  Kruminš je umro 20. novembra 1994. bez  takvog priznanja. U Rigi bi negde  trebalo da postoji njegova bista koju je povodom 20 godina Letonije u okviru SSSR radila skulptorka Inesa, kojom se oženio i sa kojom je dobio dva sina i jednu kćerku. U jednoj anketi 2006. izabran je za trećeg najpopularnijeg sovjetskog košarkaša, iza takođe cenatara Arvidasa Sabonisa i Vladimira Tkačenka.

Photo: Privatna arhiva i NBA