Sećam se kao da je bilo juče. Ivo Nakić, na kraju sezone koju je proveo u TDK Manresi, prespavao je kod mene u Barseloni. Ustao je neuobičajeno rano. Zatekao sam ga u dnevnoj sobi sa suzama u njegovim plavim očima. Nisam stigao ni da pitam šta se desilo, sam mi je rekao:

– Poginuo Dražen Petrović…

Vest koju niko nikada nije želeo da čuje saopštio mu je neki minut ranije Danko Cvetičanin. Nesreća sa tragičnim posledicama dogodila se dan ranije u Nemačkoj, ali do mnogih je strašna istina stigla dan kasnije…

Danas je 30 godina od kada nema Dražena Petrovića. Kao i za svim ljudima koji su bili uspešni u onome što su radili bolje od drugih ostalo je delo, sećanje na jednog košarkaškog virtuoza, na “košarkaškog Mocarta” kako ga je svojevremeno, u jeku  najveće slave, nazvao Enriko Kampana, novinar “Gazete delo Sport”. Pre nekoliko godina sam u Beogradu, tokom Fajnal for turnira, video Draženovu (i Acinu) majku Biserku. Bila je sa unukom Markom, Acinim sinom. Ona je svoj život od tog kobnog 7. juna 1993, posvetila očuvanju sećanja na Dražena. Sa najvećim zadovoljstvom poklonio sam joj dva primerka moje poslednje knjige, biografije 101 velikana evropske košarke među kojima je, naravno, i Dražen. Ona je meni poklonila dres Netsa sa brojem 3 koji je nosio Dražen… Slikao sam se gospođom Biserkom i Mirjam Poterbin, majkom Luke Dončića koga mnogi smatraju najvećim talentom od vremena “Mocarta”.

Sećam se kada sam prvi put čuo za ime Dražena Petrovića. Negde ujesen 1979, na početku novog šampionata Jugoslavije, Šibenka je gostovala u Beogradu. Trener-igrač bio je Zoran-Moka Slavnić. Na terenu, odmah posle meča, novinarma je rekao:

– Ima u Šibeniku jedan klinac koji će biti bolji od Kiće i mene… Veliki je talenat a voli da radi, vrlo je ambiciozan. Zove se Dražen Petrović, zapamtite to ime.

Zapamtio sam. Nekoliko meseci kasnije, 29. decembra 1979, u duelu Šibenka-OKK Beograd 15-godišnji Dražen Petrović dao je svoj prvi prvoligaški koš. Dao ga je preko ruku Rajka Žižića, teškog centra od 210 centimetara. Taj koš tačno je odslikao karakter buduće zvezde svetske košarke: uradio je nešto što je izgledalo nemoguće, nelogično, izabrao je najteži put jer je od najranije mladosti voleo izazove. Umesto da se zaustavi i šutne pre eventualne blokade, zabio se pod koš i parabolom nadmudrio rivala.

Na Evropskom juniorskom prvenstvu 1981. u ekipi sa Velimirom Perasovićem, Stojkom Vrankovićem, Zoranom Sretenovićem, Sašom Radunovićem… Dražen je neumorno “trpao”: 31 poen protiv Finske, 41 protiv Španije, 42 Izraelu, 37 Francuskoj, 43 Grčkoj… Ukupno 227 poena, prosek 32,5.

Bio je to tek početak karijere koja je, na žalost, potrajala samo 14 godina. Posle Šibenke igrao je u Ciboni, pa Realu, bio je među Evropljanima-pionirima u NBA, prvo u Portlandu gde Rik Adelman nije umeo da vidi kakvog igrača ima. Verovatno je shvatio kad je video Dražena u dresu Netsa sa prosekom od 22,3 poena i 45% za tri poena (75/167). Bio je pred potpisivanjem novog ugovora u NBA dok mu je Panatinaimkos nudio “pola Akropolja” da obuče zeleni dres. U njegovom stanu u Njujorku roditelji i brat Aca našli su imena tri kluba: Nju Džersija, Njujorka i Hjustona. Aca misli da je Dražen bio najbliži prelasku u Njujork.

Photo: Koš magazin arhiva