Pre utakmice sa Nemačkom pred reprezentacijom Srbije bila su dva cilja: pobediti, i pobediti sa više od pet poena razlike da bi se domogli prvog mesta u grupi. Nažalost, izgubljena je utakmica (81-88), što mnogima koji ne prate pažljivo košarkaška zbivanja predstavlja iznenađenje. Pa su odmah potražili razloge iznenadnog poraza.

Postoje tri razloga našeg poraza, a oni imaju ime i prezime: Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović i Nemanja Bjelica!

Sva trojica su sedeli u prvom redu pored parketa u dvorani Spens, i svako od njih ima itekako jak razlog zašto nije bio u dresu reprezentacije. A da su se našli na Đorđevićevom spisku, sigurno bi pobedili Nemce. I sigurno bi ispunili i onaj drugi cilj – da ih savladamo sa više od pet poena razlike. Ma – bilo bi i +25!

Ovako, mučili smo se protiv izuzetno jake i kvalitetne reprezentacije. Nikako nismo mogli protiv Denisa Šrudera, iz Atlanta Houksa, i Maksimilijana Klebera iz Dalas Meveriksa. Njih dvojica vezali su 37 poena u našem košu, i davali ton igri tima koji trenira Henrik Redl. Nemci su pogodili 12 trojki od 25, koliko su šutirali, što daje fantastičan procenat 48 odsto. Mnoge od tih trojki bili su „divlji“ šutevi, ali su ušle. Dok su nam rešetali koš van linije 6,75 mnogi su se setili prošlogodišnjeg Evropskog prvenstva u Turskoj, gde naša reprezentacija nikako nije pronalazila odbranu od šuteva za tri poena. Izgleda da je to boljka od koje još uvek pati tim Saše Đorđevića.

Naši igrači su pogodili pet trojki manje od Nemaca, a šutnuli su dve više, što daje mizeran procenat 25,9 odsto. Bekovi Vasa Micić i Stefan Peno su pogodili jednu trojku iz jedanaest pokušaja (Micić 0/9, Peno 1/2). Sa takvim šutem spolja nije se mogla savladati ni slabija ekipa od ove nemačke. Sliku zaokružuje jedanaest promašenih slobodnih bacanja, što je nedopustivo na reprezentativnom nivou.

Najjači utisak večeri je puna dvorana Spens u Novom Sadu. Još jedan dokaz da je to grad koji voli košarku, i koji zaslužuje bolju košarku od one koju gleda poslednjih decenija. Vojvodina se takmiči u Košarkaškoj ligi Srbije, prošle godine je uspela da se kvalifikuje u to takmičenje, pre toga je dvadeset godina bila drugoligaš u rasulu. Sve što je vredelo odlazilo je iz Novog Sada, kao na primer naši sadašnji reprezentativci Nikola Milutinov i Stevan Jelovac, rođeni Novosađani. Košarkaški klub Vojvodina ima sjajnu dvoranu i još bolju publiku, ima i odlične ljude u upravi, ali šta vredi kad nema tradicije, nema za šta da se uhvati. Trener Filip Socek, zadovoljan plasmanom u Prvu ligu Srbije, ne žali za Superligom, i za sledeću sezonu najavljuje napad na ABA2. Posle dve decenije tavorenja to izgleda ambiciozno i lepo, međutim sa publikom kakvu ima Novi Sad to je ispod svakog nivoa. Ta publika zaslužuje veliki tim i velike utakmice, a Srbiji trebaju igrači koji će postajati reprezentativci igrajući u Vojvodini. Nažalost, ovo se priča dugo, nesnosno dugo, a svi do čijih ušiju dopre ta priča slože se, kažu „Da, tako je“. I ništa se ne događa.

Photo: FIBA