Istorija svetske košarke ne pamti veću polemiku od one posle finala Olimpijskih igara u Minhenu 1972. između SSSR–SAD. Završeno je pobedom Sovjeta 51-50, ali uz skandal o kome se i danas priča. U mojoj knjizi “Koš po koš 2” detaljno sam obradio dramatični kraj i sve što se dešavalo posle.

*Deset sekundi do kraja, 49-48 za SSSR koji ima i loptu. Tom Makmilan blokira šut Aleksandra Belova, daje loptu Dagu Kolinsu, koga 3 sekunde pre kraja faulira Zurab Sakandelidze. Kolins pogađa oba penala, Amerikanci vode 50-49. Selektor SSSR Vladimir Kondrašin tražio je tajmaut, po nekim verzijama nije imao pravo na njega. Bilo kako bilo, nije ga dobio, utakmica je nastavljena, Jedeško je bacio ka Sergeju Belovu kad se začula sirena.

*Semafor je pokazivao da je preostala jedna sekunda kada je igra zaustavljena. Sovjeti protestuju, Amerikanci već slave titulu.

*Vilijam Džons, generalni sekretar FIBA, diže se sa svoje stolice u prvom redu, podiže tri prsta što je značilo da treba da se odigraju još tri sekunde. Amerikanci se nevoljno vraćaju na teren, ali veruju da za tri sekunde ne mogu da prime koš. A pokazalo se da mogu…

*Ivan Jedeško je ispod svog koša bacio loptu preko celog terena prema A. Belovu. Ovaj je bio spretniji i sretniji od Forbsa i Džojsa, uhvatio je loptu između njih, fintirao i pogodio – 51-50 za SSSR! Nastao je opšti metež, Amerikanci su žestoko protestovali, Sovjeti žestoko slavili. Bio je to prvi poraz ekipe SAD na olimpijskim turnirima.

Mnogo godina kasnije, za vreme Evropskog prvenstva 2007. u Madridu, Sergej Belov mi je ispričao svoju verziju događaja, ali je pre toga uzeo moj blok i nacrtao raspored igrača:

– Vodili smo sa 49-48, Amerikanci su bili u napadu, Dag Kolins je uspeo da pogodi i oni su poveli 50-49. Semafor je pokazivao da su preostale samo tri sekunde. Ivan Jedeško je uveo loptu bacivši je prema meni. Bio sam na našoj polovini, ali blizu centra. Dok sam primao loptu, začula se sirena sa stola koji je bio iza mojih leđa. Bila je to evidentna greška jer je vreme moralo da počne da teče od trenutka kada sam ja primio loptu, a ne kada je Jedeško bacio ka meni. Dodatnu konfuziju izazivao je sat, pokazivao je 19,59… Nastala je gužva, rasprava, nama se sve učinilo kao večnost. Na kraju je Vilijam Džons podigao tri prsta i pokazao da treba odigrati još tri sekunde. Amerikanci se nisu mnogo bunili jer su valjda mislili da će se lako odbraniti. Jedeško je u ponovljenom uvođenju promenio odluku, bacio je loptu preko celog terena ka Aleksandru Belovu, koji je bio spretniji od dvojice Amerikanaca. Uhvatio je loptu, fintirao, oni su skočili u prazno i gotovo se sudarili u vazduhu, a kada su se vratili na parket, on se podigao i sigurno pogodio za 51-50. Ubeđen sam da je Džonsova odluka bila ispravna, greška zapisničkog stola bila je evidentna.

U knjizi Robera Bisnela “La Fabuleuse histoire de basket-ball”, sa neskrivenom antipatijom za sovjetski tim, opisana je detaljno situacija. Bisnel tvrdi da je loptu u igru posle penala Kolinsa uvodio Paulauskas. To je samo jedna od različitih verzija drame na kraju. Na tu temu Sergej Belov mi je ispričao sledeću anegdotu:

– Po povratku u Moskvu jedan list je želeo da rekonstruiše svaki detalj i napravio je anketu sa 11 direktnih ili indirektnih učesnika, od igrača i trenera do novinara. I znate šta se desilo? Isti rasplet svi su videli na različite načine! Naravoučenije – nema apsolutne istine.

Amerikanci su se naravno žalili, a Komitet za žalbe FIBA odbio je, posle 18 sati, prigovor. Nezadovoljni Amerikanci optužili su tročlanu komisiju za „političku pristrasnost“ jer su članovi Hep, Kelser i Baglajevski bili iz Mađarske, Kube i Poljske, zemalja koje su bile pod političkim uticajem Moskve. U obrazloženju odluke rečeno je da žalba nije mogla biti prihvaćena s obzirom na to da se radilo o jednoj „tehničkoj odluci“, a delegacija SAD je žalbu bazirala na „etici i moralu“. FIBA je pojasnila da je Kondrašin imao pravo na tajmaut jer je lopta bila u posedu sudije.

Vilijam Džons nikada nije do kraja objasnio svoju odluku koja je dovela do najdramatičnijeg finala u istoriji olimpijskih igara.

Na pobedničkom postolju druga stepenica ostala je prazna. Amerikanci se nisu pojavili da prime svoje srebrne medalje i nikada ih nisu preuzeli. Još uvek su u sefu MOK-a u Lozani.

Ostalo je zapisano:

SSSR-SAD 51-50 (26-21)

Minhen, 9. septembar 1972. Olimpijska dvorana. Sudije: Rigeto (Brazil) i Arabađan (Bugarska). Gledalaca: 6.500

SSSR: Sergej Belov 20 (4-6), Zurab Sakandelidze 8 (4-8), Mihail Korkija 4 (2-2), Aleksandar Belov 8 (2-4), Modestas Paulauskas 3 (3-4), Aleksandar Bološev 4, Ivan Jedeško, Genadij Voljnov. Nisu ulazili Anatolij Polivoda, Alžan Žarmuhamedov, Ivan Dvornij, Sergej Kovalenko. Selektor: Vladimir Kondrašin

SAD: Tom Henderson 9 (1-2), Ed Ratlef 6, Bobi Džons, Džim Bruver 9 (3-4), Dag Kolins 8 (6-6), Majk Bantom 2 (0-2), Džim Forbs 2, Tom Mekmilen 2, Kevin Džojs. Nisu igrali Keni Dejvis, Dvajt Džons i Tomi Barleson. Selektor: Henk Ajba

*Olimpijada u Minhenu ostala je zapamćena i po terorističkom aktu grupe „Crni septembar“, jedne frakcije Organizacije za oslobađanje Palestine. Osam terorista ušlo je u zoru 5. septembra u paviljon u kome su bili izraelski sportisti i otelo 11 talaca. Tražili su oslobađanje 234 zatvorenika u izraelskim zatvorima, kao i oslobađanje osnivača Frakcije Crvene armije Andreasa Badera i Urlike Majnhof, koji su bili u nemačkim zatvorima. Teroristi su imali pomoć nemačkih neonacističkih grupa. Kriza je završena tragedijom: u pokušaju oslobađanja talaca ubijeno je 11 izraelskih sportista i trenera, stradalo je i 5 od 8 terorista i jedan policajac. Takmičenja su bila obustavljena na jedan dan, ali je tadašnji predsednik MOK-a, Amerikanac Ejveri Brendidž, odlučio da se Igre nastave.

Photo: Privatna arhiva