Opet malo o aktuelnom vremenu, ili trenutku u kome živimo. Kao i u svim oblastima života, tako i u trenerskom poslu tendencija je da kompjuteri zamene ljude. Čini se kao da stasava generacija trenera više zaokupljena pogledom u monitor nego pogledom u svoje igrače. Treneri konstantno traže odgovor od kompjutera, ili nekog analitičara (koji o košarci zna samo definiciju sa Vikipedije) šta da rade, koju petorku da stave na teren, da li je bolje više šutirati za dva ili za tri poena…

Konstantno se od kompjutera traži algoritam koji će doneti pobedu na terenu. Ispituje se koliko poena se postiže iz kog napada, koliko koji igrač treba da provede minuta na parketu. Sve se informacije dobiju i analiziraju. Ali, analitički i statistički podaci ne znače ništa ako ne umete da ih protumačite. Ako vaša ekipa ima manje skokova od protivnika, znači da igrači ili ne učestvuju u zagradjivanju, imaju lošu tehniku zagradjivanja, ili ne vole kontakt pri zagradjivanju. Dolazimo na kraju do individualne taktike, osnovne tehnike i karaktera igrača.

Dakle, ako sve dobro protumačimo, shvatićemo da problem nije ni u set ofensu, ni u vrsti odbrane koju igrate, već u individualnoj taktici ili u osnovnoj košarkaškoj tehnici vaših igrača (uz ogradu da dobar izbor kolektivne taktike svakako ima veliki uticaj na ishod utakmice). Kompjuter ne može ovo naučiti igrače. Ne može ni sve više korišćena „veštačka inteligencija“. Svakako će to morati da uradi trener.

U stvari nije ni u tome glavni problem. Što bi naš narod rekao – „nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati”. Kad trener stane ispred svoje ekipe, svo znanje koje poseduje neće mu pomoći ako ga ne prenese igračima, i oni ga ne slede. Ni tu  kompjuter ne može pomoći.

Posle ove kratke demagogije i opštih mesta da predjem na stvar.

Košarkaška ekipa se ne može voditi kao što se igra video igrica. Ona je sastavljena od momaka ili devojaka koji imaju svoje ličnosti, emocije, baš kao što ih imaju i treneri. Kompjuteri, statistika i analitika moraju biti samo pomoćna sredstava, a nikako ono iza čega će se treneri skrivati.

Takodje se previše značaja pridaje skautingu u dinamičnoj igri kakva je košarka. Koliko sam puta čuo rečenicu „Odradili smo dobar skauting, znamo sve šta igraju”. Odlično, to će sigurno doneti pobedu. Džon Vuden je jednom rekao da je najveća zabluda trenera da misle da samo oni imaju mozak. Ima ga i protivnički trener.

Skauting je početak, a prilagodjavanje u toku utakmice je završetak procesa. Meni deluje da se previše pažnje poklanja protivniku, crtaju se beskrajne šeme napada, prave maratonski sastanci, teraju se igrači da uče protivničke napade, kada protivnički plejmejker prozove napad cela klupa skoči da skrene pažnju igračima odbrane koji je to napad… Sve ovo treba da postoji, treba poznavati protivnika, ali ne treba od svega toga praviti nauku. Nauka je naučiti svoje igrače da igraju i da se snalaze u različitim situacijama. Da citiram Majka Kžiževskog: ”Na košarkaškoj utakmici je jedino sigurno da će se lopta podbaciti na početku”. Šta će protivnik uraditi, to možemo samo da nagadjamo. I da se prilagodjavamo. Ili da nateramo protivnika da se prilagodjava nama.

Postoji tendencija da trenerske poslove, naročito u NBA, preuzimaju treneri koji svoje karijere započinju u video sobama radeći skauting, a onda preuzimaju ekipe. Sve više se treneri oslanjaju na informacije koje im daje kompjuter, opet naročito izraženo u NBA. To ne mora da nužno bude loše, ali nekako mi se čini da otkako je ta tendencija na snazi produkcija američkih igrača je sve manja. Ne naziru se ni blizu novi talenti poput Brajanta, Lebrona, Duranta, Karija… Tejtum, Morant i ostali će teško biti svetski prvaci, po mom mišljenju.

Trenutno postoji 4-5 reprezentacija u svetu koje mogu da pobede američku selekciju, a od pet najboljih igrača NBA lige – četvorica nisu Amerikanci.

Možda je ovo ipak samo slučajnost, sami donesite zaključak.

I iskreno se nadam da će pobediti treneri, a da će analitika biti na svom mestu.

Kao i uvek istina je negde na sredini.

O tehnologiji u sportu (košarci) iz ugla kondicionog trenera Uroša Cvetića

Zbog čega bi trebalo biti obazriv sa upotrebom tehnologija u fizičkoj pripremi? Živimo u vremenu ogromnog tehnološkog i tehničkog napretka, i svedoci smo da se te tendencije sve više ostvaruju i u sportu. Ipak, čini mi se da mnoge sfere života od toga stradaju. Na primer,  ekologija, komunikacija medju ljudima, sposobnost kritičkog mišljenja itd. Ako govorimo o sportu, trebalo bi da postavimo pitanje – da li je sve veći broj kamera, pulsmetara, akcelerometara i ostalih „gedžeta“ doprineo igri (na koju se svaki sport svodi, barem kolektivni), i koliko? Da li tehnologija i tehnika doprinose ostvarivanju funkcija sporta? U ovom slučaju košarke?

Nabrojacu nekoliko funkcija, po profesoru Koprivici („Osnove sportskog treninga“): vaspitno -obrazovna, zdravstveno-rekreativna, hedonistička, socijalizacijska i druge. U praksi mi sve češće izgleda da treneri (dobrovoljno?) ustupaju mesto kompjuteru, tražeći od njega odgovor u kakvom se stanju nalazi sportista, ili na koji način da pripreme ekipu. Naravno da odredjeni podaci mogu biti korisni, ali ne treba zanemariti holistički pristup, odnosno ne zaboraviti da je treneru u opisu posla demonstracija, korekcija, davanje ličnog primera, samodisciplina, razgovor itd.

Treneri nude „onlajn“, čak i ljudima koje praktično nikada nisu ni videli. Pomoću savremenih tehnologija, moguće je da sportista uradi odredjene testove na osnovu kojih trener može da sastavi program. Medjutim, postavlja se niz pitanja, od kojih je verovatno glavno – kakva je tehnika izvodjenja vežbi koja uključuje stalnu korekciju (ko radi sa sportskim ekipama u kontinuitetu, zna da je ona neophodna i posle godina treniranja istih sportista). Da li sve može da se vidi preko kamere, ili odredjenih podataka u aplikaciji na telefonu?

Posebno mogu biti štetni programi i aplikacije koje „popravljaju skok za 30 dana“ jer uglavnom uključuju univerzalni program vežbanja koji ne uzima u obzir na kojim ljudima se isti primenjuje. Verujem da ako ne možemo da se vratimo nekoliko koraka unazad, onda barem možemo da usporimo proces. Da se vratimo na osnove svestrane fizičke pripreme, posebno u uslovima kada su deca sve manje „pismena“, jaka i spretna (što se opravdano povezuje sa gore nabrojanim faktorima, poput enormnog provodjenja vremena sedeći ispred ekrana). Duh vremena je takav kakav je, ali možemo da se prilagodimo, u tom smislu i tehnologiju treba koristiti racionalno, ali nikada ne izgubiti iz vida da radimo sa ljudima.

Photo: Twitter