Po mnogo čemu je prošla sezona KK Budućnost Voli bila za zaborav. Najviše zbog toga što je već nakon Nove godine bilo je jasno da je „precrtana“. Uprava kluba je dovođenjem Vlade Jovanovića pokazala stav. Stameni Čačanin se kalio uz Duška Vujoševića u Partizanu, s kojim je dominirao u Jadranskoj konkurenciji. I sam je, kao prvi trener, osvojio titulu ABA lige. S druge strane, oprobao se i u ozbiljnim timovima na našim prostorima, ali i šire – sve do Kine.

U Podgoricu je stigao iz Mege i uhvatio se u koštac sa sasvim drugačijim izazovom. U najavi sezone Jovanović je svima u klubu poželio dobru i uspješnu sezonu, ali i pozvao navijače, da se vrate u „Moraču“. O izabranicima je pohvalno govorio, a naveo kao osnovni nedostatak veoma kratko vrijeme za pripreme, s čime se pate sve ekipe koje imaju reprezentivce.

– Moju prvu izvjavu sad bih analizirao sa dve tačke gledišta – počeo je trener Budućnost Volija. – Prva tačka gledišta je sam trening. Trening se pre svega radi da bi se podigao individualac u fizičkom i košarkaškom smislu. Ali i da bi se kroz fazu treninga uspostavila neka pravila i ponašanja i odbrane i napada u kolektivu, odnosno u grupi. Naš broj kolektivnih treninga, na kojima je bila cela ekipa, mali je u odnosu na deo sezone u kome jesmo. Zato naša košarka i dalje nema stamen. U pojednim trenucima možemo da izgledamo jako dobro, a onda nam se dešava da variramo i da imamo problem.Razlozi su evidentni. Uzevši u obzir taj pripremni period u kojem smo bili bez devet igrača, pa FIBA prozore, povrede, bolesti…

– Drugi segment, drugi pogled na moju prvu izjavu, gde sam kazao da se radi o dobroj grupi momaka koji su jako predani poslu i dalje stojim iza toga. Definitivno, mislim da smo izabrali prave momke, da su ti momci izuzetni profesionalci, dobri ljudi, dobro funkcionišu u grupi, što nam donekle olakšava posao i situaciju koja je malo teža za nas.

Budućnost Voli je napokon na trećem mjestu u ABA ligi, sa realnim šansama da ga zadrži do kraja regularnog dijela sezone. Znači li to da ste ispunili cilj?

– Nekoliko puta sam govorio oko ciljeva. Budućnost Voli je veliki klub, sa velikom košarkaškom istorijom i što se tiče rezultata u raznim ligama u svim državama, i što se tiče igrača koji su prošli kroz njen pogon. Ciljevi Budućnost Volija su uvek najviši. Pred početak sezone jedan od ciljeva bio je da budemo što bolji kotirani u ABA ligi. U ovom trenutku samo na trećem mestu, i to je praktično ono što smo mi želeli na početku sezone. Na drugoj strani imamo Evrokup u kome bih rekao da smo onako kako treba. Nisam na početku, a verujem ni većina ljudi, računao da će da bude ovakav raspored pobeda, ali smo računali na ovo i mislim da smo tu po planu. Mi smo praktično u rotaciji imali samo trinaest igrača, dok su ekipe koje igraju dva takmičenja imale petnaest do osamnaest igrača. I zato se svaki izostanak debelo osećao i na treningu, a kamoli na utakmicama.

Iskoristili ste prostor da pojačate tim. Jeste li ovaj put pogodili?

– Vi danas imate veliki broj evroligaša i potrebu svakog evroligaša za velikim brojem kvalitetnih igrača. To vam je broj timova pa puta petnaest i naviše. Onda pričam o Evrokupu i svim takmičenjima koja su ispod. Nije lako naći kvalitetnog igrača. Uz to, ovde treba da se nađe i igrač komplementaran ovom kolektivu, kao čovek, ne samo svojim kvalitetom da donese neke brojeve koji bi nas unapredili, nego da i svojim kvalitetom i košarkaškim i personalnim, poveća kvalitet ljudi oko sebe. Pratili smo dugo evropsko tržište igrača. Jako je teška situacija na marketu i nije bilo lako naći kvalitetne igrače. Obrzirom da smo mi tražili igrače koji bi zadovoljavali više parametara, trudili smo se da ne pravimo grešku. S ovom do-selekcijom, sa tri nova igrača, Grinom, O’Brajenom i Lekomtom sam veoma sam zadovoljan. Jako su kvalitetni igrači. Imaju iskustvo igranja u najkvalitetnjim evropskim ligama i najkvalitetnijim evropskim takmičenjima, računajući Euroligu i Evrokup. Uz to su sjajni momci. U ovom senzitivnom delu sezone, gde praktično od svake utakmice zavisi pozicija na tabeli, kako u ABA tako i u Evrokupu, vrlo je bitno da momci koji dolaze ne poremetu postojeću hemiju. Zadovoljan sam kako smo reagovali.

Značajan dio karijere proveo si sarađujući s crnogorskim trenerima, s Duletom Vujoševićem u Partizanu, a onda i sa Lukom Pavićevićem u reprezentaciji. Može li se kazati da su oni na određen način usmjeravali tvoju trenersku karijeru?

– Sigurno! S Duletom sam krenuo da se bavim ovim poslom. Pre toga moram pomenuti i pokojnog profesora Acu Janjića, takođe mog Čačanina, koji je godinama bio temelj Partizanove škole košarke, s kojim sam počeo da radim i dugo sam radio s njim. Onda sam otišao kod Duleta. O Duletu sve što kažete je suvišno… On je udario temelj mog razmišljanja, odnosu prema košarci, disciplini, da ne pričam o taktici jer to ljude ne zanima. Izvrsni smo prijatelji.

Sa Lukom Pavićevićem upoznao sam se neposredno pred reprezentativni angažman, 2014. godine. Od tada smo postali sjajni prijatelji koji se bukvalno čuju svaki dan. Možda ljudi ovde ne znaju dovoljno Luku Pavićevića pa ne znaju koliko je Luka dobar trener.

Još jedna legenda ne samo Budućnost Volija nego i košarke uopšte je poveznica s tobom: u Megu si došao poslije Dejana Milojevića, kad je on otišao u Podgoricu, a onda ga na neki način naslijedio i u Budućnost Voliju…

– … I možda ću da odem u Golden State posle. Bilo bi lepo svakako. Ja volim trenerski posao, volim košarku. Svako iskustvo u kome možeš da radiš, da stvari menjaš je dragoceno. Ja sam imao takvo iskustvo u Partizanu, imao iskustvo u Megi. Normalno, igrači u Megi nisu bili nivoa Partizana. Bili su na pola puta do onoga što treba da budu, prema projekcijama koje smo za njih imali u glavama. Neki su dohvatili te ciljevi pa su otišli na mesta na koja smo mi mislili da će oni da budu, što je fenomenalno, uz ogroman rad…Bili su to igrači bez iskustva kojima je trebalo mnogo stvari da se pokaže da bi mogli da funkcionišu. Dragoceno iskustvo i uživao sam dve godine u Megi, kao što i sad uživam ovde. U Podgorici je već drugačija situacija. Radi se o igračima koji su formirani, koji su afirmisani u ABA ligi u Evrokupu. Pojedinci su igrali i Evroligu. Imamo i strance sa solidnom reputacijom… Posao je totalno drugačiji, ali mu pristupam sa istim entuzijazmom. Iako su daleko iskusniji od košarkaša Mege, ovi su ljudi ovde željni znanja, ‘oće da rade, ‘oće da idu napred. Predobar je to posao.

Kako je došlo do toga da izaberete Budućnost Voli, odnosno, Budućnost Voli Vas?

– U našem regionu, na našem govornom području ima dosta kvalitetnih trenera. Možda ljudi to ne znaju ali ABA liga je jako zahtevna liga. Mi nemamo sreću da imamo bogatu ligu kao što je ACB liga, nemačka liga… ABA je pre svega jedna uređena liga gde ima dosta kvalitetnih timova, u odnosu na budžete koje imaju. Nije to lako. Nije lako napraviti ni tim od 20 – 30 miliona eura, da se razumemo, ali nije lako i nemati budžet pa napraviti tim i igrati svake godine košarku i boriti se. U ovoj ligi se izdvajaju Partizan, Zvezda, ovde Budućnost Voli, na žalost Bosne više nema, Cibona, Olimpija, Zadar koji je uvek bio stecište talenata i velikih košarkaša, moj Borac Čačak. Jedan od klubova koji su nosili ovaj region u zadnje vreme na vrlo visokom nivou je Budućnost Voli. Meni imponuje da dođem u Podgoricu i budem trener. Poznajem mnogo ljudi koji su počeli ovde i koji su moji veliki prijatelji. Pomenuli smo Luku Pavićevića, prijatelj sam sa Žarkom Paspaljem. Meni imponuje da budem ovde, da budem deo istorije. Jednog dana će se moje ime naći na nekom spisku. Ja se nadam s još nekim osvojenim trofejom osim Kupa Crne Gore, pa će to biti još dragocenije.

Kad jednog dana odeš iz Budućnost Volija, kojim bi nasljeđem bio zadovoljan?

– U modernoj košarci, gde novac znači dosta, ali ne znači sve, morate da budete svesni na kom ste nivou. Sad u ABA ligi imate dva evroligaša koji su uložili veliki kapital i napravili razliku u odnosu na ostatak lige. Rezultat je trenutna stvar. Desi se ili se ne desi. Upoznao sam ovde mnogo dobrih ljudi i u klubu, i ljudi koji vole ovaj klub, vole ovaj grad, ovu državu. I ove momke koji rade sa mnom. Ja bih voleo da jednog dana mogu da se vratim i dođem uzdignute glave i da ljudi prema onome što sam radio imaju pozitivan odnos. Nije realno da to uvek bude rezultat. Ranije si ti mogao da se „pobiješ“ sa svakim. Danas, iako ne igra „papir“, razlike su tolike da su ti ruke vezane. Voleo bih da me ljudi pamte kao čoveka koji je radio posao na najbolji mogući način, koji je na kraju krajeva voleo klub u kojem radi, kao što ja sad volim Budućnost Voli i koji mu je dao sve što može. Tako sam uglavnom odlazio iz klubov – zaključio je Vladimir Vlade Jovanović, trener košarkaša Budućnost Volija.

Photo: ABA