Daleko od toga da pomišljam na svođenje bilansa u novinarskoj karijeri, ali pošto se ovih dana navršava tačno 50 godina od objavljivanja prve vesti sa inicijalima V.S. dajem sebi slobodu da, držeći se samo košarke, podelim neka basket-sećanja sa našim čitaocima.

Moja prva vest nije bla iz košarke nego iz fudbala. Pošto sam počeo u beogradskom dopisništvu zagrebačkog „Vjesnika“ zatraže mi iz redakcije najavu Partizana pred neku utakmicu sa Dinamom. Odem na stadion JNA, ne znam nikoga, pres-ofiseri nisu postojali, konferencije za štampu retke… Promuvam se kroz restoran, ne videh nikog poznatog. Krenuh ka kancelarijama, osmehnu mi se sreća i na hodniku naleteh na Prvoslava-Bobu Mihajlovića, tada „tehnika“ Partizana. Ovo „tehniko“ je u to vrene, valjda, bilo u rangu današnjih sportskih direktora… Ljubaznio me sasluša, reče mi da neko ne igra zbog povrede, dovoljno da „skrpim“ najavu i da sutradan u novinama vidim svoje inicijale.

Gde sam sve i šta sam sve radio tokom narednih 50 godina nije tema ovih sećanja. Odlučio sam se da odaberem Top 10 košarkaških događaja na kojima sam bio. Lista je sledeća, uz priznanje da sam oko redosleda nekih događaja imao male dileme pa utoliko molim da se lista posmatra kao „globalna“, a ne samo po značaju.

– Zlatna medalja na EP u Atini 1995. Možda nije najvredniji trijumf naše košarke, ali za mene je bio najemotivniji. Naša reprezentacija se vratila na međunarodnu scenu posle trogodišnjih sankcija, i to na mesto na kome je bila pre njih, na EP u Rimu 1991. U međuvremenu smo propustili Olimpijske igre u Barseloni 1992, Evropsko prvenstvo u Nemačkoj 1993. i šampionat sveta u Kanadi (koji je trebalo da se igra u Beogradu) 1994. U Atini smo igrali „protiv svih“, posebno neobjektivne grčke publike koja nije mogla da nam oproasti pobedu u polufinalu nad njihovom selekcijom. Finale sa Litvanijom bilo je najbolje koje sam gledao, uz 41 poen (trojke 9/12) Saleta Đorđevića, a doček košarkaša ispred gradske skupštine bio je uvod u tradiciju koja traje. Nezaboravno.

– Trijumf Partizana u Istanbulu 1992. Opet emocije, opet politika. Bio sam svedok Partizanovog nezapamćenog puta do vrha, od Solnoka u Mađarskoj preko „domaćih“ mečeva u Fuenlabradi (Španija) do trijumfa na F4 u Istanbulu. Nikada ni jedan tim nije postao prvak Evrope igrajući 20 od 21 utakmice daleko od kuće. Proleće te 1992. bilo je definitivni, krvavi  početak raspada Jugoslavije. Srbi su bili na stubu srama, u međunarodnoj javnosti proglašeni jedinim krivcima za sve što se događalo u umirućoj zemlji. Onda su se pojavili neki Đorđević i Danilović, neki Šilobad i Dragutinović, Stevanović, Šarić, Koprivica, pa još i Hrvat Nakić, trener početnik Željko Obradović, i održali lekciju košarkaškoj Evropi. Strani mediji, a naročito neki iz okruženja, nikad teže nisu podneli trijumf jedne sportske ekipe koja se nije bavila politikom. Samo je igrala košarku. I to odlično.

– Indijanapolis 2002. Drago sećanje na odbranu titule osvojenu četiri godine ranije u Atini, pod okolnostima koje nisu obećavale zlato. U grupi smo izgubili od Španije (69-71), u drugoj fazi i od Portorika (83-85), što nas je u četvrtfinale odvelo sa 3. mesta. Tamo je rival bio domaćin, ekipa SAD. Bili smo „otpisani“, što zbog forme, što zbog snage rivala, ali desilo se jedno od onih košarkaških čuda koja su to samo na prvi pogled, jer su moguća zato što je tim imao kvalitet. Peđa Stojaković (20 poena), Vlade Divac (16), Milan Gurović (15), Bodiroga 9… nadmašili su Amdrea Milera (19), Pirsa (19), Finlija (12),  Redžija Milera (8)… Bilo je 81-78 za tim koji je vodio Svetislav Pešić. U polufinalu smo dobili Novi Zeland (89-78), a u finalu Argentinu 84-77 posle produžetka, jer je na kraju 40 minuta bilo 75-75. Bio je to „izgubljen“ meč ali je naš tim na volšeban način uspeo da stigne veliki minus i u produžetku trijumfuje. Dejan Bodiroga sa 27 i Peđa Stojaković sa 26 poena bili su lideri, ali su svi dali doprinos petoj tituli prva sveta. Prethodne su osvojene 1970. u Ljubljani, 1978. u Manili, 1990. u Buenos Ajresu i 1998. u Atini.

– Lijež 1977. Moje prvo Evropsko prvenstvo u inostranstvu, debi je bio dve godine ranije u Beogradu. Grupa je bila u Ostendeu, posle četiri pobede u 5. kolu došao je poraz od Čehoslovačke. Sećam se da su neke kolege osule drvlje i kamenje po igračim optužujući ih da su namerno izgubili kako bi u polufinalu izbegli SSSR, koji je neočekivano izgubio od Italije i završio na drugom mestu. Polufinale i finale je pokazalo da je redosled rivala bio bez značaja. Italija je preslišana sa 88-69,  a SSSR u finalu 74-61 posle dominacije tokom celog meča. Bila je to ona utakmica na kojoj su Moka i Kića na kraju igrali „odbojku“ (što je godinama krasilo špicu Sportskog pregleda) dok se stari sportsmen profesor Aca Nikolić hvatao za ono malo kose na glavi jer je mislio da se rival potcenjuje i ponižava. Nije da nije bilo i doze toga, ali više je to bio izraz zadovoljstva, trijumfa, nadmoći, odušak, nego potcenjivanje protivnika.

– Zlato iz Moskve 1980. Možda po značaju zlatna olimpijska medalja zaslužuje i više mesto, ali ostavljam mogućnost da odsustvo američkog tima malo umanjuje sjaj moskovskog zlata. Odmah da kažem, gotovo sam apsolutno siguran da bi Kića, Ćosa, Praja, Moka, Mirza i ostali dobili tada i „Amere“ koji su  u pre-selekciji imali najbolje studente na čelu sa Ajzejom Tomasom, ali su bojkotovali Igre zbog ulaska sovjetskih trupa u Avganistan. Put ka zlatu počeo je sa tri pobede u grupi (Senegal, Poljska, Španija, uz 328 postignutih poena), u finalnoj grupi pobedili smo Italiju, Kubu, SSSR (posle produžetka) i Brazil (teško, 96-95), a onda smo u finalu ponovo pobedili Italiju,  koja je bila druga u finalnoj grupi. Bilo je 86-77, Kićanović je dao 22 poena, Delibašić 20, Dalipagić 18, Jerkov 16, plus Slavnić, Knego, Radovanović, Žižić, Mihovil Nakić, Skroče, Krstulović. Na klupi Ranko (Žeravica) i Mirko (Novosel). Kakakv tim, strašan tim.

– Buenos Ajres 1990. Tačno 40 godina posle učešča na prvom Mundijalu, u istoj Luna-park dvorani, Jugoslavija se vratila na mesto početka kao svetska košarkaška velesila. Bila je aktuelni prvak Evrope i olimpijski vice-šampion. Šampionat pamtim i po mom prvom odlasku u Južnu Ameriku. U grupi u Santa Feu pobedili smo Venecuelu i Angolu, a neočekivano izgubili od Portorika. U polufinalnoj grupi jedan za drugim padali su Brazil, SSSR (100-77) i Grčka, onda u polufinalu SAD (99-91) i u finalu ponovo SSSR (92-75). Amerikanci su došli sa studentskom ekipom, ali svi su ubrzo otišli u NBA: Keni Anderson, Bili Ovens, Aslonzo Mourning, Kristijan Lejtner, Tod Dej, Henri Vilijams, Kris Getlin, Li Majberi… Vodio ih je Majk Kšiževski, a na našoj klupi je sedeo Dušan Ivković. Bilo je to poslednje takmičenje velike Jugoslavije, sa Divcem i Petrovićem, Kukočem i Zdovcem, Paspaljem i Perasovićem, Čuturom i Savićem, Ž. Obradovićem i Komazecom, Ćurčićem i Zoranom Jovanovićem koji je uskočio umesto povređenog Rađe. Godinu dana kasnije na EP u Rimu Jugoslavija je počela kompletna, ali je završila sa 11 igrača jer je Jure Zdovc pred polufinale, po naređenju slovenačke vlade, napustuio reprezentaciju.

– Rim 1991,oproštajno zajedničko zlato. Tačno 30 godina posle osvajanja prve medalje, srebra na EP 1961. u Beogradu, Jugoslavija je osvojlia poslednju zajedničku medalju. Glatko, igrom koja se pamti. U grupi su pali Šanci, Poljaci i Bugari, u polufinalu Francuzi (97-76), u finalu domaćin Italija 88-73. Poslednji zlatni sastav: 4 Zoran Sretenović, 5 Velimir Perasović 6 Aleksandar Đorđević, 7 Toni Kukoč, 8 Žarko Paspalj, 9 Jure Zdovc (tri prve utakmice), 10 Predrag Danilović, 11 Zoran Jovanović, 12 Vlade Divac, 13 Arijan Komazec, 14 Dino Rađa, 15 Zoran Savić. Selejktor: Dušan Ivković.

Sećam se teksta u „Košu“ podn naslovom „Zlatni sjaj odlazeće zemlje“…

– Srebro iz Atlante 1996. Da zlato sa EP u Atini 1995. nije bilo slučajnost potvrdile su Olimpijske igre u Atlanti godinu dana kasnije. Iza imena SR Jugoslavija krila se mini-Jugoslavija, selekcija sastavljena samo od igrača iz Srbije i Crne Gore. U grupi smo pobedili Grčku, Australiju, Južnu Koreju, Brazil i Portoriko, i kao prvi ušli u četvrtfinale. Tamo je savladana Kina (128-61), u polufinalu Litvanija sa Sabonisom 66-58, a onda je usledio finalni meč sa ekipom SAD. Amerikanci su izveli „dream team III“, posle Barselone i Mundijala u Tornotu: Stokton, Pejton, Robinson, Barkli, Olajdžuvon, Hardavej, Ričmond, Šekil O’Nil, Redži Miler… Vodio ih je Leni Vilkens. Izgubili smo 69-95, ali do 30. minuta bilo je prilično izjednačeno. Igrali smo bez Zorana Savića koji je u meču sa Litvanijom povredio članak. Ne bismo dobili ni sa njim, ali bilo je mnogo razloga za zadovoljstvo i ponos, a naša zlatna generacija nastaviće dominaciju naredne godine na EP u Barseloni i Svetskom prvenstvu 1998. u Atini, a samo je NATO bombardovanje 1999. sprečilo da na EP u Francuskoj ne bude bolja od trećeg mesta.

– „Tursko“ zlato 2001. Još jedan trijumf uz apsolutnu dominaciju. Svetislav Pešić je u Tursku odveo moćan tim koji je bukvalno pregazio sve rivala. Počelo je sa tri pobede u grupi (Hrvatska, Estonija, Nemačka), nastavljeno u četvrtfinalu  protiv Letonije 114-78 (sećam se da je naš tim pogodio 12 trojki iz 12 prvih pokušaja!), pa protiv Španije (78-65) u polufinalu i konačno finalu, protiv domaćina Turske (78-69). Vlado Šćepanović je sa 19 poena bio junak finala, pratio ga je Bodiroga sa 18, Stojaković je dao 15, Gurović 11, Tomašević 10… Stojaković je bio MVP prvenstva, u najboljoj petorci sa Mulaomerovićem (Hrvatska), Turkogluom (Turska), Novickim (Nemačka) i Pauom Gasolom (Španija).

– Svetsko prvenstvo 1998. Nismo bili „projektovani“ za svetsku titulu, nije bilo Divca, Paspalja i Savića, Saša Đorđević je igrao posle operacije, ali Željko Obradović je odveo solidan tim koji je srcem nadokandio ono što mu je nedostajalo. Lideri su bili Dejan Bodiroga, MVP prvenstva, i Željko Rebrača, Đorđević je od četvrtfinala doneo sigurnost, Tomašević, Topić, Lončar, Šćepanović, Drobnjak, Saša Obradović i Bulatović kompletirali su tim koji je u grupi dobio Portoriko, Rusiju i Japan, u drugoj fazi Kanadu i Grčku, izgubivši od Italije (60-61). U četvrtfinalu je savladana Argentina (70-62), u polufinalu Grčka 78-73, u finalu Rusija, 64-62. Junak finala bio je Željko Rebrača, 16 poena i 11 skokova. Bodiroga je dao 11, Topić 9, Tomašević 7 i Đorđević po 7…

U „Top 10“ nije bilo mesta za zlato sa EP iz  Beograda 1975. i Zagreba  1989. bronzu iz 1999, bronzu iz LA 1984, zlato iz Barselone 1997, srebro iz Katovica 2009, srebro sa Mundijala 2014, srebro iz Turske 2017…

Ako bih morao da napravim kontra-listu, sa 10 najvećih raziočarenja kojima sam svedočio, onda bi ta lista – bez ulaženja u detalje – izgledala ovako: 1. EP u Srbiji 2005, 2. Olimpijske igre u Atini 2004, 3.EP u Francuskoj 1983, 4. EP u Španiji 2007, 5. EP u Švedskoj 2003, 6. Olimpijske igre u Sidneju 2000, 7. EP u Litvaniji 2013, 8. EP u Sloveniji 2013, 9. Poraz Radničkog u finalu Kupa kupova 1977. protiv Forst  Kantua (86-87) na Palma de Majorci, 10.  F4 Evrolige 1998. u Barseloni (nemoć Partizana).

(Nastaviće se)

Photo: Privatna arhiva, printscreen