U prvom nastavku mojih košarkaških sećanja odabrao sam (teško) deset najznačajnijih događaja u vezi sa našom košarkom  kojima sam prisustvovao. U ovom prebiranju po prošlosti pokušaću da se prisetim deset događaja koje pamtim, a u kojima nisu naši košarkaši bili glavni protagonosti. Uz rizik da sam nešto zaboravio, uz svesno „žrtvovanje“ nekoliko uzbudljivih F4 turnira, evropskih i svetskih šampionata, taj izbor izgleda ovako:

Barselona 1992. Nema potrebe da šire obrazlažem zašto. Utakmice prvog i jedinog autentičnog Dream teama u Olimpijskoj dvorani u Badaloni bile su praznik. Ne verujem da će se ikada ponovo  sakupiti takav tim majstora. Čak Dejli je imao Medžika, Džordana, Birda, Juinga, Stoktona, Pipena, Melouna, Robinsona, Barklija, Drekslera, Malina i Lejtnera.  Rasturili su sve rivale, u finalu Hrvatsku sa Draženom Petrovićem, Kukočem, Rađom,Vrankovićem, Perasovićem…117-85.

Finale NBA 1991. Moje jedino NBA finale, ali za pamćenje. Čikago protiv Lejkersa, Medžik protiv Džordana, Vlade Divac u borbi za prsten u drugoj NBA sezoni. Nisam išao na prva dva meča u Čikagu, računao sam da ću – posle 1:1 – sigurno stići i do Čikaga, ali “Bikovi” su dobili sva tri meča u Los Anđelesu… Majkl Džordan je igrao svoje prvo NBA finale, Medžik poslednje. Majkl je bio MVP finala sa prosekom 31,2 poena i procentom šuta od 56%, 11,4 asistencije, 6,6 skokova, 2,8 ukradene lopte. Igralo se u “Forumu” u kome sam prvi put bio za Olimpijske igre 1984, u svlčačionicama sam pred meč, bio “jedan na jedan” sa Medžikom i Džordanom, poslao eksluzivne intervjue i slike “Košu”. Na terenu istovremeno Džordan i Medžik, Pipen i Ej Si Grin, Horas Grant i Sem Perkins, Divac i Bil Kartrajt,Vorti i Klif Livingston… Na klupama Majk Danlivi i Fil Džekson. Za pamćenje.

Los Anđeles 1984. Olimpijske igre u Kaliforniji 1984. mogle bi, zbog naše bronzane medalje, da idu i u prvi nastavak ovog mog „košarkaškog amarkorda“, ali opredelio sam se za sećanje na američki „studentski dream team“. Kad se podsetite tih imena složićete se sa mnom: Stiv Alford, Leon Vud, Pat Juing, Vern Fleming, Alvin Robertson, Majkl Džordan, Džoe Klajn. Džon Konkak, Vejman Tisdejl, Kris Malin, Sem Perkins, Džef Tarner. Trener Bobi Najt. Osam utakmica, osam pobeda, osam egzibicija. U finalu 96-65 protiv Španije, Džordan 20 poena… Ni jedan Amerikanac nije bio u Top 10 strelaca, ali su billi moćni kao tim. A bilo je vrsnih strelaca: Oskar Šmit (Brazil), naši Praja Dalipagić i mladi Dražen Petrović, Italijan Antonelo Riva, Španac Huan Antonio San Epifanio, Nemac Detlef Šremf, Australijanac Endru Gejz…

Final for 1993. u Atini. Uz Partizanaov trijumf godinu dana ranije u Istanbulu, najveće iznenađenje u istoriji Kupa šampiona/Evrolige. Doduše, Partizan je imao talenat i snagu u tandemu Đorđević-Danilović, a Limož je glavni adut imao na – klupi. Boža Maljković je tim svojih „rudara“ , kako je zvao svoje igrače, doveo do titule prvaka Evrope. Kad je Limož prošao grupu sa 7 pobeda i 5 poraza niko im nije davao nikakve šanse za trijumf na F4. Šanse nisu mnogo porasle ni kada je u četvrtfinalu sa 2-1 eliminisan Olimpijakos. Pred završni turnir u Atini favoriti su bili Real Madrid, Beneton i PAOK, Limož tek četvrti učesnik. Međutim, u polufinalu Limož je pobedio Real 62-52, u finalu Beneton (sa Kukočem i Terijem Tiglom) 59-55. Neki mediji su osuli paljbu po Maljkoviću zbog primene „basket-kontrol“. Činjenica je da je igra Limoža bila daleko od one koju je igrala Jugoplastika pod Maljkovićem, ali u Splitu je imao talente na pretek, u Limožu „rudare“ koji su teškim radom „iskopali“ titulu. Lideri su bili Majkl Jang, Rišar Dakuri i Jure Zdovc. Bilba, Reden, Forte zaslužili su Oskara za epizodu. Maljković je do perfekcije doveo teoriju svog učitelja, profesora Ace Nikolića, da trener svoju filozofiju treba da prilagodi karakteristikama igrača koje ima. A Boža je imao „rudare“.

Evropsko prvenstvo 2003. Prvenstvo pamtim po neuspehu nekompletne reprezentacije Srbije i Crne Gore (6. mesto), ali i po sjajnoj igri Litvanije koja se na evropski tron vratila posle 64 godine. Litvanci su nas eliminisali u četvrtfinalu (98-82), a onda na putu do titule savladali Francusku (84-70) i u finalu Španiju sa Pauom Gasolom, Navarom, Garbahosom, Ererosom, Kalderonom… 93-84. Uživao sam u košarci koju su igrali Šarunas Jasikevičijus, Arvidas Macijauskas (kakkv je to šuter bio!), Štombergas, Šiškauskas, Songalija, Šalenga, Slanina, Kšištof Lavrinovič, Eurelius i Mindauskas Žukauskas… Radovao sam se njihovom uspehu jer je Litvanija, kao i Srbija, zemlja košarke, neiscrpno vrelo asova. Najbolju petorku šampionata činili su Toni Parker (Francuska), Šarunas Jasikevičijus i Saulius Štombergas (obojica Litvanija), Andrej Kirilenko (Rusija) i Pau Gasol (Španija). Majstori.

Final for 2012. u Istamnbulu. Posle drame sa hepiendom 1992. (trojka Đorđevića protiv Huventuda), u Istanbulu je još jedna titula klupskog prvaka Evrope odlučena sa sirenom. U polufinalu CSKA je pobedio Panatinaikos 66-64, a Olimpijakos tukao Barselonu 68-64. U finalu titula je bila „na putu za Moskvu“, CSKA je vodio sa 19 poena razlike, ali je trofej završio u – Pireju! Jorgos Printezis je preokret Olimpijakosa krunisao pobedničkim košem sa sirenom za 62-61. Nikad veći preokret u finalu. Arhitekta trijumfa Olimpijakosa, sa klupe,  bio je Dušan Ivković, dok su na terenu, uz Spanulisa, Papadopulosa, Printezisa, Papanikolaua… bili i Marko Kešelj i Pero Antić. Na drugoj strani, uz Kirilenka, Hrijapu, Šiškauskasa, Šveda, Voronceviča… tugovali su i naši asovi Miloš Teodosić i Nenad Krstić.

Evropsko prvenstvo 1999. Još jedno takmičenje koje je moglo i među moje domaće uspomene, bronzana medalja osvojena u Parizu 1999. imala je sjaj zlata s obzirom na okolnosti (NATO bombardovanje, kratke pripreme u Solunu sa igračima koji su sve vreme pričali na telefonima sa svojima u Srbiji, povreda Stojakovića…). Ipak, biram trijumf Italije, pre svega zbog Bogdana-Boše Tanjevića koji je, posle svega što je uradio u Italiji i za italijansku košarku, zaslužio titulu. Moje simpatije u finalu bile su na strani Španije zbog brojnih prijatelja, igrača i trenera koje sam poznavao, ali kad je Italija pobedila 64-56 nije mi bilo krivo. Tanjević je složio odličan tim. Karlton Mejers je bio prvi strelac u finalu (18 poena), ali svi su dali doprinos: Gregor Fućka je uz 10 poena imao i 10 skokova, Abio je takođe dao 10 poena i vodio igru, Bazile, Markonato, De Pol, Andrea Menegin (sin legendarnog Dina koji je prvak bio 1983. takođe u Francuskoj) dali su svoj doprinos. Menegin je ušao u najbolju petorku, zajedno sa Mejersom, Ererosom (Španija, najbolji strelac), Bodirogom i Fućkom.

Finale OI 2004. u Atini. Olimpijske igre u Atini pamtim po debaklu naše reprezentacije (11. od 12. učesnika, uz poraze od  Novog Zelanda i Kine), ali i po sjajnim Portorikancima, Litvancima i nadasve Argentincima. Dve godine pošto im je volšebno izmaklo zlato na SP u Indijanapolisu, Argentinci su sa svojom zlatnom generacijom stigli na vrh. Iako su u grupi pretrpeli dva poraza (uz tri pobede, jedna je bila protiv Srbije i Crne Gore), od četvrtfinala su „ubacili u petu“ i njome vozili do kraja. U četvrtfinalu su pobedili Grčku (69-64), u polufinalu SAD (89-81), u finalu Italiju (84-69). Moj prijatelj Luis Skola bio je junak finala sa 25 poena i 11 skokova, Montekija je dao 17, Đinobili 16, Volkovicki 13, Nikola 7… U ekipi su još bili Fabrisio Oberto, Valter Herman, Pepe Sančez, Ugo Skonokini, Karlos Delfino i Dijego Fernandez, a na klupi Ruben Mangano. Amerikanci nisu došli sa „levim“ timom: Lebron Džejms, Karmelo Entoni, Alen Ajverson, Stefon Marberi, Tim Dankan, Šon Merion, Lamar Odom… Vodio ih je Leri Braun.

Finale OI 2012. u Londonu. Utakmica koju bih stavio u Top 10. Poluvreme 69-61 za Amerikance. Festival ofanzivne košarke, individualno majstorstvo na pretek. Na jednoj strani Lebron, Kobi Brajant, Kris Pol, Džejson Kid, Karmelo Entoni, Karlos Buzer, Dvajt Hauard, Dvejn Vejd… a na drugoj Pau i Mark Gasol, Navaro, Felipe Rejes, Rudi Fernandez, Raul Lopez, Riki Rubio, Horhe Garbahosa. Na kraju je bilo 118-107 za SAD. Nije da im je pobeda „visila“ ali bilo je zadovoljstvo gledati Špance koji su odigrali sjajnih 40 minuta i naterali NBA zvezde da pruže maksimum. Odlučili su detalji, recimo procenat trojki. Amerikanci su pogodili 13 iz 28 pokušaja, Španci 8 iz 17. Najefikasniji igrač SAD bio je Dvejn Vejd sa 27 poena, Kobi je ubacio 20, Lebron 14, Entoni 13.

Evropsko prvenstvo 2015. u Lilu. Nekoliko puta prisustvovao sam finalnim utakmicama u kojima je jedan od učesnika završne predstrave bio domaćin. Pokazalo se da prednost terena nije uvek presudna. Jugoslavija je, recimo, umela da je iskoristi 1975. u Beogradu, isto kao i Nemci 1993, ali ne i Turci 2001. ili  Španci 2007.  Francuzi su 2015. poklekli u polufinalu od Španije (80-75). Bio je to šok za 26.992 gledaoca na fudbalskom stadionu u Lilu, adaptiranom u jednom delu u dvoranu. Pau Gasol je sa 40 poena gotovo sam dobio Francuze.

U finale je, posle pobede nad Srbijom (67-64) ušla i Litvanija. Očekivala se izjednačena utakmica, ali Španci su dominirali. Bilo je 80-63 uz još jednu egzibicuju Paua Gasola. Dao je 25 poena, uhvatio 12 lopti. Pratili su ga Rudi Fernandez sa 11, Serhio Ljulj sa 12,  Mirotić i Rejes sa po 8… Bilo je to treće evropsko zlato Španaca, a uz 6 srebrnih medalja i 4 bronze. Pau Gasol je bio MVP prvenstva, u petorci, uz njega, bili još Serhio Rodrigez, Nando de Kolo (Francuska), Jonas Macijulis i Jonas Valančijunas (obojica Litvanija).

(Nastaviće se)

Šhoto: Privatna arhiva, printscreen