Ne verujem da će se Nikola Vučević setiti našeg prvog susreta, ali ja sam ga zapamtio. Setio sam ga se ovih dana dok sam čitao kako je na meču prtiv Milvokija blistao sa 35 poena i 18 skokova.

Bio je oktobar 1998, Barselona je u Kupu Koraća igrala sa Alstom iz Belgije. Nikome od kolega iz basket sekcije “Mundo deportiva” nije se, izgleda, išlo na put, pa upitaše mene da li bih ja išao. Prihvatio sam, najviše zbog činjenice da je na klupi belgijskog kluba bio moj prijatelj Vlade Đurović.

Kolega iz “Sporta” i ja leteli smo redovnom linijom do Brisela zajedno sa igračima Barselone, ali su nam se na aerodromu putevi razišli. Njih je čekao autobus u koji nas dvojica mismo mogli. Ne sećam se više kako smo stigli do Alsta, čini mi se da smo uhvatili neki voz. Đura me je čekao u dvorani. Nije mi dozvolio da idem u hotel, odveo me je u svoj stan u kome je bio sam jer je njegova familija bila u Grčkoj.

Utakmica je završena pobedom Barselone 98-82. Blistao je Derik Alston sa 31 poenom, Estiarte je dao 19, De la Fuente 16. U timu domaćina najefikasniji je bio Daren Kinan sa 23 poena, dok je Bora Vučević ubacio 18. Bivši igrač Bosne i reprezentacije Jugoslavije duboko je bio zagazio u petu deceniju, ali je još uvek igrao dobro.

Sutradan Đura me je vozio na aerodrom u Brisel. Pošli smo dosta ranije. Predložio je da svratimo do Bore Vučevića, koji je tražio kuću u valonskom delu Belgije jer je došao iz Švajvarske gde se porodica služila francuskim jezikom. Nije mu bilo teško da svakodnevno putuje na treninge u Alst koji je bio u flamsnkom delu Belgije, u kome se govori holandski.

Bora nas je dočekao domaćinski, kako i dolikuje kad se naši ljudi sretnu u tuđinji, ali sve ovo pišem zbog sećanja na Borinog sina Nikolu, koji je sve vreme bacao loptu na mali koš okačen na unutrašnju stranu ulaznih vrata. Bio je neumoran, maksimalno uporan. Što je više promašivao sve više je bacao.

– Ima li talenta? – pitao sam Boru.

– Ne znam, ne mogu da procenim, ali vidim da ima volju – rekao mi je Bora.

Đura je stručno procenio:

– Biće igrač, vidi se po pokretima, a šut je nešto što se može naučiti i popraviti…

Nikola Vučević je tada imao jedva osam godina. Rodio se 24. oktobra 1990. u Švajcarskoj.

Neku godinu kasnije, kada je sa 44 završio karijeru, Bora Vučević je postao sinovljev lični trener. Svakim danom bivalo je sve jasnije da je talenat povukao na oca i strica Savu, poznatog trenera u Francuskoj. Kada je narastao do 211 centimetara otišao je na studije u SAD. Tokom tri godine na Univerzitetu Sadern Kalifornija ostvario je prosek od 11,1 poena i 8 skokova. Sasvim dovoljno da bude zapažen od NBA timova. Počeo je u Filadelfiji, nastavio u Orlandu čiji dres i danas nosi.

Izrastao je u figiru NBA, ozbiljnog igrača koji je sposoban da postigne 35 ili više poena i da uhvati 14 ili više lopti po meču. Statistika NBA kaže da mu je prosek 15,7 poena i 10,1 skok. Dakle, dabl-dabl učinak.  Za visokog igrača kome je “radno mesto” pod košem, ima odličan šut, na meču protiv Milvokija 15 od 35 poena dao je sa pet trojki.

Vučević igra za reprezentaciju Crne Gore a svakako bi za njega bilo mesto i u imaginarnom timu sastavljenom od igrača u NBA iz bivše Jugoslavije. Ne treba biti trener pa zaključiti da bi tim sa Dragićem, Dončićem, dva Bogdanovića, Bjelicom, Šarićem i centarskom linijom Jokić-Nurkić-Marjanović-Vučević bio za respekt.

Moj prijatelj Đura, kao iskusan trener, bio je u pravu kada je onog oktobarskog dana 1998. u blizini briselskog aerodroma proračanski rekao:

– Biće igrač!

Photo: NBA, FIBA