Kolega Ostojić je nekoć napisao u naslovu: ,Zvezda izgubljena u novembarskoj noći’. Oštrina ovih reči se pogubila u daljem tekstu, i ja to razumem ne kao svedočanstvo straha autora od bilo koga (čega), nego kao njegov (autorov) ispravan stav da se o temi dosad bar uglavnom loših izdanja srpskog prvaka na najvećoj evropskoj sceni ne može pisati ,tek tako’, dakle iz rukava, u jednom dahu i sa visine. Ovo stoga što su i razlozi višeslojni, i tiču se mnogo ozbiljnijih tema od pripreme i odrađivanje jedne ili par utakmica.

Crvena zvezda je, baš kao i svi naši vodeći klubovi, na vetrovitoj raskrsnici. Klub koji je povratio sopstveno dostojanstvo i dosta toga od svog identiteta, nalazi se sad pred novim i sasvim drukčijim zadacima i iskušenjima. Ne težim i komplikovanijim, to naglašavam, od onih pred kojim se nalazio pre nekog vremena, kad je valjalo spašavati sebe samog od nestanka sa lica zemlje. Zvezda se vratila sebi i svojim navijačima živa i uglavnom zdrava, zahvaljujući pre svega ljudima (neću reći čoveku, makoliko isti nosi najveće zasluge jer je hteo, umeo, konačno i uspeo u nečemu u čemu nisu mnogi pre njega), ali i zahvaljujući svojoj nemerljivoj popularnosti na ovim prostorima.  Taj povratak nije bio lak, najviše zato što je trebalo izgraditi novu kuću na uzdrmanim temeljima, po kiši i na vetru, često bez dovoljno materijala i bez pripremljenih planova (pa i svih mogućih dozvola) za gradnju. I kuća je iznikla, sasvim solidna za naše (ne)prilike, ni mala ni velika, ni lepa ni ružna, a opet dovoljno čvrsta da opstane da bi u (realnoj) budućnosti, jednog lepog dana, ako bude sreće i znanja, dobila svoj konačan izgled.

Život, međutim, neumitno teče dalje, događaji a sa njima ambicije i apetiti se neumitno menjaju.  Ono što je bio samo san pre dve godine, danas je java, lepa ali i surova. U njoj, u toj novoj realnosti, nema mnogo mesta za kratka i duga pamćenja, za proslave godišnjica, i slične trivijalnosti. Pred pragom nove kuće, bez kucanja, trostrukih ljubljenja i ostalog, našla se, još jednom u dve sezone, Evropska liga. Moćna, velika, privlačna. Umesto kucanja, banula je pravo unutra, drsko, bez naklona, velikih reči i poklona unapred. Domaćinu, dakle, Zvezdi, to se dogodilo po drugi put u godini dana, pa je za očekivati bilo da joj ne treba dugo da shvati o kakvom je gostu reč… Kažem trebalo, ali da li je sve baš tako? Jeste, u kući na prvi pogled ništa ne manjka. Toplo je, ima i hrane, tu su i pića, što naša što neka uvozna, brendirana (barem tako na njima piše), obezbeđen je i lep folklorni program, ali… Upravo kod i oko tog ali se vrti sve ostalo što je svom starom-novom gostu, dakle Evropskoj ligi, time i sebi samima, u novoj, sveže okrečenoj  i opremljenoj kući trebalo prirediti. A što je izostalo.

Zašto novi Zvezdin susret sa Evropom nije počeo kako valja, i zašto je teško očekivati da se mnogo toga može u hodu ispraviti? Celovit i verodostojan odgovor iziskuje mnogo prostora, pa da opet ne bude to – ni sasvim celovit ni potpuno verodostojan. Umesto toga ću reći samo jednu reč: KONCEPT. Kao što bez jasnog koncepta, znanja i čvrste volje čovek koji je isplanirao i izveo Zvezdin ,košarkaški puč’ ne bi uspeo, tako bez jasnog koncepta Zvezdin put u Evropu ne može da se završi onako kako valja. A kad sam već upotrebio tu tešku reč, dakle, koncept, da ukratko pojasnim šta sve on podrazumeva:  1) cilj: šta se u stvari hoće (u sportskom i svakom drugom smislu) u najelitnijem evropskom takmičenju; 2) sredstva: sa kojim i kakvim stručnim planom i programom, uz kakvu igračku selekciju, i sa kojim i kakvim profiklom stručnog kadra (na klupi i van nje); 3) vremenski okvir (vezan za cilj): kako i kada ostvariti zacrtano, i 4) ljudi: kadrovi, posebno mlađi jer se stari nisu pokazali u najboljem svetlu, koje valja angažovati za razne segmente klupske aktivnosti.

Od mene, zasad, toliko.

Photo: MN press