Priznajem, ogrešio sam se o Dejana Radonjića jer sam govorio i pisao da je trener-luzer. Možda je to i bio, ali ja nisam bio dovoljno vidovit da dobacim do vremena kad popularni Radonja to više neće biti. I nije više.

Radonjić je uzeo titulu sa Crvenom zvezdom u ABA ligi, i to sa stilom. Zapravo cele sezone njegov tim igra sa prepoznatljivim stilom, bez većih oscilacija, i to je razlog što je Zvezda imala toliko uspeha. Ali, ni Radonjić ni Zvezda nisu se dogodili preko noći, bilo je tu neke hemije i alhemije koja se događala na Malom Kalemegdanu bar poslednje dve godine.
Crvena zvezda je potpuno preuzela filozofiju koju je punu deceniju i više sledio Partizan, a usput je preuzela i njegove izvore finansiranja. I to je tajna uspeha crveno-belih.
Godinama unazad Partizan je u letnjem prelaznom roku dovodio najtalentovanije klince iz cele zemlje, a onda je veliki mag Duško Vujošević od njih stvarao asove. Na drugoj strani, Zvezda je dovodila gromoglasna pojačanja za koja se brzo ispostavljalo da su najobičnije menadžerske prevare. E – sad se nešto promenilo. Sad Zvezda dovodi najbolje mlade igrače, i baš oni su joj doneli titulu u ABA ligi i plasman u Evroligu.
Najava tog novog trenda bio je dolazak Luke Mitrovića iz Hemofarma u leto 2012. Danas je on kapiten tima i skoro sigurni reprezentativac. A prošlog leta stigli su Nemanja Dangubić (direktno sa NBA drafta), nešto stariji Nikola Kalinić i Luka Jović (sa sve srebrnom medaljom reprezentacije sa Svetskog prvenstva u Španiji).
Na drugoj strani, verovatno pritisnuti besparicom, u Partizanu su se odlučili za strategiju po kojoj je Mega Leks (ranije Vizura) postala prepoznatljiva: dovodili su veterane kojima je crno-bela četa ili bila prolazna stanica, ili prinudno utočište jer boljih opcija nisu imali. Tako su stigli u leto 2014. Luka Bogdanović i Andreja Milutinović, malo pre njih Milenko Tepić i Saša Pavlović, a kasnije i Milan Mačvan. Samo ovaj poslednji je u punoj igračkoj snazi, što je itekako bilo vidljivo tokom sezone. Poslednja zvezda u usponu koja je stigla u Partizan bio je Nenad Miljenović, ali za njega nije bilo strpljenja u klubu, pa je brzo napustio crno-bele i krenuo da pravi karijeru u Megi. Evidentno je da nije bilo dovoljno strpljenja ni za Nemanju Jaramaza, koji igra izvanredno u Poljskoj, a u tu grupu ja bih stavio i Dejana Muslija, Đorđa Gagića pa i Danila Anđušića. Sa njima, kao i sa olako ispuštenim Nemanjom Gordićem, koji je nosio Partizanov dres, ovat tim bi danas izgledao mnogo bolje i kudikamo perspektivnije. A pošto naši klubovi žive i od prodaje igrača – imalo bi tu šta da se ponudi tržištu, i da se zaradi. Ovako – Partizan ovog leta može prodati samo Nikolu Milutinova i Eda Murića, ali posle toga bi komotno mogao da “zatvori radnju”, i to za mnogo godina.
Meni je potpuno svejedno gde će se razvijati naši mladi košarkaški biseri, da li u crveno ili crno-belom dresu, ali jednu stvar ne mogu da prežalim. To je gašenje čuvene škole FMP-a, po mnogima najbolje u Evropi poslednjih desetak godina. Kad je Nebojša Čović preuzeo Crvenu zvezdu, svesno ili nesvesno zapostavio je školu u Železniku. To se poklopilo sa odlaskom spiritus movensa te škole Raše Radovanovića, pa je danas od tih FMP-ovih kadeta u Zvezdi o(p)stao samo Branko Lazić. A ko je sve ponikao u FMP-u… Evo samo nekih najpoznatijih imena: Miloš Teodosić, Miroslav Raduljica, Zoran Erceg, Duško Savanović, Dejan Musli, Milan Mačvan, Nemanja Aleksandrov, Dragan Labović… Ili oni stariji: Bojan Popivić, Aleksandar Rašić, Ivan Zoroski, Dejan Milojević, Vladimir Radmanović, Nikola Jestratijević, MIle Ilić, Dušan Kecman, Vesa Petrović, Marko Marinović…
Iz Železnika su godinama liferovani svetski asovi, a u klubu je vladala porodična, prava domaćinska atmosfera. Uvek mi je bilo mnogo lepo kad bih, posle skoro sat vremena dugog putovanja autobusom 88, ugledao poznata lica članova uprave kluba koji bi me odmah ponudili kafom i sokom, ili kad bih čuo urlik popularnog Zeke, legendarnog navijača tima iz beogradskog predgrađa, Još kad se setim utakmica koje je FMP igrao u nekadašnjem Uleb kupu, sjajnih utakmica i sjajnih igrača koji su prvi put predstavljeni svetskoj košarkaškoj javnosti baš u maloj hali u ulici Stjepana Supanca. Na primer, Rudi Fernandez je kao junior odigrao svoje prve minute u prvom timu Huventuda na utakmici protiv FMP-a. Mnogi su odmah primetili ekstra talentovanog Španca, bilo je i komentara u stilu “novi Kukoč”.
Neko će reći_ Zvezda je preuzela FMP-ovu školu, izbacila je Tejića, Rebića, Kaplanovića, osvojila juniorsku Evroligu 2014. To mogu da kažu samo oni koji ili nedovoljno poznaju basket, ili su zaboravili kakve je strašne igrače proizveo Čović u Železniku. U stvari, dovoljno je zapušiti usta svima koji se kunu u sadašnje crveno-bele juniore sa samo dve reči: Miloš Teodosić.
Zar nije mnogo hvaljen, i prerano dizan u nebesa Aleksandar Cvetković, pa je morao da ode u Skoplje a na njegovo mesto je iz Kragijevca doveden Stefan Jović? Upravo na ovom slučaju nalazimo potvrdu teorije da je Zvezda preuzela Partizanovu košarkašku filozofiju dovođenja najboljih mladih igrača iz cele zemlje. Zato će biti itekako interesantno pratiti koje će poteze vući Čović i njegovo rukovodstvo u narednom prelaznom roku. Jer, poznato je da ugovori ističu Bobanu Marjanoviću i Čarlsu Dženkinsu, a Branko Layić bi mogao da pokuša da unovči svoje ime i umeće negde u inostranstvu. Takođe, pominje se odlazak i Jake Blažića kao i Markusa Vilijamsa, a sigurno je da su ove sezone zapali za oko najbogatijim evropskim klubovima Luka Mitrović i Nikola Kalinić. S druge strane – ko su ti talentovani klinci koje bi Zvezda mogla dovesti ovog leta? Kutlešić iz Metalca, Novak iz Vojvodine, Jokić i Zagorac iz Mega Leksa…? Ko je od njih dostupan za poziv sa Malog Kalemegdana?

Piše: Aleksandar Ostojić
Photo: MN press