Boško Đokić: Petorka snova

Pričaću danas, svečanom prigodom, o jednoj pojavi koja ne važi u basketu i jednom (ne)dosanjanom snu. Ništa o salmonelisanju (svakako su akteri već na nogama, malo klimavim, ali ne treba cepidlačiti) i nuz pojavama. Naime, u nekom od prošlih pisanija citirao sam Matiju Bećkovića, što je naišlo na opšte odobravanje Njofre i ostalih. Koliko juče pročitao sam novi Matijin iskaz: ”Nedavno smo bili na proslavi stogodišnjice naše škole. Pored profesora, na svečanosti su se okupili i najgori đaci iz svih generacija! A koga drugog da zovu – najgori đaci su jedini i uspeli u životu.” U košarci je to veoma egzaktno – ”najgori đaci” nisu na parketu jer se sve vidi – ko zna, ko je zalutao kao vojno lice među Aboridžine, ko je ”u prolazu” tražeći novo zanimanje. Kvalitet se iz meča u meč mora dokazivati, inače (na)dolaze bolji, surova selekcija, nema ”šlepovanja”, što bi Njofra Paviljonski rekao – ”neki su meso A, neki B klase, a većina je za mlevenje, viršle i tako to”. Doduše, dešava se u nižim, domaćim ligicama da se tu i tamo pojavi poneki ”guzonjin sin”, čedo sponzora, ali to kratko traje, u skladu sa apanažom…

Preciznije, teško da neko zaluta među igrače, trenere koji rade dvadesetak godina, arbitre od trajanja. E sad, nisam siguran da ”loših đaka” nema među članovima uprava, sponzorima, inim menadžerima, ”vođama navijača”, medijski ostrašćenim delatnicima i slično, ali – o tome će sociolozi, psiholozi i ostali analitičari reći svoje. ”Loše đake” možete prepoznati u lakmus testu sa nekoliko kratkih pitanja: a) koliko ste visoki; b) koga ste i kada pobedili u basketu ispred zgrade; c) obeleži uljeza – Kića, Praja, Teo, Njofra, Bodiroga; d) kog je oblika teren – kvadrat, pravougaonik, krug, kako kad; e) nabrojte barem tri srpska kluba van Beograda…

Važniji deo kolumnice svakako je moj san od pre neku noć: igra se finale Prvenstva Evrope u Turskoj, Srbija sproću Španije, a Saša Đorđević izveo startnu petorku na teren – Teodosić, Jović, Bogdanović, Bjelica i Jokić. Ne znam krajnji skor, drali smo ih kao majka neposlušno dete. Šta je zajedničko petorici nabrojanih, osim što su – kao i ostali reprezentativci – odlični igrači? Svi ”prepoznaju” situacije sa terena, mogu da iskreiraju i asistiraju! Naime, moderna košarka retko trpi spore i ”glupe” aktere, ma koliko bili visoki, snažni, defanzivno/ofanzivno potentni i slično. Talenat se poznaje po asistenciji, i to onoj u pokretu, završnicama kontranapada, ili u pozicionoj igri 5 na 5 kad se provuče pas na zicer pored devet igrača. Samim tim, svaki od momaka koji to može – ume da iskreira, osmisli detalj napada u sekundi, zavisno od rasporeda igrača na terenu – moćan je. Cilj svakog kouča je da ima ”barem” petoricu takvih u timu…

O Teodosiću na poziciji pleja ne treba puno pričati, osim ekstra kreacije došao je i do odlične realizacije, tokom i na kraju meča. Čitav se daje srpskom timu, može da igra i na poziciji ”dva”. Ima odličnu sezonu, a svoje odbrambene ”felere” začepi iskustvom ili – Stefanom Jovićem. Plej Crvene zvezde može igrati sve tri spoljne pozicije, osim kreacije znatno je popravio i realizaciju, u odbrani čuva sve do 203 centimetra visine, igra svoju najbolju sezonu, timski je igrač, zna svoj ego da podredi kolektivu. Bogdan Bogdanović naredne godine ide u NBA ligu sa dvadeset pet godina, kao logičan nastavak karijere u lancu Žitko-Partizan-Fener. Može da iskreira, ali još više ”izmisli” poen u poslednjih nekoliko sekundi, voljni momenat i duge ruke čine ga odličnim defanzivcem, sa visokim procentom pogađa odlučujuće lopte i sa osam metara, igrao je mnogo finala. Spoljna linija od tri igrača koji mogu da iniciraju kontru velika je prednost, mogućnost greške u dodavanju se smanjuje, lepeza rešenja u završnici je veća i tako dalje. Sva trojica igraju ”pik”, što multiplikuje probleme odbrane…

Modernu igru, sa petoricom igrača koji napadački i defanzivno preuzimaju uloge i traže rešenja na parketu, ne crtanjem na trenerskoj tabli, koji su očigledan individualni kvalitet pretočili u još očigledniji timski (a tu je i velika zasluga selektora) – dopunjuju na ”centarskim” pozicijama Nemanja Bjelica i Nikola Jokić. Jedino Bjelica nema ”sezonu iz snova”, ali možda zato ima i veću želju za pobedama, da se posle jednogodišnje pauze vrati u nacionalni tim. U napadu pokriva praktično sve pozicije, igra i kreacija su mu ispred snage i šablona, visinom i skokom nadoknađuje mane, kreacijom i lucidnošću je izbio u prvi plan. Oprobao se i osvedočio u svim velikim ligama i nadmetanjima. O Nikoli Jokiću bruji čitava planeta, tu vrstu ”skoka” od talenta do mega zvezde, za tri meseca, nikada u životu nisam video. Kreacija istančana, jedna od najboljih asistencija sa visinom od 210 santimetara, realizacija raznovrsna, odbrana više pameću i dugim rukama…

Elem, moja petorka iz sna može sve na terenu, prilika je u naredne dve, tri godine, dok može realno da koegzistira. Očigledno je na pomolu novi, vrhunski model igre, ovoga puta ”srpski”, kao što je pre dvadesetak godina bio ”jugoslovenski”. Još samo jedno zapažanje, nauk ljudima koji košarku žele da svedu na Beograd, tačnije crno i crveno-bele. Početak puta vodio ih je van ova dva kluba: Teo iz Valjeva u FMP, Stefan u trouglu Niš-Kraljevo-Kragujevac, Bogdanović preko Žitka, Bjelica preko Austrije, Džoker na relaciji Sombor-Mega. Za kraj i adekvatna poruka Njofre Paviljonskog – ”duša je bitna, srce ima svako”…

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)

Photo: KSS