Prošla kolumnica vratila mi se pozitivnim bumerangom: o Duciju Simonoviću lepo su mi govorili njegovi nekadašnji treneri, posebno saigrači, što iz sujete nije baš često. Dakle, problem za današnje dečake koji basketuju rađa se odmah: nemaju idole blizu, u dvorištu, pred kućom, u gradu. Drugo je NBA i Evroliga, to je u magli daleko, kao lepota Šeron Stoun. Ranije su u Kraljevu musava deca gledala tog istog Ducija, Divca, niz veoma kvalitetnih igrača. U Čačku Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića, profesora Acu Nikolića na klupi, u Valjevu braću Kovačević, bilo je košarkaških idola u svakom manjem mestu diljem Srbijice, trenera koji su nosili na sopstvenim leđima lokalni basket: Luka Stančić, Prevo Vučićević, Gagić u Boru, Špile u Leskovcu, Pljaka, Reba i tako dalje.

Danas je situacija sledeća: košarka se igra u Beogradu i na rubovima, budi se usnuli Čačak, ostali uglavnom lelemudaju, kasicu i sva basket prava drže poverenici Saveza, ”mladi kadrovi”, uspešni ljudi bez sportskih karijera i dva validna svedoka da su dali koš u zaničnom meču, na bilo kom nivou; vaćaroši opšteg tipa, najmanje je ozbiljnih trenera, kao i uvek. Nedavno sam bio u Novoj Varoši i video kakav napor pravi grupa entuzijasta da se probiju u Drugu ligu. Valjalo bi za početak neko ”bitan” tamo da svrati, da ih pita kako su, treba li im šta, onako domaćinski. Nagradno pitanje, za manju svotu novca: kako se zovu idoli mladih u Kraljevu, Čačku, Valjevu, Subotici, Vršcu (i zašto niko ne zna), na kraju – Partizanu, Crvenoj zvezdi… Ili, ko se to razigrao kroz ABA ligeštul ove sezove: Ročesti, Feldin, Antić i Bjelica, Gos, Miler i Veličković, Enis i Bitadze, Čović i Odžo… 

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)

Photo: Printscreen