Boško Đokić: Obudaliti košarku

January 17, 2018
0 comments
Boško Đokić
Posted in BLOG BOŠKO ĐOKIĆ

Prošla kolumnica vratila mi se pozitivnim bumerangom: o Duciju Simonoviću lepo su mi govorili njegovi nekadašnji treneri, posebno saigrači, što iz sujete nije baš često. Dakle, problem za današnje dečake koji basketuju rađa se odmah: nemaju idole blizu, u dvorištu, pred kućom, u gradu. Drugo je NBA i Evroliga, to je u magli daleko, kao lepota Šeron Stoun. Ranije su u Kraljevu musava deca gledala tog istog Ducija, Divca, niz veoma kvalitetnih igrača. U Čačku Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića, profesora Acu Nikolića na klupi, u Valjevu braću Kovačević, bilo je košarkaških idola u svakom manjem mestu diljem Srbijice, trenera koji su nosili na sopstvenim leđima lokalni basket: Luka Stančić, Prevo Vučićević, Gagić u Boru, Špile u Leskovcu, Pljaka, Reba i tako dalje.

Danas je situacija sledeća: košarka se igra u Beogradu i na rubovima, budi se usnuli Čačak, ostali uglavnom lelemudaju, kasicu i sva basket prava drže poverenici Saveza, ”mladi kadrovi”, uspešni ljudi bez sportskih karijera i dva validna svedoka da su dali koš u zaničnom meču, na bilo kom nivou; vaćaroši opšteg tipa, najmanje je ozbiljnih trenera, kao i uvek. Nedavno sam bio u Novoj Varoši i video kakav napor pravi grupa entuzijasta da se probiju u Drugu ligu. Valjalo bi za početak neko ”bitan” tamo da svrati, da ih pita kako su, treba li im šta, onako domaćinski. Nagradno pitanje, za manju svotu novca: kako se zovu idoli mladih u Kraljevu, Čačku, Valjevu, Subotici, Vršcu (i zašto niko ne zna), na kraju – Partizanu, Crvenoj zvezdi… Ili, ko se to razigrao kroz ABA ligeštul ove sezove: Ročesti, Feldin, Antić i Bjelica, Gos, Miler i Veličković, Enis i Bitadze, Čović i Odžo…

Ne verujete meni, što je i logično, možda će Svetislav Pešić biti jasniji u nedavnim izjavama: ”Nacionalne lige i reprezentacije u centru su interesa košarke, pa i sistema takmičenja. Ako mene pitate voleo bih da se postojeći sistem takmičenja sruši, i to bukvalno danas…” Ili – ”Između dva vikenda može se odigrati samo jedna utakmica. Mora se uvažiti nacionalni šampionat, jer samo jaka liga stvara igrače”…

Dakle, ovo je sve rečeno, ali moja dužnost u ovom mrčenju ‘artije i jeste da – ponavljam krucijalne stvari dok ne počnu da idu napred. Sa mnom se slaže i Njofra Paviljonski, koji se istakao prilikom nedavnog zajedničkog putovanja – obudalio je šofera da čovek nije mogao da vozi, pravio je pauzu svako malo; trošio je četiri sendviča na sto kilometara, tako da smo mu svi zajedno transparentno poručili – ”DOBRO NAM NE DOŠAO UBUDUĆE”…

E sad, u bujici realnih vesti i običnog olajavanja, redovnog na ovim prostorima, imam nekoliko nedoumica. Prvo, da li je prvi čovek CZB, pričajući o pismima koja putuju tu i tamo, mislio na istok ili Iztok? Da li je izvesni Stevo S, obeležen od strane botova kao poštar, isti onaj koga ja znam? Da li se gospodin Ostoja tešio ili šalio kada je u sveobuhvatnom itervjuu (serijal Roki Balboa 104) rekao da će Partizan 2019. godine igrati Evroligu, kao i da od današnjeg stanja ne može biti gore? Da li se UPPR (za detalje pitati Tegija) – osim na uskom lokalnom prostoru, recimo na relaciji Železnik-Lima Kališ, može ponoviti na većem arealu, sa rekama, morima? Ja bih voleo, bio bi to najveći rijaliti Balkana…