Bilo je, i biće velikih ljudi iz sveta košarke sa mustaćima, ali su za mene najprepoznatljiviji oni koje već decenijama, s ponosom, nosi Vlade Đurović. Kako je od pre nekoliko meseci počeo da se bavi poslom za kojeg nije ni slutio da će ga raditi, morao je da zasuče rukave, i da mesto prvog čoveka uprave OKK Beograda počne da obavlja, onako, muški. Pa se onda, nekako, sam od sebe, nametnuo naslov ovog teksta, zapravo, to je ime romana hrvatskog autora Ante Tomića, po kojem je, snimljen beskrajno šarmantan film –  Što je muškarac bez brkova.

********

Kada mi je Vlada Stanković pre izvesnog vremena “dao redakcijski zadatak” da porazgovaram sa VladEm Đurovićem (tako se pravilno po padežima menja lično ime junaka ovog feljtona), odmah sam prihvatio, a sekund kasnije sam se i pokajao. Prvo, jer je to čovek – enciklopedija košarke, i razgovor sa njim ne pretvori se u klasičan intervju, u kojem novinar nešto pita, a sagovornik odgovara, već u ispit na fakultetu gde, doduše, imate iluziju da vi tražite odgovore, a dobijate predavanje, čisto znanje, i to besplatno. A ovo drugo, kajanje, dolazi otuda što sa njim ako želite malo  da popričate , to “malo” postane obilje, od kojeg vas posle zabole leđa, sedeći pred računarom i kucajući mali esej, da ne kažem podužu pripovetku o njegovom životu, tj. košarci.

A kod njega mirne duše može da se stavi znak jednakosti između te dve reči, život = košarka. Sada, na pragu “sedme banke”, kada ljudi njegovog naraštaja uveliko šetaju unučad, ili se okupljaju po kafanama, recimo utorkom u 12, pa do ručka, on je postao funkcioner.

U njegovom slučaju, teorija o krugu koji se zatvara dobila je potvrdu. Počeo je da igra košarku u OKK Beogradu, nastavio je da radi kao trener u svom OKK Beogradu, pa odatle krenuo širom SFRJ i Evrope, ostvario vrlo uspešnu i krajnje neobičnu karijeru, osvajao trofeje, završio trenerski angažman u OKK, i sada u, još jednom ističem, svom OKK Beogradu prihvatio se posla predsednika Upravnog odbora kluba.

I kada kaže “svima nam je bitno da se klub održi u Prvoj ligi”, jasno je da to nije samo izjava za novine, koju zaboravite čim okrenete stranicu novina. Njemu je zaista stalo da klonferi ne budu samo slavni po velikanima koji su igrali u plavom dresu. Otvaranje košarkaške akademije za decu naznaka je održivosti kluba, protiv kojeg (i ne samo njega, već i mnogih tzv. manjih), radi zlo vreme bahatog kapitalizma. Hoću da kažem da industrijalizacija sporta sistematski uništava ili ‘ajde ako ne uništava, onda barem davi klubove, koji imaju značajnu društvenu funkciju, ali ne mogu da donesu njegovo visočanstvo profit. No to je druga tema (a i ja moram malo da pustim jezik, da “opaučim” tzv. novi sistem).

Ali kada već pomenuh sistem, Đura je radio i ovamo i onamo, i kad se podvuče crta trenirao je igrače, čak 26 klubova u 13 zemalja (uključuje u to i sada države, nekada Republike bivše nam zajedničke zemlje); za onoga koji voli statistiku, prosečno u dva po jednoj zemlji, ali naravno da to nije tako. Ne smem da stavim ruku u vatru i da tvrdim da je po tome jedinstven, ali ako nije onda je među takvima. Počesmo da ih brojimo, nije lako svih se setiti. U bivšoj Jugoslaviji: OKK Beograd, Crvena zvezda, Šibenka, Zadar, Budućnost, Sloboda Dita. Po razdruživanju, nabrajamo dalje, FMP, Mega, Vojvodina, Novi Sad, Metalac iz Valjeva. Na Kipru: AEL Limasol i Ahileas, a u Grčkoj četiri: Dafni, Aris, Panionios i AEK, u Bugarskoj CSKA Sofija, u Francuskoj Limož i Asvel, Lijetuvos Ritas na Baltiku u Litvaniji, u Belgiji – Alst i Ostende, a stigao je i do Irana i kluba Kašan. I do Monastira u Tunisu. Jednog se ne seti, ali i bez toga ovaj spisak je impresivan. Nismo uzeli u obzir po dva mandata u FMP-u, Vojvodini, Budućnosti. Ako se tome doda da je bio selektor Belgije, Kipra i deo stručnog štaba reprezentacije Jugoslavije kada je 1985. na EP u Nemačkoj tim vodio Krešo Ćosić, i da je sa univerzitetskom selekcijom 2003. osvojio zlato na Igrama u Daeguu, u Južnoj Koreji, onda je to, već po sebi, materijal za knjigu.

A počeo je da igra sa 14 godina, i sve vreme nije menjao dres Omladinskog košarkaškog kluba Beograd. Igrao je dvojku, trojku, u juniorima i četvorku, a u prvom timu čak i pleja.  Dok u 25. godini, spletom neočekivanih okolnosti, nije odlučio da se posveti basketu ali u cipelama, a ne na terenu, u patikama. U OKK je dolazila je nova generacija, sa Žižićem, Ristanovićem, Nebojšom Nikolićem I, veli, “ neću deci da uzimam mesto”.

Studirao spoljnu trgovinu, vreme da se život usmeri na ozbiljan posao. Ode da saopšti odluku upravi kluba o povlačenju, i … dobije radnu knjižicu – u OKK! Predsednik Trgovčević kaže: “Mi ćemo da te zaposlimo za stalno, bićeš trener”! I radio je sve, od čekiranja karata za prvi tim u poslovnici JAT-a na Tašu, do vođe puta i rada sa pionirima. Ozbiljan klub, imao jaku selekciju, a klinci su regrutovani iz tri škole u kojima je OKK imao svoje sekcije. Iz jedne od njih, OŠ “Drinka Pavlović” (prvaci Srbije), odmah iza Skupštine, “ispilio” se i Danko Cvjetičanin (u to vreme, sredinom sedamdesetih, tako se radilo, klubovi su imali “svoje škole”, u kojima su tražili darovitu decu za sport). Uz taj rad sa mlađim uzrastom, završio je i trenersku školu (opet na inicijativu uprave), a od nekadašnjih juniora, sada ljudi uspešnih u svom poslu, dolazi pomoć klubu, koji je na žalost doživeo sudbinu mnogih značajnih institucija ove države, ako hoćete i naroda.

Vlade Đurović u razgovoru sa Dejanom Grbovićem

No da se vratimo na životopis. Vreme leti, prođe pet godina, porodica je formirana, ali OKK je i dalje baza, a nekog posebnog napretka nije bilo. Vodio je juniorski klub Radivoj Korać, i oni koji su ga videli kako radi uočili su da ima osećaj za taj delikatni posao, međutim on sam nije mogao da napravi dobru procenu gde je u trenerskom pozivu.

Dok Boša Tanjević (inače Vladev kum), koji je vojsku služio u Tuzli, nije predložio Đuri da ode u taj grad, i da počne samostalno da vodi ekipu Slobode, tada člana republičke ligi BiH, odnosno bila je u četvrtom rangu takmičenja. Generacija od 57. do 60. godišta, desetak, dvanaest godina mlađi od Vlada. I pod vođstvom junaka naše priče, Sloboda je, u nekoliko sezona, izborila ušeće u najvišem rangu – prvoj A ligi. Prethodno je u majstorici, kroz tri produžetka pobedila ekipu Slovana u Zadru, gradu koji je Đurina sudbinska odrednica.

To je samo jedna od stresnih situacija kroz koje je prošao, pa imajući to u vidu još i dobro izgleda. Jedan prijatelj iz Litvanije, inače psihoanalitičar mu je, dok je radio u Ritasu, rekao da ima prirodnu harizmu, i da bi u ratu mogao da bude komandant. Dodavši “igrači te vole, ali te se i plaše. Kako ti vodiš tim, i koliko se nerviraš, vrlo brzo bi mogao da pukneš. Međutim, izvičeš se, isprazniš se i to te spasava”. Potvrda tog viđenja karaktera, najbolje se vidi iz anegdote da je vodeći Panionios izgubio jednu utakmicu posle koje je napravio rusvaj prevrnuvši sto za masažu, i slomivši  palac na nozi, jer je nogom šutirao vrata svlačionice. Ode kući, zvoni telefon, javlja se predsednik kluba i pita suprugu kako je, a nju sramota da kaže da već spava, kao beba, jer se ispraznio. Pokušavao je i drugačije, mirno, ali ne ide. U Zvezdi, posle utakmice, kaže – sutra je trening u pet, ali kad dođe kući, nema sna. Mnogi su mu zamerali da viče na igrače, međutim, to su trenuci, a suštinski, kaže, “voleo sam ja igrače, jer sam ih učio životu, a i oni mene”. Najviše ga pamte upravo bivši košarkaši iz Tuzle, sa kojima se, svake prve subote u maju viđa u tom gradu, i svi oni, a sada su itekako uspešni od Amerike, do Švedske, dolaze tada u svoj klub i grad na druženje.

Međutim nisu samo lokalni igrači drugovali sa Đurovićem. Lično sam video, svojim očima, Larija Birda u hali u Železniku, kada je posetio ekipu FMP-a čiji je trener bio Vlade. Taj čarobnjak basketa bio je iznenađen šta je sve čuo od svog domaćina, a usledio je i poziv da tokom boravaka u Americi, poseti legendarno krilo Bostona.

U tom okeanu igrača, koji su bili pod njegovim trenerskim kišobranom ističe dvojicu sa kojima je bio najlepše raditi. Za mnoge koji ovo čitaju, nije neočekivano što pominje Dražena Petrovića, koji je bio veliki radnik, spreman da, ako treba, po četiri sata radi bez prestanka i da sve upija. Stojko Vranković bio je sve suprotno. Nije voleo da radi, imao je i slabiji vid I, što možda zvuči smešno, nije mogao da nađe odgovarajuću obuću i odeću a to je, ma koliko banalno zvučalo, njemu samom izazivalo ozbiljne probleme. Jedino je Đura uspevao da iz tog 217 cm visokog igrača, koji je tokom cele karijere bio “golman u košarci”, izvuče maksimum. Pet godina Stojan je igrao u NBA, ima čak i njihovu penziju, a uglavnom je lupao banane i hvatao lopte. “ Samo kod mene je davao koševe, u Zadru”. Čuveno finale plej ofa sa Cibonom, kada je Zadar bio prvak Jugoslavije, mnogi pamte po osam trojki i ukupno 35 poena Popovića, a ključni igrač bio je Vranković – 21 poen, 23 skoka i 11 blokada!

Kad već pomenusmo magičnog Petrovića iz Šibenika, Đura je potvrdio da je njegova ideja bila obaranje Draženovog rekorda po broju poena na jednoj utakmici o kojem je još u oktobru 2015, na stranicama ovog magazina, Vlada Stanković napisao tekst, kojeg možete detaljno da pročitate na sledećoj adresi.

http://kosmagazin.com/da-komsiji-crkne-rekord/

(obavezno pročitajte, jer ćete se slatko nasmejati).

Mogu samo da dodam da je Vlade posvedočio kako je zadatak prihvatio Zdenko Babić (pošto ostali nisu mogli, ili hteli). “Ne moraš uopšte da igraš, budi u ofsajdu, samo na centru, i čekaj da ti dodaju. Tako sam postavio napad, pravili su mu blokade, a kako je on imao dobar šut i za dva i za tri poena, postigao je ukupno 144. I srušio Draženov rezultat! Ideja je bila da se malo čuje i o Zadru, a i da nerviramo Cibonu, jer smo mi tada jedini mogli da im pariramo, pošto ni Partizan, ni Zvezda, ni Jugoplastika, ni Bosna to nisu mogli. A Cibona je bila kaznena ekspedicija i po Evropi. Ako čuvaš Dražena, Cvjetičanin i Ušić te ubiju sa trojkama, a ako njih braniš, Dražen uđe, pa da Čuturi, koji neosetno zabije 20 poena. Tamo je bilo deset reprezentativaca, a Bečić i Pavličević bi u drugim ekipama bili u prvoj postavi ”.

(Nastaviće se)

Photo: MN press