Čuda se događaju samo jednom. Ako se ponove u roku od sedam dana, onda je u pitanju ili božija ruka, ili slučajnost, ili je u blizini Duško Vujošević! U slučaju Limoža – sigurno je da je to Vujoševićeva ruka. Ko bi drugi dvaput za sedam dana položio na pleća moćnu Valensiju, lidera španske Endesa lige, tim kome se mesecima divi cela Evropa. Ako je prva utakmica bila čudo, ova druga, u kojoj je Limož pobedio 80-64 bila je već rutina za iskusnog trenera. Časovi rutine u Limožu!

A trebalo je da španska Valensija zabeleži 28 uzastopnih pobeda u sezoni, bez poraza (16 u domaćoj Endesa ligi, 12 u Evrokupu) pre nego što se okliznula. I trebalo je da francuski Limož, tim koji je ispao iz Evrolige i bio u gibitničkoj seriji, odluči da za trenera postavi čoveka koji ne zna ni reč francuskog – Duška Vujoševića. Oba ova niza ukrstila su se 19. januara 2016. u 20,45 na parketu dvorane “Fuente de San Luis” u Valensiji. Dva sata kasnije skoro osam hiljada gledalaca moglo je posvedočiti da su prisustvovali čudu! Limož je pobedio, i to ubedljivo sa dvadeset razlike – 72:92! Bilo je i +23. Za autora ovog čuda odmah je proglašen – ko bi drugi – naš trener Duško Vujošević. Internet je bio preplavljen izrazima obožavanja kako iz Francuske, tako i iz Srbije, gde je armija njegovih poštovalaca izuzetno brojna.

Bilo je nekih malih nesporazuma na tajmautima, Vujošević je imao prevodioca za engleski čijim radom u pojedinim trenucima nije bio potpuno zadovoljan. Već dan posle ove istorijske pobede Limoža pronađen je i recept kako prevazići jezičku barijeru između igrača fransuskog kluba i našeg trenera. Uprava je dala oglas, traži učitelje srpskog jezika! Igrači će naučiti srpski kako bi razumeli svog trenera! Još jedan dokaz kakav je čudotvorac Duško Vujošević. Pored toga što će naučiti srpski, Ali Traore je odlučio da prestane da stari, Šafarčik neće više da pije, Mekejleb će igrati kao nekad u Partizanu a Vesterman neće više nikad pokidati ukrštene ligamente kolena. Takvo obećanje dali su Hariju Poteru, koji se neočekivano obreo među njima.

A otišao je u Limož iz nikad gore situacije. U Partizanu, gde je radio prethodnih skoro deceniju i po, bukvalno je oteran od strane nove uprave, uz obrazloženje da mu je istekao ugovor. Malo potom smenjen je i sa mesta predsednika JSD Pasrtizan. Kao razlog i jedne i druge smene najčešće se pominjao Vujoševićev suviše dug i još više nezgodan “jezik”. On je, boreći se za svoj klub, umeo da oplete po političkim strukturama u zemlji za koje je smatrao da favorizuju Crvenu zvezdu. Ako je to bio stvarni razlog za njegovu smenu, onda se vrlo brzo ispostavilo da se Partizan nije usrećio. Tim se grčevito borio za opstanak u ABA ligi, a dugovi su skoro paralisali normalno poslovanje i postojanje kluba.

Na drugoj strani, Vujošević je upravo tim svojim dugim i nezgodnim jezikom dodatno učvrstio sopstvenu harizmu kod navijača Partizana. Zato se njih nekoliko stotina okupilo na aerodromu u Beogradu da ga isprate u Limož, i da mu požele sreću. Takav ispraćaj na novo radno mesto nije zabeležen u kompletnoj istoriji košarke!

Status harizmatičnog trenera Duško Vujošević je sticao decenijama. Imao je samo 27 godina (!) kad je 1986. postao prvi trener Partizana. I odmah je osvojio titulu prvaka Jugoslavije. Godinu dana kasnije, sa ekipom koju su činili skoro tinejdžeri, ali sve budući asovi (Divac, Paspalj, Đorđević, Nakić i Pecarski) uspeo je da se kvalifikuje za Fajnal four Kupa evropskih šampiona u belgijskom gradu Ganu. Tamo je u polufinalu Partizan poražen od Makabija, ali je u borbi za treće mesto pobeđen Aris.

Još jednu godinu kasnije, 1989, crno-beli pod vođstvom mladog trenera Vujoševića osvajaju Kup Radivoja Koraća i jugoslovenski Kup.

U nastavku karijere Vujošević je trenirao špansku Uelvu i italijanske Brešu, Pistoju i Skavolini, a jednu sezonu čak i ljutog Partizanovog rivala – Crvenu zvezdu. U klub u kome je počeo trenersku karijeru vratio se 2001. sa namerom da sruši višegodišnju dominaciju podgoričke Budućnosti u jugoslovenskoj ligi. To mu je bio samo “prolazni cilj”, jer Partizan 2002. postaje prvak države, ali tu je tek počeo skoro neverovatan niz trofeja. Vujošević i Partizan osvajaju devet uzastopnih titula prvaka države (2002-2010), po četiri nacionalna Kupa i šampioska trofeja u Jadranskoj ligi! Partizan je 2010, kao redovan učesnik Evrolige, dospeo do Fajnal foura u Parizu. U polufinalu je nesrećno izgubio od Olimpijakosa u produžetku, a slično se ponovilo u utakmici za 3. mesto protiv CSKA.

Sezonu ranije, 2009, Vujošević je bio proglašen za trenera godine u Evroligi i dobio prestižnu nagradu “Aleksandar Gomeljski”. On je bio prvi trener u istoriji kome je pripala ta nagrada a da pritom njegov tim nije osvojio Evroligu.

U junu 2010. Duško je napustio Partizan, i preuzeo mesto trenera moskovskog CSKA. Sa tim klubom uspeo je da postane prvi kouč u istoriji koji je pobedio neki NBA tim na tlu SAD. Međutim, po povratku sa američke turneje CSKA je zaređao sa slabim partijama u Evroligi, pa je Vujošević posle pet meseci smenjen. U junu 2012. ponovo preuzima Partizan, i sa crno-belima osvaja još dve titule prvaka Srbije i jednu Jadransku ligi. Trofej šampiona srpske Superlige osvojen u junu 2014. bio je 13. uzastopni za Partizan, jedanaesti sa trenerom Vujoševićem na klupi.

Na veličanstvenom ispraćaju u Limož, priređenom na beogradskom aerodromu “Nikola Tesla”, Duško Vujošević je poručio pristalicama Partizana: “Odlazim da bih se vratio”. Ispraćen je ovacijama obožavalaca.

Photo: Eurocup