Kad su već uveliko počela raspitivanja kakva je ta dvorana „Morača“, ispunjava li standarde Evrolige, Crvena zvezda i njeni navijači su u drugoj utakmici finala plejofa ABA lige podsetili da je beogradska dvorana „Aleksandar Nikolić“ jedan od domova Evrolige, i da lako to može ostati i u sledećoj sezoni. Posle 39 minuta neizvesnosti i teške borbe igrača teških nogu, u poslednjem minutu domaćin je napravio „neprirodno“ veliku razliku – 69:59. Zvezda je izjednačila seriju na 1:1, mada je sve vreme u hali lebdela bojazan da može biti i drugačije, da Budućnost može odneti u Podgoricu dve pobede. Možda bi tako i bilo da je Džikićev tim imao ono što je ove večeri imala Crvena zvezda – Alena Omića. Slovenački reprezentativac je presudio.

Ipak, mora se pre svih pohvaliti trener crveno-belih Dušan Alimpijević. Ne stidi se da uči na sopstvenim greškama, a uči brzo i efikasno. Samo 24 sata ranije pogrešio je što je u ključnim trenucima držao Omića na klupi, a bilo je očigledno da je momak „vruć“, i da za njega Budućnost nema odgovor. Kao svaki dobar trener, Alimpijević je prvom sledećom prilikom ispravio sopstvenu grešku, i odmah pogodio u centar. Stavio je Alena u startnu petorku, držao ga u igri 24 minuta, a ovaj mu je uzvratio sa dabl-dabl učinkom: 15 poena i 13 skokova. Tih 15 poena dobija na vrednosti skoro duplo, jer ovo je bila utakmicana na mali broj poena, Omić je pogodio skoro četvrtinu. A njegovi skokovi odneli su prevagu, jer na kraju je Budućnost zaostala za Zvezdom otprilike za Omićev učinak: 39:24.

Rođeni Tuzlak, koji je učio košarku u Sloveniji, kad je zimus došao u Beograd odmah je podelio Zvezdine navijače. Bilo je mnogo zvižduka i ružnih skandiranja na račun njegovog porekla, a siguran sam da jedan broj navijača crveno-belih nije ni došao na utakmice ovog finala plejofa upravo iz protesta što Omić nosi crveno-beli dres. Dugo je to opterećivalo ovog momka, što nije čudo, nije pokazivao ko je i kakav je. Borio se Alen sa svim mogućim protivnicima, i na kraju je sve pobedio. Neverne Tome je uverio da je kvalitetan igrač, a sedam hiljada ljudi na ovoj drugoj finalnoj utakmici svedoci su da su videli njegovo ogromno srce.

Druga karakteristika ovog meča je humanitarni aspekt. Iz ko zna kog razloga, rukovodstvo ABA lige je odlučilo da dva najbolja kluba igraju utakmice dan za danom, sa samo dvadesetak sati odmora. Time su pre svega kaznili publiku, koja je ostala uskraćena za kvalitetan meč, a gledala je duel dva pre-umorna tima, igrače koji ne mogu da pogode otvorene šuteve i koji se kriju po ćoškovima terena. Čemu to? Čemu ovoliko iscrpljivanje igrača kad su se utakmice lepo mogle rasporediti sa bar dva dana pauze između prve dve (i treće i četvrte – sad je već izvesno da će ih biti)? Čemu ta žurba, šta to „juri“ ABA liga? Početak Superlige u Srbiji (18. april), možda predsedničke izbore u Crnoj Gori (15. april), ili nešto treće? Nisam bez osnova pomenuo izbore u Crnoj Gori, jer zbog njih je već došlo do pomeranja termina treće i četvrte utakmice.

U takvoj igri umornih i nervoznih košarkaša, stradao je kvalitet. Osim nekoliko prodora fenomenalnog Nemanje Gordića, malo je šta lepog moglo da se vidi. Budućnost se svih 40 minuta patila jer njeni visoki igrači nisu mogli da pogode ni zicer, niti bilo šta drugo (Zoran i Danilo Nikolić, Lendri i Barović zajedno 8 poena), a Kajl Gibson je bio totalno van igre (šut 0 od 7). Na drugoj strani samo su Ročesti (po običaju), Omić, Dobrić i Lesor imali svežinu. I to je bilo dovoljno za pobedu.

U petak se ova serija nastavlja, tada će se videti i kakav je komfor u „Morači“, ali i ima li Budućnost snage da kapitalizuje beogradski brejk, i dokopa se Evrolige. Kakav god ishod da bude, unapred sam siguran da nas očekuju dve utakmice teške za gledanje, a verovatno i za igranje. Suviše veliki ulog, suviše oštar tempo odigravanja, a snage – premalo.

Photo: ABA