Kod nas pomalo zaboravljena (što je nekakav “balkanski specijalitet”), jedna od najboljih srpskih košarkašica svih vremena – Jasmina Perazić – živi dane istinske slave. Ali u – Sjedinjenim Američkim Državama.

Nekad nenadmašni bek, košgeter kakvih je bilo malo u Evropi, ostala je zapamćena po bronzanoj medalji na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980, i evropskom srebru iz Kadiza 1987. Pre dve godine stiglo je još jedno veliko priznanje za ovu sjajnu košarkašicu: primljena je u žensku Kuću slavnih u Noksvilu, nedaleko od Springfilda (SAD), gde je 1891. rođena košarka. Na taj način Novosađanka Jasmina Perazić (55) ovenčala se najvećim priznanjem kada je u pitanju igra pod obručima.

Jasmina Perazić je kao nesvakidašnji talenat već sa 15 godina otišla u SAD, gde je posle završetka srednje škole sa velikim uspehom igrala na Univerzitetu Merilend (1979-1983) sa kojim je stizala i do finala NCAA šampionata (1982). U četiri neverovatne sezone na Merilendu, gde je kasnije radila kao trener, Jasmina je dva puta bila izabrana među 12 najbojih košarkašica SAD, i bila učesnik Ol star utakmica. A na kraju karijere je imala čast da zaigra u WNBA ligi kao članica Njujork Libertija (1997). Igrala je od 1984. i za ekipu Voždovca.

Nije samo olimpijsko odličje rešavalo o prijemu izvanrednog beka (182 sm) u Kuću slavnih, već i uspesi nacionalne selekcije na evropskim šampionatima i univerzijadama: Kadiz (Španija) 1987, Edmonton (Kanada) 1983.  treće i Zagreb 1987. prvo mesto. Ipak, izgleda da je o mestu u Kući slavnih presudio Jasminin angažman na američkom kontinentu, gde je godinama  bila pred očima članova  komisije koji dele ulaznice u “Hall of Fame”.

– Nema srećnije od mene! Tim pre što sam u Kuću slavnih ušla kao prva košarkašica sa prostora Srbije i bivše Jugoslavije. Zahvaljujem se svima koji su, na bilo koji način, imali udela u mojoj igračkoj karijeri, privatno ili službeno – rekla je Jasmina Perazić kada je  prigrlila nagradu koju priželjkuju najbolji među najboljima.

Seća se i prvih košarkaških koraka.

– U stvari, moji prvi sportski kontakti počeli su sa fudbalom! Pokušavala sam da ovladam tehnikom “vođenja” lopte do 11. godine, ali su mi dečaci, gledajući me kako to radim,  dobacili: “Fudbal nije za žene”. To  me je razočaralo i utehu sam potražila pod koševima, jer je to bila najpopularnija igra posle fudbala. Tada sam imala 12 godina i postala  član jugoslovenskog prvoligaša Vojvodine iz Novog Sada. Vežbalo se i igralo, za mene, u neobičnim okolnostima. Trener je govorio mađarski, kao i mnoge devojke.

Pri kraju sportske karijere, u Jugoslaviji, zaigrala je u beogradskom Voždovcu i, zajedno sa  Jelicom  Kalenić-Arsić, Jasnom  Selimović-Tanjević, Brankom Jovanović-Milatović, Dragoslavom Đurišić… osvojila je i prvu titulu za ovaj najmlađi prestoni ligaški klub.

Nastavak sledi.

– Moji roditelji, najbolji na svetu, želeli su da sviram klavir i pevam u horu, ali sam večito kasnila, usklađujući to sa košarkom koju sam uvežbavala i pre i po podne, pa se mama čudila  zašto sam toliko vremena odsutna iz kuće. Ubrzo se pokazalo da imam talenta za igru pod obručima. Odlično sam kontrolisala loptu i u igri jedan na jedan mogla sam lako da nadmašim i dečake.

Govori i o presudnom trenutku po dalju košarkašku karijeru.

– Kada mi je bilo 15 godina otac je zbog posla u bankarstvu angažovan u Nemačkoj, i pre puta mi je predložio da pođem sa njim i tamo naučim jezik. Upisao me u američku školu, kako bi naučila i engleski, mada nisam imala pojma o tom jeziku. Igrala sam za školski tim i lokalni Ajntraht.

Sa  16 godina bila je već zapažena i dobila poziv da igra u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije.

– Primala sam  stipendiju i već pomišljala da mogu da kupim auto! Uskoro su počeli da stižu i pozivi kako bih mogla da zaigram i u poznatijim profesionalnim klubovima u Evropi. U jednom trenutku trener školske ekipe mi je predložio da se upišem na neki američki koledž. Kažem sebi: u redu, želela bih da odem tamo, da vidim Holivud, Diznilend… Ali, nisam poznavala američki sistem školovanja i kako se tamo igra košarka.

Poslati su snimci njenih treninga.

– Nažalost, tamo  se na kasetama  videlo  samo kako baratam loptom i šutiram, ali ne i let lopte i njen ulazak u koš! Kontaktiralo se sa univerzitetima u Merilendu, na Havajima i Mičigenu. Merilend je dao najbolju ponudu. Posle samo 15 minuta treninga sa devojkama u novoj ekipi uvidela sam da nisam  najbolja. To me je motivisalo da se sva posvetim usavršavanju dok ne postanem vrhunska. Trener, Kris Viler, veliki poznavalac ove igre, umela je da mi pomogne da shvatim gde su greške i kako da ih ispravim, a umeo je i da stvori sjajnu atmosferu u timu bez pritiska.

Odlazak na Olimpijadu je bio neobičan.

– Američka reprezentacija je za Moskvu imala kvalifikacije u Evropi, gde je pobedila Jugoslaviju. U sastavu je bila i Tara  Hejs, takođe članica merilendskog univerziteta, i kasnije članica Kuće slavnih, ali nije otišla na Igre pošto su ih Amerikanci bojkotovali. Tara je pitala našeg trenera Vasojevića da li zna da mu najbolja košarkašica igra u SAD, pa je ovaj brže-bolje pozvao mene da se priključim “plavima”, i tako sam se iz SSSR-a vratila sa bronzanom medaljom.

Posle igračke, započela je trenersku karijeru u SAD, na Univerzitetu Monmaut, u Long Biču.

– Kada su mi ponudili da treniram univerzitetski klub bila sam silno iznenađena, jer  nikada nisam sebe zamišljala u toj ulozi. Ali, bio je to nov izazov. Moja trenerska filozofija sastoji se u sledećem: nije cilj ove igre motivisati igrača samo na pobedu, jer postoje mnogi drugi elementi koje treba ugraditi u ekipu kako bi se dobilo skladno funcionisanje  kolektiva. Uvek sam želela da žensku košarku prikažem u najboljem svetlu, da se zajedno usavršavamo, igrači i treneri, a to je i moj  cilj, bio i ostao i sada kad sam na trenerskoj klupi – na kraju će Jasmina Perazić.

Interesantno je da su ona i njena nekadašnja klupska drugarica iz KK Voždovca, dr Jelica Kalenić, nastavile su da se druže u SAD. Kalenićeva je bila u Americi na specijalizaciji kardiologije kod poznatog hirurga Debejkija, i radila na istraživanjima u ovoj oblasti u Morgentaunu, Zapadna Virdžinija.

– Kad god sam imala nešto slobodnog vremena skoknula bih do Merilenda da se vidim sa Jasminom. Ona je tako posvećena košarci  da je to, naprosto, neverovatno. Najjednostavnije je reći da je ona vrhunska, i da je uvek  težila da u onome što radi bude najbolja – govori dr Jelica Kalenić, jedna od najboljih kardiologa u Srbiji, specijalizovana za sportsku medicinu, čiji su pacijenti, ponajviše, sadašnji i bivši košarkaši.

Photo: NCAA