Istinski me je dirnula priča koja je stigla iz Smedereva. Tamošnji košarkaški klub, koji nosi ime grada, plasirao se za završni turnir Kupa Radivoja Koraća u Nišu. Žrebom je odlučeno da u prvoj utakmici igraju protiv Crvene zvezde Telekom. Ako tog meča uopšte bude…

Pred put u Niš, KK Smederevo se našlo pred skoro nerešivim problemom: kako stići do tog 193 kilometra udaljenog grada? Klub nema para, a najam kombija, kojim bi se prevezao deo igrača, košta 27.500 dinara. Previše za Smederevce. Sad su sve oči uprte u Darka Rnića, centra ovog kluba. On je pre neki dan preskočio trening, požurio je kući da prasi krmaču. Ako uspe da proda prasiće – biće para za put do Niša. A i Rnić će možda da stane na crtu Maiku Cirbesu, Kvinsiju Mileru i Vladimiru Štimcu.

Zoran Todorović, trener Smedereva, požalio se u razgovoru za dnevni list “Blic” da klub već pet godina igra u Košarkaškoj ligi Srbije, i da za sve to vreme igrači nijednom posle gostovanja nisu otišli na večeru. Umesto toga, nose od kuće po dva sendviča – jedan za dolazak u grad u kome igraju, drugi da ga smažu u povratku.

“Nemamo doktora, ekonoma, fizioterapeuta, kondicionog trenera, krećemo na dan utakmice automobilima, vraćamo se posle meča, na dalja gostovanja iznajmimo kombi, koji nas do najdalje Subotice košta 37.000 dinara, jer nemamo 90.000 za autobus” objašnjava trener Todorović.

Gledam posle toga reakcije ljudi koji su pročitali o mukama Smederevaca, interesantni su njihovi komentari. Uglavnom, svi se svode na jedno: zar je moguće da Košarkaški savez Srbije ima dva miliona evra za kotizaciju za organizaciju predolimpijskog kvalifikacionog turnira, a nema da plati put do Niša učesnicima završnice Kupa Radivoja Koraća?

Nažalost, ova priča iz Košarkaške lige Srbije nije ni po čemu presedan, ekipe koje se tu takmiče zajedno sa Smederevom uglavnom su puka sirotinja. Čujem pre neko veče Vladana Tegeltiju, koji na SOS kanalu reče da ima igrača iz te lige koji na kladionicama igraju protiv kluba za koji nastupaju – samo da bi zaradili koji dinar i preživeli. Kako je u nižim rangovima takmičenja – ne smem ni da pitam. A kako li je tek kod juniora, ženskih timova, juniorki…

Ne bi hteo da ispadam pametan, pa da nekog savetujem, ali moram da sa čitaocima ovog sajta podelim nešto što sam oduvek mislio. Naime, radi se o staroj priči o propasti naših tradicionalnih košarkaških centara. Tvrdio sam, a mislim to i dalje, da za propadanje košarke u srpskim gradovima skoro isključivu krivicu snose lokalne opštine. Upiranje prsta u Savez nije rešenje, niti je ta dva miliona evra za kotizaciju KSS izvadio iz svog sefa (nego iz državnog). Ali zato jadikovanje što propadaju centri poput Čačka, Kraljeva, Subotice, Leskovca, pa i Smedereva, i drugi, treba zameniti optužbama na račun lokalnih opština. Dovoljno je pogledati koliki procenat iz opštinskog budžeta su izdvajali za košarku u vreme kad su ti centri nešto značili, a koliko danas. I – koliko su zaposlenih u opštinama imali tada, a koliko danas. I – kako su to nekad mogli da grade hale, a danas se bave gradnjom ukrasnih klupa i stepenica, eventualno staničnih klozeta, i za to izdvajaju iste pare kao nekad za hale. Ili – da li su opštinari možda sredstva, od kojih bi košarka mogla da živi i preživi, preusmerili u marketinške agencije i sve dali na sopstveno piariranje u nadi da će i posle sledećih, i onih tamo izbora, i tako u nedogled – ostati na vlasti?

Imam čak i jedan savet, mada sam pesimista da će ga neko poslušati: da se košarkaški ljudi u gradovima širom Srbije povežu i udruže, i izvrše pritisak na lokalne vlasti da se manu suludih projekata, i daju nešto za taj sport. Inače će već uveliko zapuštene hale konačno da se raspadnu, deca će otići u inostranstvo, a onda će biti potpuno svejedno da li je u opštini na vlasti neka pi ar agencija, ili bilo ko drugi.

Photo: KSS