Pre 11 godina, 28.avgusta 2004, Argentina je postala olimpijski šampion u košarci. U finalu je pobedila Italiju sa 84-69 (43-41) ali je glavni posao obavila u polufinalu savladavši SAD sa 89-81 (43-38). Bila je to kulminacija, zlatni momenat jedne izuzetne generacije argentinskih košarkaša. Taj tim počeo je da se stvara krajem 90-tih godina, još pamtim 30 minuta naše velike muke u četvrtfinalu SP 1998. u Atini, a onda je počeo da se popunjava, uigrava, sazreva, jednom rečju raste… Već 2002. na Svetskom šampionatu i Indijanapolisu, Argentinci su bili zreli za titulu prvaka sveta. Ne znam ni sam kako smo uspeli da im je „otmemo“ i u produžetku dođemo do titule. Nisu gaučosi klonuli, sve su naplatili te 2004. u Atini gde smo mi bili 11. od 12 učesnika olimpijskog košarkaškog turnira.

Argentina je 1998. u “rosteru” imala Nikolu, Skonokinija, Pepea Sančeza, Espila, Oberta, Volkoviskog, mlađanog Đinobilija, na klupi je bio Hulio Lamas… U Atini 2004. vodio ih je Ruben Manjano, a Volkoviskom, Skonokiniju, Obertu i Sančezu pridružili se Skola, Noćoni, Delfino, Valter Herman, dok je Manu Đinobili u međuvremenu postao svetska zvezda. Bio je to moćan tim, pun talenta, kao nekad naše selekcije. Skup individualnih masjtora koji su znali da svoje egoizme udruže za dobrobit tima.

Sećam se da nas je Argentina pobedila u prvom kolu sa 83-82 “nemogućim” košem Đinobilija sa sirenom. Mislili smo da je u pitanju samo loša sreća, ali nas je taj poraz poslao ka začelju turnira, a Argentince ka samom vrhu iako su u grupi pokazali i slabosti: izgubili su od Španije (76-87) i Italije (76-75). Snagu su demonstrirali u direktnim eliminacijama. Domaćin Grčka eliminisana je sa 69-64, a onda je došao “šlager” celog turnira, duel sa Amerikancima. Đinobili je bio nezadrživ, dao je 29 poena (5/7 dvojke, 4/6 trojke, 7 asistencija), Nočoni je dodao 13, Montekija 12, Herman 11, Skola 10… A na drugoj strani bili su Ajverson, Marberi (18 poena), Vejd, Entoni, Okafor, Dankan, Odom (14), Okafor, Buzer… Bio sam u Atini i uživao u igru argentinskog tima.

U finalu “sve bilo je muzika”. Ali ne usporeni argentinski tango, nego neki brzi, ludi košarkaši ritam koji su azuri pratili samo do poluvremena. U nastavku je postojao samo jedan tim. Blistao je moj prijatelj Luis Skola, koji je kao dečak 1990. brisao pod u “Luna parku” za vreme Svetskog prvenstva i – pričao mi je – sanjao da jednog dana “igra kao Divac”. Dao je 25 poena uz šut 10/13, plus 11 skokova. Montekija je dao 17, Đinobili 16 plus 6 asistencija, Delfino 13. Argentinci su imali 12 skokova više (38-26), 9 asistencija više (13-4), bolje procente u svim šuterskim elementima i, na kraju, 15 poena viška.

Lično, oduvek sam imao simpatije za Argentince. Čini mi se da, i u dobrom i u lošem izdanju, liče na nas. Ili mi na njih. Bogomdani talenat za (gotovo sve) igre sa loptom, imali su i imaju dobre tenisere, i asa formule 1 Manuela Fanđa… Njihovi sportisti, najviše fudbaleri, rano odlaze u svet kao i naši. Imaju temperament sličan našem, skloni su više improvizaciji nego disciplini, fudbalski navijači su čak gori i opasniji od naših, ali talenat izvire iz temperamenta i generalne pasije prema sportu.

Dve godine kasnije, u finalu SP u Tokiju, ovoj sjajnoj generaciji argentinskih košarkaša ponovo je izmakla svetska titula, izgubili su u dramatičnom polufinalu od Španije sa pola koša (74-75), a potom su izgubili i bronzu od Amerikanaca (81-96). Neki od argentinskih majstora još uvek traju, Noćoni je ove 2015. osvojio Evroligu sa Real Madridom, Đinobili je višestruki šampion sa San Antoniom, Skola je u NBA, ali zlatno doba ove izuzetne generacije odavno je prošlo. Čini mi se da je Argentina zapala u krizu u kojoj smo mi bili od 2002. do 2009. Stari majstori odlaze, a novih talenata koji bi mogli da ih zamene nema.

Mi smo se, rekao bih, oporavili. Verujem da će uspeti i Argentinci. Talenat ne umire, on se rađa. Samo ga treba naći i negovati.

Photo: FIBA